Evropski desni centar i Srbija

Kancelar Konrad Adenauer (osnivač vladajuće Hrišćansko-demokratske unije – CDU, najvažnije partije desnog centra u Evropi), utro je put do uspeha i dostojanstva Nemačkoj posle sloma iz 1945. godine, a kancelar Helmut Kol je 1989. g. ujedinio Nemačku. General De Gol povratio je ugled Francuskoj posle poraza i kolaboracije tokom Drugog svetskog rata. Margaret Tačer ozdravila je tadašnjeg „bolesnika Evrope“ – Veliku Britaniju - od laburističkih politika 70-ih godina. Premijer Konstantin Karamanlis (osnivač Nove demokratije) uveo je Grčku u EU i obogatio je posle građanskog rata i hunte. Vaclav Havel i Vaclav Klaus veoma uspešno su uveli Češku Republiku u EU, a premijer Dzurinda ekspresno je reformisao Slovačku i uveo u EU posle boksera Mečijara. Čak je Bugarska ušla u EU predvođena premijerom, princom Simeonom Koburškim. Svi ovi državnici zastupali su ideje desnog centra, imali jasne reformske vizije svojih društava i nisu pogodovali biračkom telu iz dana u dan. Adenauer i Šuman postavili su temelje Evropskoj ekonomskoj zajednici (EEZ). I danas najvažniji političari Evrope su predsednik Evropske komisije Barozo, predsednik Francuske Sarkozi, premijer Italije Berluskoni, kancelar Nemačke Merkel – svi pripadaju grupaciji Evropskih narodnih partija desnog centra. I Evropska narodna partija, kao nadnacionalna stranka država članica EU, ima najviše poslanika u Evropskom parlamentu. Ideje „desnog centra“ u politikologiji se nazivaju „modernim konzervativizmom“ - da bi se razlikovale od „tradicionalnog konzervativizma“, koji danas pripada „desnici“. Desni centar stavlja čoveka u žižu interesovanja, i dobrobit građanina je glavni cilj politike. Desničari stavljaju viši interes nacije ili države u fokus, a pojedinac treba da izdrži opšte dobro. Desni centar veruje u talenat i inicijativu pojedinca u zbrinjavanju sebe i bližnjih. Desni centar zato veruje u slobodno tržište kao glavni (ali ne jedini) regulator privrede. Desnica veruje da je građanin mali delić u svevidećem državnom organizmu i zato država mora da se ponaša paternalistički: da bude i zaštitnik i arbiter u svim važnim pitanjima građanina. Kod desnice, kao i kod levice, država je najveći privrednik. Država i kod levice i kod desnice snažno interveniše u privredi i znatno redistribuira nacionalni proizvod. Zato je desni centar liberalna individualistička ideja, dok je desnica dirigistička i korporativistička. I levičari i desničari su često antiglobalisti?! Dela državnika s početka teksta dokazuju da desni centar najefikasnije transformiše društvo u bogato i humano, mnogo efikasnije od socijaldemokrata i socijalista koji pripadaju levom centru. Gde je Srbija u tom pogledu. Naše stranke su nedorečenih programa i hibridnih postkomunističkih ideologija. Sve su oportunističke i ekonomski levičarske. Pravo ne shvataju ozbiljno. Ne definišu jasniju političku i ekonomsku viziju Srbije, jer im svako određenje sužava manevarski prostor za političku improvizaciju radi sledećih izbora. Živeći u sistemu promenljivom od danas do sutra, i naš građanin, umesto vizije, često traži kratkoročnu korist, i lako obećanje - koje mu političari nude. Građani ne veruju političarima, a znatan broj političara građane ne shvata ozbiljno - pa ih olako slažu. Mali broj političara ima evropski format: mnogi se trude da ga odglume, ali kada dođe do odlučivanja, reaguju postkomunistički a ne građanski. Zato nisu sprovedene svojinska reforma i restitucija; reforma penzijskog i zdravstvenog sistema, javna preduzeća nisu privatizovana, preskupa je država a nema infrastrukturu, i dr. Relevantna debata o političkim idejama još uvek ne postoji i veliki broj pametnih ideja desnog centra se uopšte ne da čuti javno. Cela Srbija je politički ozbiljno nagnuta nalevo i zato je poluuspešna, poluevropska i polugrađanska. To Evropa prepoznaje pa odškrine vrata, umesto da ih otvori. Nema snage desnog centra koja bi stabilizovala društvo i izvela ga iz mentaliteta postkomunizma. Demokratska stranka je jedina partija jasnije profilisana kao evropski levi centar, ali nema dostojnog takmaca na desnom centru. Naše stranke tzv. nacionalnog bloka su nacionalno desničarske a ekonomski socijalističke, dok su stranke tzv. proevropskog bloka takođe nacionalne i socijalističke. Nema stranke u Srbiji koja se bavi tim karakterističnim fondom ideja bloka Evropskih narodnih partija, niti praktikuje te politike. Takva stranka bi efikasno ustrojila konkurentan privredni sistem i obogatila Srbiju, uvela je u EU i povratila joj međunarodni ugled. U pravu je Boris Tadić kada kaže da mu je najveći problem što nema kvalitetne kritike politike DS-a. Još veći problem će biti da se formira sledeća vlada Srbije: sa SNS-om se neminovno ozbiljno razvodnjava evropska politika, a bez nje se neće moći oformiti većina. Mislim da je to najveći problem evropske Srbije.