ŠARM MAJSTORA

Živi klasik češke savremene književnosti, autor besmrtnih Kukavica i Oklopnog bataljona, koji je nedavno napunio 85 godina... Jubilej koji je ovde ovaj put, s potrebnim osećanjem mere i realnosti za godine slavljenika, diskretno i prigodno zabeležen - za razliku od onog pre pet godina koji je bio široko, raznovrsno i društveno obeležen. A ove godine on nije ni došao ovamo preko Atlantika, poslednje dve godine je išao iz Kanade samo preko zime na Floridu, u kojoj mnogi poput njega rado greju stare kosti. Publika je sklona da zbog literarnog talenta i iz zahvalnosti za uživanje koje im pruža taj njihov dar, prelazi preko raznih nepodopština koje prave pisci, posebno kad se između sebe ne podnose i sujetno svađaju. Ali, Škvorecki može samo da oprašta drugima - bio je i ostao tokom dugog i burnog života čovek bez neprijatelja i ikakve mrlje u književnom i širem društvu, džentlmen-pisac kakvog nema ni u književnostima većih naroda. On je, kao i Milan Kundera (1934), napustio zemlju ubrzo posle 1968, tj. vojne intervencije Varšavskog pakta u Čehoslovačkoj, i živi već 40 godina u Kanadi, u Torontu. Preostali iz trolista čeških savremenih klasika bio je pokojni Bohumil Hrabal (1914-1997) koji je ostao u domovini. Škvorecki je pisac čije se knjige čitaju doslovno „u jednom dahu“, za jednu noć, naravno, ako vam to obaveze i način života dozvoljavaju. Sva njegova dela imaju jaku fabulu, često začinjenu nekom tajnom. A tu su istovremeno i humor i filozofska dubina, utkani diskretno u napete priče...To je pisac-majstor, briljantni stilist, koji se rado igra govornim jezikom i nemilosrdno se podsmeva tupim frazama, bilo da je u pitanju praznoglavi politički ili finansijski potentat, egoistični malograđanin, agresivni komunist ili (neo)nacist.... Ali, nije samo talenat stvorio Škvoreckog. Pleni posebno ta duboka plemenita diskretnost, samozatajna, ležerna nostalgičnost, „laki osmeh“ osenčen (auto)ironijom, koji mu s lica, tvrde oni koji ga znaju odavno, nije nikad silazio, ni u najgorim danima rata i kasnije komunističke represije. Ali, i to ima duboke korene. „Kad o tome razmislim, sve što sam ikad napisao bilo je u slavu mladosti u tom mestu, a možda sada i tog mesta”, napisao je Škvorecki u predgovoru knjige o istoriji svog rodnog grada Nahoda, na severu Češke, uz granicu s Poljskom, objavljene pre tačno pet godina. To je naravno hiperbola ali nikako neistinita. Škvorecki je, naravno, pisao i o mnogim drugim stvarima. Ali, to osnovno što čini prirodu i karakter čoveka, crpio je iz tog mesta kome je u svojim knjigama dao ime - Kostelec. A glavni junak nekoliko knjiga po imenu Dani Smiržicki, piščevo drugo ja, je iz tog mesta. U Nahodu je išao u školu, video prve filmove koji su ga inspirisali još pre literature, učio gimnaziju, čuo prvi put džez, odao se strasti koja ga nikad nije napustila, doživeo prve ljubavne čarolije. Literarni Kostelec Škvoreckog je, u stvari, simbolično mesto gde su se dogodile „najvažnije stvari života” koje su raspoređene na nekoliko godina mladosti, to jest kako je on to naslovom romana nazvao „Sjajna sezona”. Tome se on vraća kao stalnoj emotivnoj inspiraciji, pisanjem stvara mogućnost da je doživi ponovo. S godinama, što je prirodno, sve više. Ta čežnja za povratkom, bar putem literature, prisutna je u većini njegovih knjiga, istovremeno uz svest da se ništa ne može vratiti nazad. I zato poslednjih godina piše