STILSKA FIGURA

U prve tri epizode nastavka svog serijala Insajder, Brankica Stanković i njena ekipa sa Televizije B 92, su nam, naživo, bez anestetika, otvorili kolektivnu utrobu. I sve je tako surovo i sirovo pregledno. Kao na času anatomije u nekoj prosekturi: skelet, krvotok, svaki organ, vezivna tkiva... Ekstremne navijačke grupe, huligani, nepatvoreni kriminalci... kako god da nazovemo taj isečak iz malignog nam tkiva, samo je metafora. Jer kancer je svuda oko nas. Mi smo, zapravo, duboko u njemu. Pretpostavljam da je baš zato autorka ovu tematsku celinu naslovila kao (Ne)moć države, hoteći da zagradom, odmah na startu, razbije bilo kakve iluzije kod gledališta: da, država, svi njeni atributi, svaki njen aparat, svaki njen subjekt, inokosni ili grupni... jesu vrlo funkcionalni, do detalja informisani, besprekorno sinhronizovani... dakle, država je vrlo, vrlo moćna. Ali! Ujedno i tako mlitava, kilava, atrofirana, neusaglašena, bez volje za pravom i odlučnom akcijom. Znači, veoma, veoma nemoćna. Zašto? Pa, zato poštovani čitaoče, što država tako želi. Tako hoće. Tako se ponaša. Tako država (ne) dela! Vraćam se narečenoj stilskoj figuri. Tom navijačko-huligansko-kriminalnom ološu. Insajder je o njemu sve obelodanio: imena i prezimena, izvode iz policijskih dosijea, presude (prvostepene, preinačene i pravosnažne) potom su poređane izjave policajaca, tužilaca i sudija, zatim misaone lupinge sportskih funkcionera, mudroserisanja portparola sportskih institucija ovdašnjih. Smehotresne su bile tirade nekih provincijalno-metropolskih pripadnika nekakvih, tobože, nacionalno-desničarskih, zapravo, čisto siledžijskih falangi. Čuli smo i predstavnike najviše vlasti. I? Ništa? Sve smo to već vrlo dugo i veoma dobro znali. I sve će biti isto, uz nekakve kozmetičke intervencije za dnevnu političku upotrebu, do onog trenutka, ali baš trenutka, kada se na samom državnom vrhu, znači predsednik, vlada, ključni ministri, tužioci i sudije ne dogovore, ali odista dogovore, da je vreme za akciju. Temeljnu, čvrstu. Uzduž i popreko. Bez izuzetka. Bez abolicije za osobe koje su nekada nešto, kao, korisno odradile za, recimo, tadašnju opoziciju. Ravno u glavu! (Ma, setimo se Sablje.) Za nekoliko dana, sve je bilo kao u apoteci. Nešto (neko) na polici, nešto (neko) u fioci. Čisto i pregledno. E, to bi bio tek početak. Jer, ponoviću, ti opskurni likovi iz Insajdera su tek puka metafora. Bolest je mnogo ozbiljnija. Sveprisutna. Do tada - do, nažalost, ko zna kada - uteha i model za ugled će nam biti Brankica Stanković i njena ekipa. Kao metafora, takođe. Kao stilska figura neke druge Srbije. Profesionalne, hrabre, nepotkupljive...