Ultrakič i ultradesnica

Nema glumca koji je u jednoj godini dobio toliko nagrada za jednu ulogu kao što je Nikola Ristanovski za Ahmeta Nurudina u predstavi Derviš i smrt, koja se igra na sceni Narodnog pozorišta u Beogradu. Gost iz Makedonije, tačnije prvak Makedonskog narodnog teatra, dobio je ovogodišnju Sterijinu nagradu, a na teatarskim festivalima u Kragujevcu, Zenici, Banjaluci i Zaječaru proglašen je najboljim glumcem. Kao kruna uspeha ove predstave koju je prema delu Meše Selimovića adaptirao i režirao Egon Savin, došla je nedavno nagrada Narodnog pozorišta „Raša Plaović” za sezonu 2008-09, a u čijem obrazloženju, između ostalog, piše i ovo: „U oblikovanju lika Ahmeta Nurudina, Nikola Ristanovski je sasvim svedenim, a vrlo jasnim i izražajnim glumačkim sredstvima, uspeo da izrazi duboke i složene drame ljudskog postojanja – stalnu rascepljenost između ličnog i društvenog, intuitivnog i dogmatskog, duhovnog i materijalnog, intimnog i političkog... Ristanovski je reljefno psihološki iscrtao lik Nurudina, majstorski otelotvorujući duboke, univerzalne antropološke dileme, nesigurnosti i sumnje, večne i neiskorenjive muke duha i tela.“ Posle premijere Derviša, mnogi su ovom glumcu čestitali i na izvanredno savladanom srpskom jeziku, a on je autorki ovog teksta, tim povodom, objasnio: „Ja sam sa deset godina naučio makedonski, a sada sam u zrelim godinama savlađivao srpski. Kao da kaskam za samim sobom.“ Nikola Ristanovski je rođen pre tačno 40 godina u Ostravi, bivšoj Čehoslovačkoj. Sa malo fine ironije to objašnjava: „Kao što to već biva na ovim prostorima, moji roditelji su 1948. godine deportovani iz jednog dela Balkana. Zatekli su se u pogrešno vreme na pogrešnom mestu. Bili su Makedonci sa one strane granice, tamo gde je besneo građanski rat, gde su prvi put korišćene napalm bombe, o čemu se i danas ćuti. To vam je klasična priča – uvek se neko rodi s one strane granice, pa se pomeri ili on ili granica. Češće on, granica ređe.“ Kaže da je tokom detinjstva u Ostravi, gde su u kući govorili grčki i češki, spoznao ozbiljnost jednog istočnoevropskog sistema, pa je dolazak u bivšu Jugoslaviju doživeo kao odlazak na safari: „Imao sam devet godina vaspitanja u režimu koji se precizno bavio svojim ljudima, a onda su se moji roditelji preselili u Tetovo gde sam završio osmogodišnju školu, a srednju u Skoplju.“ Na pitanje šta njemu danas znači Ostrava, Nikola precizira: „Milan Kundera ima jedan odličan roman koji je, mislim, preveden kao Neznanje, budući da je na francuskom L’ignorance, i koji govori o nostalgiji. A šta je nostalgija? To je ceo život. Živiš na jednom mestu, a patiš za onim odakle si krenuo. Onda se vratiš tamo, a patiš za onim dokle si stigao... i to je zatvoreni krug. Čovek je stalno žrtva nekog konteksta koji je van nas. Određuju ga istorija i geografija. Znam mnoge ljude moje generacije koji su iz Čehoslovačke došli u Makedoniju i posle petnaest godina su se ponovo vratili u Češku. Ja sam Makedonac koji živi u Makedoniji, ali Ostrava je moj rodni grad sa svim sentimentom koji može da bledi, ali ne i da nestane.“ Ne seća se da li je iz četvrtog ili petog puta položio prijemni ispit na glumi, potom je diplomirao u klasi Vladimira Milčina. I odmah je zaigrao u nacionalnom makedonskom teatru, gde je i danas. Potom su došli filmovi, od kojih je ovdašnjoj publici najpoznatiji Bure baruta Gorana Paskaljevića, gde ovaj glumac igra jednu od glavnih uloga: „Igrao sam sve što glumac može da pomisli, a ne da poželi. Prvih desetak godina karijere bukvalno nisam izlazio iz pozorišta. Bio sam Raskoljnikov, Leon Glembaj, Stavrogin... danas sam Molijerov Don Žuan. Sada mi više nije važan broj naslova, zanimaju me ljudi sa kojima radim, neki poseban lik, naročito privlačna epizoda, zanima me da ispričamo neku priču, da osvajam nekog Čehovljevog junaka. Danas sam, na svoju sreću, u stanju da relativizujem i vlastiti uspeh. Ne zato što sam skroman, već zarad mentalne higijene, zbog ravnoteže. Kada je došao ovaj veliki uspeh sa predstavom Derviš i smrt, zahvaljujući, pre svega, izvanrednoj adaptaciji i režiji Egona Savina, malo sam se uplašio pred argumentima, pred suženim prostorom da relativizujem predstavu i samog sebe u njoj. Pa, ipak, spokojan sam pred činjenicom da mi se to događa na pravom mestu i u pravo vreme. Posebno me uzbuđuje činjenica da u ovom Selimovićevom komadu ima puno rečenica, misli, koje mogu da povežem sa prozaičnim zbivanjima iz svog života. I to prepoznavanje je dokaz o univerzalnosti ove priče.