Skupljači nagrada

Poslednjih nekoliko godina često se u medijima postavljalo pitanje izostanka srpskog filma sa značajnih međunarodnih festivala. Govorilo se da nemamo velike filmske autore kakve smo nekad imali, da nam se kinematografija srozala, i da više nismo zanimljivi svetu. Filmski reditelji i kritičari, pak, tvrdili su da to nije sasvim tačno, jer su domaći filmovi učestvovali na brojnim smotrama svetskog filma i ponosno se vraćali kući. Ove godine, primetno se povećao broj međunarodnih nagrada za naše filmove u svetu. Ta pojava je vrlo bitna, jer stvara šansu za internacionalnu relevantnost kinematografije, iako ne može biti reči ni o kakvoj renesansi srpskog filma, jer ga na važnim festivalima i dalje ima tek sporadično. Pre se može reći da je situacija slična onoj u sportu: priznajemo i sporedne stvari, poput tenisa i vaterpola, ali nam srce igra samo kad je u pitanju najvažnija sporedna stvar, fudbal. Tako i u kinematografiji priželjkujemo pobede na svega nekoliko festivala: što se Evrope tiče, najvažniji su oni u Kanu, Veneciji, Berlinu (mada se odskora i Roterdam probija u prvu ligu), dok se u Severnoj Americi najbolje kotiraju Montreal i Toronto. Naravno, svaki kontinent, region i država imaju „najvažniju“ filmsku priredbu, žanrovi takođe, pa čak i socijalni problemi i tematika filmova. I tu je dobro osvojiti kakvu plaketu, medalju ili statuetu. Ipak, kriterijumi po kojima se procenjuje važnost nekog festivala nisu samo profil, tradicija i imidž same manifestacije, pa ni kasniji uspeh slavodobitnika, već i broj poznatih ljudi „iz posla“ koji dolaze na festival. U tako uzavreloj atmosferi, treba uklopiti mnoge kockice da bi vas primetili. Živojin Pavlović je smatrao da stvaranje mita o kinematografiji neke zemlje uglavnom predstavlja prvi korak. Kritika i mediji na Zapadu stvore famu o nekoj „svežoj, provokativnoj i originalnoj“ sceni, o „talasu“, delom sa umetničkim razlogom, a delom zbog reklamne potrebe za novinom. Tako se „izvestan pogled“ bacao na brazilski, češki, poljski film, a poslednjih godina bili smo svedoci „otkrivanja“ Argentine i Rumunije. Jugoslovenski film imao je čime da se pohvali i za vreme, kao i posle fame o crnom talasu: filmovi iz šezdesetih redovno su učestvovali na svetskim festivalima i vraćali se sa značajnim nagradama za reditelje i glumce (najpoznatije su verovatno nagrada žirija za Petrovićeve Skupljače perja 1967. u Kanu i Srebrni medved za Rane radove Želimira Žilnika 1969. u Berlinu). „Praška škola“ nastavila je ovu tradiciju: njihovi prvi filmovi učestvovali su na programima „velike petorke“ i imali solidnog uspeha (nagrade u Kanu za Karanovićev Miris poljskog cveća 1977. i Mileni Dravić za ulogu u Paskaljevićevom Posebnom tretmanu 1980). Emir Kusturica, nešto mlađi član „praške škole“, krunisao je ove uspehe: zaista je ogromnu euforiju u sezoni 1985/86. izazvala Zlatna palma u Kanu za film Otac na službenom putu (treba samo zaviriti u filmske časopise iz tih godina), jer to je bio najveći uspeh jugoslovenskog filma dotada. Kusturica je, po važnosti nagrada, do danas neprevaziđen reditelj sa ovog podneblja (dve Zlatne palme i nagrada za režiju u Kanu, debitantski Zlatni lav u Veneciji, itd), i teško da će ga neko u skorije vreme nadmašiti. Kusturica je, na neki način, postao miljenik Kana. Naravno, i drugi festivali gaje simpatije prema nekim rediteljima, kinematografijama, stilovima, žanrovima i temama… Onog trenutka kada važan festival postane naklonjen određenim autorima i „lokalnoj boji“, stvara se šansa i za celu kinematografiju njihove zemlje. Tako se smatra da je Aleksandar Kluge zapravo lansirao novi nemački film kada je za debitantsko delo dobio osam nagrada na festivalu u Veneciji. U protekloj godini, festival u Montrealu razvio je pozitivan stav prema srpskim autorima. Od samostalnosti Srbije, ovdašnji autori osvojili su tri važne nagrade u Montrealu. Turneja Gorana Markovića dobila je nagradu za režiju i nagradu međunarodnog udruženja filmskih kritičara FIPRESCI, a Sveti Georgije ubiva aždahu Srđana Dragojevića nagradu za umetnički doprinos. Ipak, uspesi koje srpski autori u protekle dve godine ostvaruju na drugim, manjim festivalima, i te kako su značajni, iz istih razloga. Turneja je nagrađena u Monpeljeu