samo detektivske romane, često zajedno sa svojom suprugom i životnom saputnicom Zdenom Salivarovom. U tome su pravi majstori i zasluženo uživaju.... A za kraj ove priče o pisanju i njegovom smislu i ovog prigodnog teksta pomenimo da Škvorecki rado, poslednjih godina sve češće, citira dve rečenice Vilijema Foknera koji frojdovski osvetljuje odakle piscu dolazi volja za pisanje: ”Ti koji mogu, to čine. Ti koji ne mogu i dosta dugo trpe, ti o tome pišu”. To je, ipak, kako se može primetiti, tipičan način kojim ovaj duhoviti pisac „olakšava” možda čak i trivijalizuje stvari. On, ipak, odavno pripada tim izuzetnim slučajevima koji pisanjem ništa ne kompenzuju, to mu je postalo kao disanje ili neka druga za život neophodna aktivnost. A da bi to bila literatura tome još treba dodati talenat, zanat, poštenje i plemenitost u srcu i mozgu. Takav Škvorecki je istovremeno najkosmopolitskiji od svih čeških pisaca. U Torontu je sa Salivarovom, osnovao izdavačku kuću 68 Publishers koja je do „plišane revolucije“ izdala 227 knjiga Kundere, Hrabala, Lustiga ... svojih i knjige drugih autora koji nisu mogli objavljivati u komunističkoj Čehoslovačkoj. Literaturi je doprinosio i kao profesor američke i moderne engleske književnosti na Sveučilištu u Torontu, učitelj kreativnog pisanja (osnovao i Akademiju lepog pisanja u Češkoj) i kao prevodilac. Najvažnija dela: „Kukavice” (1958), „Kraj najlonskog stoleća” (1967), „Oklopni bataljon” (1971), „Mirakl” (1972) „Sjajna sezona” (1975), „Inženjeri ljudskih duša” (1977), „Iz života češkog društva” (1985), „Dva ubistva u mom dvostrukom životu” (1996) „Kratak susret s ubistvom” (1999. sa Salivarovom) i poslednje „Kratak susret u Pragu sa ubojstvom” (2004, sa Salivarovom). Čitalac Klaus o Škvoreckom Za češkog predsednika Vaclava Klausa Škvorecki je „bio i ostao izuzetni fenomen češkog i kulturnog života 20. veka”, „koji nije bio samo literata”. A kao literata on je „vrhunski pisac - garancija čitalačkog zadovoljstva, čije čitanje donosi istovremeno uzbuđenje, emociju i mudru skepsu”. Klaus ističe, takođe, izdavački rad Škvoreckog u „68 Publichers” bez čega bi mnoga dela čeških autora teško ugledala svetlo dana. „Jozef Škvorecki je izuzetan time što je u češku kulturnu i literarnu sredinu, odgojenu delimično katoličkim kulturnim i duhovnim tradicijama, delom, naročito oko II svetskog rata, idejama kulturne levice, uneo duh angloameričkog konzervativizma i slobodoumlja. Celim tokom svog delovanja na domaćem tlu 50-ih i 60-ih godina predstavljao je osobitu oazu nezavisnog mišljenja”. Klaus visoko ceni i zasluge Škvoreckog za razvoj džeza „u vreme muzičkog mraka”. „Mislim da slutim šta je on tražio u džezu i tamo nalazio: bila je to upravo ona odgovorna sloboda koja džez solisti daje pravo da se predstavi kako on sam, osobito i individualno, slobodno oseća svoju muziku i svoj život. A sa istom džez slobodom, lakoćom i uzletom, ali i tugom i saosećanjem, Škvorecki je pisao i svoje knjige, među njima i takve čije su teme bile II svetski rat, jevrejska tragedija i totalitarni režimi”. ...”Svaka njegova knjiga ima različite istorijske kulise, kroz njih prolaze razna tragična istorijska dešavanja. Ostaje, ipak, glavni junak - Dani Smiržicki iz Kosteleca, u stvari iz Nahoda. Slobodni čovek u neslobodnom svetu. A to je upravo za mene Jozef Škvorecki“, dovršava Klaus ovaj višestrani esejistički kroki ličnosti ovog dragog pisca i čoveka.