Izmučeni geniji: Karavađo i Bejkon

Oba slikara bila su ikone napaćenog genija homoseksualca, a njihovi tragični karakteri i životi obeleženi nasiljem - Bejkonov ljubavnik je počinio samoubistvo, Karavađo je osuđen na smrt pošto je ubio čoveka - odjekivali su u njihovim radovima. Portreti italijanskog baroknog majstora Karavađa i irskog slikara 20. veka Fransisa Bejkona stoje jedni pokraj drugih na novootvorenoj izložbi koja dovodi u vezu njihove izmučene poglede na čovečanstvo, uprkos različitim pristupima realizmu koji su negovali. Izložba u rimskoj Galeriji Borgeze obeležava 400 godina od Karavađove smrti i 100 godina od Bejkonovog rođenja a u njenom srcu nalazi se fascinacija dvojice umetnika ljudskim obličjem i sklonost ka izražajnom portretu. Mikelanđelo Merizi da Karavađo bio je italijanski umetnik aktivan u Rimu, Napulju, na Malti i Siciliji koji je svojim intenzivnim emotivnim realizmom, čulnim naturalizmom i dramatičnom upotrebom svetlosti ostvario ključan uticaj na baroknu školu slikarstva. Buntovik u burnim vremenima, Mikelanđelo je rođen 1571. u Karavađu, brdovitom lombardijskom gradiću po kome je sebi nadenuo profesionalno ime. Obučavan u Milanu kod Ticijanovog učenika, preselio se u Rim u ranim dvadesetim. Krajem 16. i početkom 17. veka u Rimu su se, pod uticajem kontrareformacije, gradile brojne crkve i palate koje je trebalo oslikati autentičnom religijskom umetnošću. Izveštačeni manirizam, tada aktuelni slikarski stil, više nije bio pogodan za borbu protiv protestanata. Novina koju je Karavađo doneo sastojala se od radikalnog naturalizma sa dramatičnom, čak teatralnom upotrebom tenebrizma - naglim prelazima svetlosti i tame bez mnogo međunijansi. Na rimskoj umetničkoj sceni eksplodirao je 1600. godine nakon što je sa ogromnim uspehom izradio svoje prve javne narudžbine - freske za kapelu Kontareli. Iako posle toga nikada nije oskudevao u poslu ili patronima, Karavađova slava večito je bila u senci njegove preke naravi. U jednom policijskom izveštaju iz 1604. piše kako bi se „posle dve nedelje neprekidnog rada Mikelanđelo šepurio mesec ili dva u pratnji sluge, uvek sa mačem pri ruci, idući od jedne gostionice do druge, vazda spreman da započne kavgu ili svađu.” U jednoj od takvih tuča 1606. je ubio čoveka (navodno slučajno) i osuđen na smrt, pa je morao da ode iz Rima. Na Malti je 1608. takođe napravio incident i završio u zatvoru, ali je uspeo da pobegne na Siciliju. Sledeće godine u Napulju je za dlaku izbegao smrt. Ali već 1610, dok je čekao oprost od pape i dozvolu da se vrati u Rim, nakon relativno kratke karijere, umro je od groznice. Svuda gde je boravio ostavio je malobrojne ali nenadmašne radove. Poznat i ozloglašen za života, Karavađo je bio zaboravljen od strane tadašnjih likovnih hroničara i biografa skoro istog trenutka nakon smrti i tek je u 20. veku ponovo rasvetljen njegov značaj za razvoj zapadne umetnosti. Uprkos tome, uticaj koji je ostvario na nadolazeći barokni stil bio je veoma dubok. Međutim, barok je preuzeo njegovu dramu svetlosti i tame ali bez psihološkog realizma. Posredno i neposredno njegov uticaj može se videti na delima Rubensa, Berninija i Rebranta, a iza sebe je ostavio i generaciju slikara koji su sebe nazivali „karavađistima”. Anglo-irski figuralni slikar, potomak filozofa imenjaka, Fransis Bejkon je rođen u Dablinu, od roditelja Engleza. Nakon svega dve godine provedene u srednjoj školi (1924-26) izbačen je jer ga je otac uhvatio kako se samozadovoljava ispred ogledala u majčinom donjem vešu. Sledećih nekoliko godina provodio je u Londonu, Berlinu i Parizu u društvu imućnih starijih muškaraca. Bejkon je počeo da