i u Solunu. Medeni mesec Gorana Paskaljevića ove godine je takođe nagrađen u Solunu, bio je na programu u Veneciji, a nagrađen je i FIPRESCI-jem u Valjadolidu. Solunski festival je svakako jedan od najvažnijih u regionu, uz sarajevski, gde je ove godine nagradu Srce Sarajeva i FIPRESCi nagradu dobio film Obični ljudi Vladimira Perišića, koji se može pohvaliti još i Bronzanim konjem u Stokholmu i nagradom u Kotbusu, specijalizovanom za istočnoevropski film. Tamo i ovde dobio je priznanja „najbolji novi narativni reditelj“ i „najbolji NJujork“ na uglednom Tribeca festivalu u NJujorku. Dečji film Princ od papira Marka Kostića jedan je od najnagrađivanijih, sa čak dvanaest pobeda na raznim mestima. Drugi filmovi mogu se pohvaliti uglavnom učešćem na festivalima, što i dalje predstavlja veliko dostignuće za naš film: LJubav i drugi zločini Stefana Arsenijevića prikazan je u Berlinu, Hitna pomoć Gorana Radovanovića u Manhajmu (gde je Milutin Petrović osvojio nagradu „Rajner Verner Fasbinder“ za Zemlju istine, ljubavi i slobode 2000. godine), Đavolja varoš Vladimira Paskaljevića u Karlovim Varima, Život i smrt porno bande Mladena Đorđevića u Pusanu… Čudna je pojava da Čekaj me, ja sigurno neću doći Miroslava Momčilovića, koji je pokupio sve što se može pokupiti na domaćim festivalima, u inostranstvu nema bogzna kakav rejting, i da je zasad jedino otišao u Kairo, što ili govori o nepodudaranju ukusa naših i inostranih žirija, ili o suviše jarkoj „lokalnoj boji“ tog filma koja ostaje nejasna strancima. Reditelji nekako uvek pokupe lovorike, mada glumce, koji mnogo češće prelaze granice i učestvuju u koprodukcijama, ne treba zaboraviti: najveće priznanje, evropski Oskar, tj. Evropsku filmsku nagradu (nekadašnji „Feliks“), 2007. godine dobio je Predrag – Miki Manojlović za ulogu u filmu Irina Palm Sema Garbarskog. Ove nagrade srpskom filmu su dale dobar vetar u leđa. Međutim, očigledno je da na prestižnim festivalima najviše učestvuju predstavnici starije generacije reditelja, tj. „praške škole“, Marković, Paskaljević i Kusturica. Na to utiču njihov kredibilitet, stilska prepoznatljivost, filmografija... Kada se to uzme u obzir, ne možemo računati na stvaranje „fame“ o srpskom filmu, jer je za to potrebna nova generacija, pošto je ova stara već imala svoje trenutke slave. Ali šta je potrebno da bi se stvorila fama? Kao i u svakoj umetnosti, mora se voditi računa o savremenim pristupima na planu sadržaja i forme: društvena kritika i politička relevantnost dolaze na prvo mesto kada je sadržaj u pitanju, a u formi pronicljiv izbor filmskog stila i teme. Poslednjih godina je sve jasnije da veliki filmski festivali ne mogu bez političke provokacije. U Kanu je, recimo, taj trend ustanovljen još šezdesetih, i nije gotovo nikada napuštan, što se može lako dokazati listom pobedničkih naslova (uostalom, pogledajmo naše primere: Otac na službenom putu bavi se raskidom Jugoslavije sa Sovjetskim Savezom, Podzemlje raspadom države, kao i Turneja). To važi i za Veneciju i Berlin. Zatim dolaze na red kulturološka osobenost podneblja, u čemu stereotipi često igraju veliku ulogu, i prepoznatljivost regionalne društvene problematike (rumunski film delom je profitirao na prikazu života ljudi pod vladavinom Čaušeskua, argentinski na ekonomskom krahu). I na kraju, mada bi cinici rekli da je to najmanje značajno, treba igrati i na kartu savremene upotrebe filmskog izraza. Naslovi poput Gladi Stiva Mekvina, Grbavice Jasmile Žbanić, Deteta braće Darden, 4 meseca, tri nedelje i dva dana Kristijana Munđiua, Mleka tuge Klaudija LJose, pa čak i Rvača Darena Aronovskeog, ukazuju na trend redukovanog, minimalističkog filmskog izraza, između ogoljenosti a la Rober Breson i prljave dokumentarnosti. Zato ne čudi što su Perišićevi Obični ljudi dobili odlične kritike na festivalima u svetu. Taj film ima sve nabrojane osobine: svedenim filmskim jezikom, u maniru tvrdog art-filma, govori o ratu i ratnim zločinima, što je uglavnom asocijacija na pitanje „Šta je politički značajno za bivšu Jugoslaviju/Balkan?“. Zato je moguće da do „mita o srpskom filmu“ dođe onda kad mlađa generacija ozbiljno zagazi na teritoriju radikalnog i osobenog tretmana najbolnijih društvenih trauma. A rat i ratni zločini su samo jedna od njih.