“ Prepoznavanje velikih tema i motiva iz literature, ili sa scene, za ovog glumca se svodi na prepoznavanje onoga što je život u ovom trenu. I kao što se zubobolja najlakše spozna kada vas zaboli jedan od zuba u sopstvenoj glavi, tako je i sa svim drugim nedaćama na Planeti: „Tačno je, mene boli etničko čišćenje, boli me nepravda povodom ove ili one granice, ali me najviše boli moj zub. To je u ljudskoj prirodi. Što gad da igram, pa tako i Ahmeta Nurudina, najveći deo razumevanja njegove muke crpim iz vlastite boli. Tako se često dogodi da ono što boli mene kao sina, kao čoveka, kao brata... to boli i veliki broj ljudi u publici. Svakog pojedinačno. Mi se kao pojedinci u ljudskoj vrsti prepoznajemo po osnovnoj boli, ili po osnovnim bolima. Sve drugo je istorija, politika, ekonomija, geografija... a može da bude i šala, komika.“ Raspad zemlje u koju se vratio i koju je voleo, Nikola je odbolovao tako što se zatvorio u pozorište: „Nisam bio jedini. Mnoge moje kolege, i mnogi drugi umetnici su u tim godinama razočarenja radili kao sumanuti. Posle su došle godine nade, a sada se bojim da ima nešto trulo u ovim godinama evropske nade. Ali, sve je to naše vreme, i bilo bi glupo da čekamo neko drugo vreme, a ne živimo ono u kome smo. Za život nema rezervne gume. To je ta jedna guma koja traje, i kad se otanji, izliže, kad pukne, nema joj zamene.“ Praksa političke agitacije iz poslednje dve decenije, svedoči o sve značajnijoj ulozi umetnika u promociji predsedničkih kandidata, u predizbornim kampanjama u novim državama bivše Jugoslavije. Svoje odsustvo sa tog terena sagovornik NIN-a objašnjava činjenicom da je on neozbiljan glumac, nedorastao bilo kakvoj političkoj ulozi: „Neozbiljno je da glumac uopšte izgovara reč politika, jer je on po svom biću uvek daleko od nje. Glumac ne može biti glumac ako nije s druge strane barikade. Glumac je biće koje se ne slaže sa matematikom koja važi napolju, on ima potrebu da stvara svoju matematiku i svoju nacrtnu geometriju. Najviše što sam uradio tokom neke političke kampanje bilo je da izgovorim dobre stihove, a to je bila podrška mom budžetu.“ Makedonska drama, kaže Ristanovski, ima antropološku dimenziju, a pozorište je na tlu Makedonije nastalo prirodno, ima duboke korene: „Naravno, ta tradicija je puna uspona i padova. I događaja koji su obeležili vreme i generacije. Tako, kada me pitate o savremenoj makedonskoj drami, teško mogu da govorim o kontinuitetu, kao što je tu reč teško smestiti u vaspitanje svih nas koji smo rasli na ovom delu Balkana. Mi smo, nažalost, narodi kod kojih je incident pravilo, i obratno. Ali, kao i u svakoj drugoj, nama bliskoj kulturi, poslednjih decenija smo beležili neke velike uzlete. Imali smo dramu Dejana Dukovskog Bure baruta, drame Gorana Stefanovskog... Mislim da je najveća greška svih nas, Makedonaca, Srba, Hrvata... svejedno je, kada sumanuto jurimo nekakve ultramoderne svetske tokove u dramaturgiji. Mi treba samo da pratimo svoje srce, sa svim svojim greškama, jer je to jedino autentično što možemo da pružimo svetu. Najviše me nervira kada se neko folira, kada pravi predstave kao. Kao ovaj, kao onaj, kao ovi, kao oni... jer je to kao u ovom trenutku moderno. Za mene je upravo to kič. Sve što se na ovim prostorima pravi kao po pravilu je ultrakič, a svaki ultra kič po pravilu završava u ultradesnici. U Makedoniji, ali i na drugim prostorima naše bivše zemlje, pozorište je jedno od poslednjih utočišta duha koje ima šansu da bude autentično.“  Mali ljudi Ako mene boli danski princ, ako imam sa njim nešto zajedničko, onda je sasvim neprirodno da nemam mnogo toga zajedničkog sa ljudima u krugu od 500 do 1.000 kilometara. Male ili velike sredine stvaraju ljudi u svojim glavama, kao što i zidove podižu u svojim glavama. I to su glavne granice. Nijedan zid od kamena nije opstao. Opstajali su samo zidovi u ljudskim glavama. Sve dok njih ne porušimo, ali bez predrasuda, čak i prema onima koji su toliko drugačiji od nas, sve do tada bićemo osuđeni da razmišljamo kratko i tesno. I da budemo mali.