Najmoćniji političar Evrope

Reformski ugovor EU iz Lisabona, iz decembra 2007. je pravno-lingvistički očišćen od federalnih simbola iz Ustava za Evropu. Nestala je funkcija ministra inostranih poslova EU, tako da je zadržan raniji naziv - visoki predstavnik za inostrane poslove i politiku bezbednosti (VP), kome su dodata nova zaduženja: mandatara Saveta za inostrane poslove i potpredsednika Evropske komisije. Za novog VP je predložena Ketrin Ešton, kojoj predstoji procedura potvrđivanja u Evropskom parlamentu. Stara funkcija sa novim zaduženjima je institucionalno nedorečena i pored toga što su joj posvećene 52 reference u Lisabonskom ugovoru. Posledica toga će biti sporenja i međuinstitucionalne tenzije, jer nisu jasno utvrđeni odnosi visokog predstavnika sa Savetom, Komisijom i Evropskim parlamentom. Reč je o hibridnoj funkciji, koja je proizvod institucionalne mešavine i ukrštenih odgovornosti, jer se visoki predstavnik javlja u dvostrukoj ulozi, pola diplomata pola evropski komesar, čime se anuliraju i prvobitno postavljeni zahtevi da novi ugovor bude jednostavan, transparentan i da obezbedi efikasnost u radu. Visoki predstavnik je najmoćnija političko-operativna figura u Evropi, jer ne postoji funkcija sa toliko ovlašćenja ni u jednoj zemlji članici. Pored spoljne politike i bezbednosti u isti pravni okvir Unije stale su evropska politika odbrane, trgovinska politike, politika pomoći za razvoj, humanitarna pomoć, spoljna dimenzija politika u oblasti ekonomskih odnosa, politika proširenja EU i politika odnosa sa susedima. Od politika koje se mogu svrstati kao „unutrašnje“, u ovom okviru su se našle njihove spoljne dimenzije koje se odnose na poljoprivredu, životnu sredinu, transport, istraživanja i dr. Predsednik Komisije je prihvatio predlog za imenovanje Ketrin Ešton, a tome se nisu usprotivili Evropski parlament ili Savet, tako da su u fazi imenovanja izbegnute tenzije i uslovljavanja zbog ove dvostruke pripadnosti. Međutim, potvrđivanje u Evropskom parlamentu ne treba shvatiti kao formalnost, o čemu svedoči imenovanje članova Komisije 2004. Kada je reč o visokom predstavniku Unije, onda je normalno da davanje saglasnosti za njegovo postavljenje zahteva više ispitivanja. Novi rizik od tenzija predstavljaće rad Evropske službe za inostrane poslove, jer će se u zajedničkom okviru naći lica koja su to do sada radila u Savetu, Komisiji i ambasadama članica EU. To će zahtevati novi kvalitet saradnje, kako na horizontalnom, tako i na vertikalnom nivou. Novo pitanje je, eventualna, ostavka VP, odnosno njihov broj: jedna ili dve, s obzirom na to da se može shvatiti da VP vrši svoju funkciju sve dok uživa poverenje institucija i posebno, među njima, Saveta. Neizvesnost u pogledu dužine mandata ukazuje da Ugovor ne razmatra mogućnost demisioniranja visokog predstavnika, s tim što je data mogućnost Evropskom savetu da okonča njegov mandat na osnovu saglasnosti predsednika Komisije. Međutim, reč je o različitim procedurama dva ključna organa, što stvara veće mogućnosti za međuinstitucionalna sporenja. Evropski parlament ne može ostati “po strani” od ovih događanja, kada visoki predstavnik gubi njegovo poverenje kao potpredsednik Komisije, ali i dalje uživa poverenje Saveta, u čijoj je nadležnosti spoljna politika. Postavlja se pitanje da li će, dugoročno posmatrano, ovo rešenje sa duplom funkcijom biti prikladno za koherentnost spoljnih akcija Unije. Ako je poželjno da spoljna politika bude u celosti poverena jednom licu, to je, na drugoj strani, štetno da ovaj mora preuzimati odgovornost za svoje delovanje pred dve institucije koje imaju različite interese. Zbog toga, VP rizikuje da, pre ili kasnije, dovede do međuinstitucionalnog konflikta jer će se na različitim stranama naći Savet i Komisija. S druge strane, on je obavezan da vodi računa o tome da njegovo delovanje ne dovede do podele između institucija. Kada je reč o pitanju da li visoki predstavnik može zadržati funkciju u slučaju da nema podršku Komisije, Saveta i/ili Evropskog parlamenta, u sadašnjim okolnostima, to je potrebno shvatiti samo kao institucionalnu probu sa kojom se mora krenuti na početku njegovog mandata. (Autor je prvi savetnik u MSP i član Foruma za međunarodne odnose)