slika u ranim dvadesetim, ali sporadično i bez entuzijazma. Kasnije je priznao da mu je karijera bila odložena jer je dosta vremena potrošio u potrazi za temom koja bi mu držala pažnju. Proboj je doživeo 1944. godine triptihom „Tri studije za figure u podnožju Raspeća” i taj rad - uz glave i figure koje je slikao tokom pedesetih i šezdesetih - zapečatio mu je reputaciju sumornog i svetski poznatog hroničara ljudskog stanja. Odlikovale su ga smele, minimalističke, homoerotične, često nasilne i užasavajuće predstave uglavnom muških figura izolovanih u staklene ili čelične kaveze. Govorio je da su mu se slike javljale „u serijama”, a u svom opusu često se fokusirao na jednu temu koja ga je opsedala za duži period. Jedno vreme slikao je „Raspeće”, potom je pravio varijacije na Velaskezovu sliku „Portret Inoćentija IX”, da bi se na kraju bavio poluljudskim polugrotesknim glavama. Nakon samoubistva ljubavnika DŽordža Dajera 1971. njegova umetnost postala je ličnija, introvertnija i opsednuta smrću. Bejkon je prezirao svoje rane radove i većinu ih je uništio, kao i nepoznat broj slika koje su nastale kasnije. Naredio je da nijedno delo koje datira pre 1944. ne sme da bude uvršteno u njegov zvanični opus niti da bude predstavljeno na nekoj retrospektivi. Uprkos na prvi pogled egzistencijalističkom shvatanju života, Bejkon je bio bonvivan i veći deo svojih srednjih godina provodio je uživajući u hrani, piću i kocki sa prijateljima i drugim umetnicima. Oni koji su ga poznavali kažu da je imao impulsivnu i konfliktnu, ali ipak šarmantnu ličnost koja nije uvek dolazila do izražaja. Lično je tvrdio je da je optimista, čak i kada je bio „optimističan ni zbog čega” u svom stanju „razveseljavajućeg očaja”. Posle Dajerove smrti postao je manje promiskuitetan i započeo je platonsku vezu sa DŽonom Edvardsom, nepismenim mladićem iz istočnog Londona koji će kasnije postati njegov jedini naslednik. Preminuo je 1992. od srčanog udara, dok se odmarao u Španiji. Od tog trenutka Bejkonova reputacija u umetničkim krugovima stalno raste, iako on kod publike u jednakoj meri izaziva i divljenje i gađenje (ostale su upamćene reči Margaret Tačer: „Onaj čovek koji slika one grozne slike”). Obojica su bili radikalni za svoje vreme: večito prkoseći izopačenom idealizmu visokog manirizma Karavađo je bio opsesivno posvećen realnom, dok su se Bejkonu rugali zbog odbijanja da se odrekne ljudske figure u korist apstrakcije. „Bejkon, iznad svega, može da se poredi sa Karavađom u smislu stvaralačkog intenziteta”, kaže istoričar umetnosti Mišel Pepiat, koorganizator izložbe i Bejkonov blizak prijatelj i biograf. Oba slikara bila su ikone napaćenog genija homoseksualca, a njihovi tragični karakteri i životi obeleženi nasiljem - Bejkonov ljubavnik je počinio samoubistvo, Karavađo je osuđen na smrt pošto je ubio čoveka - odjekivali su u njihovim radovima. „Obojica su bili svesni prolaznosti života i krhkosti čovečanstva i svaki ponaosob je tu svest majstorski utkao u svoju umetnost”, kaže Pepiat. Sedamnaest Bejkonovih radova, uglavnom na pozajmici iz Galerije Tejt, izloženo je uz četrnaest Karavađovih remek-dela, od kojih šest pripada stalnoj kolekciji Galerije Borgeze. Na samom ulazu nalaze se Bejkonovi triptisi koje je naslikao nakon samoubistva svog ljubavnika DŽordža Dajera, sa uznemirujućim scenama izopačenih polunagih muških figura iz kojih ističe život stvarajući lokve boje mesa. Izložba, koja je otvorena do 24. januara 2010. godine, za samo nekoliko dana privukla je preko 70.000 posetilaca, što je primoralo čelnike Galerije da produže radno vreme i povećaju broj dozvoljenih dnevnih karata za 30 odsto.