PREKID NA MEĆAVNIKU

Aleksandar Stanković je iz rodne Subotice, preko Karlovca, stigao do Zagreba. Nakon studija, zaposlio se na Hrvatskom radiju, te sticajem i raspletom po njega dobrih okolnosti, osvanuo i na nacionalnoj televiziji. Ideja je, doduše, bila tuđa, ali je benzin bio njegov...Tek vrlo brzo je bacio purgeraj pod noge. (Uostalom, kada su to mogli agresivni i priprosti Hercegovci poput Bandića i Mamića, zašto to ne bi uspelo slavoljubivom i vrlo ambicioznom bačkom deranu?) Evo kako ga je pre nekoliko godina skicirao Dean Sinovčić, u zagrebačkom Nacionalu: „Aleksandar Stanković posljednjih je godina jedna od najvećih hrvatskih TV-zvijezda. Način na koji vodi emisiju Nedjeljom u 2, agresivno, ponekad bezobrazno i na rubu incidenta, drukčije od svih TV-voditelja, donio mu je priličnu gledanost i dugovječnost. Svoju popularnost Stanković ne duguje samo načinu vođenja emisije već i načinu na koji gradi medijsku sliku o sebi. Poznato je da trenira boks i redovito ide u teretanu te se u jednoj svojoj emisiji skinuo gol do pojasa kako bi ga fotografirao Stefan Lupino.“ Svojevremeno sam, nakon Stankovićevih intervjua sa B. Tadićem i A. Tijanićem, napisao nimalo nežne tekstove o tom samoljubivom mačo-menu, te bih za ovu priliku dodao još samo konstataciju, zapravo, veoma čvrst utisak: A. S. je teški zavisnik od srpskog sindroma: Srbi, ljudi ili događaji iz Srbije, privlače ga neverovatnom snagom i, katkad, uzrokuju mu gotovo histerična reagovanja. Emir Kusturica je, tako, (bio) dugogodišnja Stankovićeva profesionalna želja. Čežnja i patnja. E. K. jeste jedan od najvećih svetskih umetnika, režiser kome su bogomdani najcrveniji belosvetski tepisi i prijemi kod najvažnijih i najmoćnijih ljudi današnjice, ali je, takođe, neretko, i čovek sa ponašanjem i manirima nižerazrednog mahalskog siledžije. Ne znam šta je Zagrepčanin očekivao kada je pristao da ode međedu na rupu? Da li, možda, da gazdu Mokre Gore pobedi u logoreji? Da bude bezobrazniji, bahatiji, drčniji? Da, ne daj bože, ukrsti pesnice sa basistom Pušenja? Prošao je, zapravo, fenomenalno. Jer, Kusturica nije (pre)fini Tadić. Ili snishodljivi Čanak. Pamti Stanković, valjda, kako ga je onomad Tijanić razbucao kao nerast svinjarevu šubaru? I to na sopstvenom bunjištu. Na Mećavniku ga je čekao mnoooogo opasniji protivnik. Prekid intervjua je bio idealan rasplet za naturalizovanog purgera. Sad na Špici, uz podnevnu kavicu, može da folira veliku zv(ij)ezdu... Čudi me, međutim, Kusturica. Šta mu je sve to trebalo? Ako već ovih dana ne gostuje kod Opre ili Letermana - što mu, naravski, dolikuje - neka se zadovolji sa našim Ćosićem. Uostalom, to je bilo sasvim OK.