Hajduci velikih i malih naroda

Među optužbama i teškim zamerkama kojima smo, početkom devedesetih, bili obasuti, posebno me je iznenadilo zgražanje nad našim hajdučkim mentalitetom. Raspad državne zajednice, i inače, ima sličnosti sa rasturanjem braka: odjednom se, bezdušno i glasno, progovori ono što se gutalo i ćutalo. Osećanje istorijske međuupućenosti nadjačaju džandrljivost i netrpeljivost. Ono što smo držali ako ne za vrlinu, ono za časnu sudbinu, stanu nam nabijati na nos kao praroditeljski greh. Ne imajući smisla za proceduru „kulturnog” raskomadavanja države, naš je svet, na užas drage nam severne braće, pokazao tragove hajdučke naravi. Hajduci! Ta je reč, krajem XX veka, izgubila epsku veličinu i sjaj koje je, u mom detinjstvu i mladosti, imala. Roman „Hajduk Stanko” je, u mom selu, išao od kuće do kuće, od ruke do ruke, kao čudotvorna ikona. Duše polupismenih seljaka su se opijale slastima osvetništva nepravdi. Hajduci i uskoci su bili jedno od uzbudljivijih poglavlja gimnazijske istorijske čitanke. Srpska država je, početkom XIX veka, vaskrsla iz pepela zahvaljujući pregalaštvu bivših hajduka: Crni Đorđe, Hajduk Veljko, Stanoje Glavaš, Zeka Buljubaša su vojnu veštinu učili u odmetničkim družinama. U početku nemačke okupacije narod je i četnike i partizane zvao šumcima. Partizansko odmetništvo je krunisano uzimanjem vlasti; četnici, kao poražena strana iz građanskog rata, hajdukovali su tokom oba petogodišnja plana izgradnje i obnove zemlje. NJihova poslednja grupa je, ako me sećanje dobro služi, likvidirana oko 1956. Kad je izbio sukob između Staljina i Tita, ceo jedan sreski komitet se, na severu Crne Gore, odmetnuo u šumu. Radovan Zogović mi je, sedamdesetih, poverio da je Tita, u partizaniji, doživljavao kao harambašu; svoju poemu je posvetio vođi gerile, a ne moćniku koji se, okružen pretorijanskom gardom, ustoličio u vili na Dedinju. Novi vlastodršci su naglašavali, i prenaglašavali, hajdučki duh borbe i otpora osvajačima, predstavljajući se kao direktni nastavljači te tradicije. Ideološke zablude na stranu, oni su to, u izvesnom smislu, i bili. Jedanput sam, u holu Akademije nauka, sa dvojicom-trojicom pisaca, slušao Vladimira Dedijera dok je, sa epskim zanosom, oživljavao ratne uspomene. Letopisac komunističkog ustanka je, u jednom trenutku, gromko zapevao : Partizani, ne bojte se rana, Nema smrti bez suđena dana! *** Istu pesmu su pevali i četnici, a jamačno i drugi pre njih. Verovanje u sudbinu nije u skladu sa ateističkom ideologijom koju je svom članstvu, i čitavom narodu, nametala Dedijerova politička partija. Pa šta? Kršni Hercegovac mi se, u onom susretu, učinio bliži Petru Tunguzu nego samodršcu za čiju je biografiju, tobože, skupljao priloge. Žan-Pol Sartr mu se divio kao gerilcu, makizaru, pa ga je imenovao za predsednika Raselovog suda. Dedijer je u glavi nosio geler zaostao od ranjavanja u ratu. Sartr je imao svašta u glavi, osim gelera. Ono što je nedostajalo najangažovanijem piscu XX veka bilo je upravo to malo parče metala; ono se ne dobija potpisivanjem peticija. ... I onda je, u ime lepog ponašanja, poštovanja reda i mira, pokornosti i kukavičluka, ceo taj poredak vrednosti osporen. Miteleuropska malograđanština se nije uzdržavala ni od iskazivanja rasističkog prezira prema jugu i južnjacima, što njihovim mentorima, vatrenim apostolima ljudskih prava, nije smetalo. Zapadnoevropski Establišment je, i u prošlosti, imao više razumevanja za teškoće Bolesnika sa Bosfora, nego za naše preuranjene slobodarske težnje. Car na cara udariti neće, uviđao je hajduk koji je opevao Bunu. Dakako, postoji i onaj sloj evropske povesti u kome vidnu ulogu igraju usamljeni jahači, vitezovi, Rolan i Robin Hud, Bajron i Garibaldi, vođe seljačkih buna i Šilerovi razbojnici. Ćiftinska Evropica ne mari za taj deo svoje prošlosti. Ona preporučuje regularne, zakonite načine za izlazak iz ropstva. Hajduci su, sudeći po njenim rečnicima, odmetnici od vlasti, drumski razbojnici, pljačkaši. Abdulah Šaljić, u svom zborniku turcizama, u objašnjenju reči hajduk, napominje: „Za vrijeme Turaka, kod Južnih Slovena (naročito Srba) još i: borac protiv turske vlasti za oslobođenje naroda. „Onome, od čega su strepeli Turci i trgovci, raja se radovala. Naša kolektivna svest gaji nežnost prema odmetništvu. Starina Novak, Stari Vujadin (sa obadva sina), Deli Radivoje, Dijete Grujica, Bajo Pivljanin i Ivo Senjanin pohranjeni su u naš imaginarni Panteon. Ona mračna, pljačkaška hajdučija razbuktala se tokom XIX veka, ali nas je i u tome civilizovani Zapad, u svojim kolonijama, nadmašio. Pozivanje na zakon i red došlo je naknadno, da se krađevina zaštiti od prekrađe. Današnji porobljivači ne udaraju na divlja plemena, nego na osamostaljene državice. Retorika im je prilagođena novim okolnostima: nekad su nastupali u ime vere i civilizacije, a danas se pozivaju na Jevanđelje ljudskih prava i demokratiju koju su, prvi i jedini, patentirali u Sudu večnosti. Valja, dakle, razlikovati hajdučiju jakih i hajdučiju slabih, porobljivača i porobljenih, velikih i malih. Vuk Mandušić, u replici Ridžalu Osmanu, povlači jasnu razdelnicu: Zar obadva nijesmo hajduci? On je hajduk roblja svezanoga, on je bolji e više ugrabi; ja sam hajduk te gonim hajduke, glasnija je moja hajdučina. *** Ovo podrazumeva i dve vrste rodoljublja. Patriotizam malih naroda se ocenjuje kao zaostatak nerazvijene svesti; patriotizam velikih se preporučuje kao povelja univerzalnog identiteta. Filmovi koji veličaju odbranu Alamoa, meksičke tvrđave na jugu Teksasa, predstavljaju branioce kao žrtve blagorodnog čuvstva, dok je proslava 600-godišnjice Kosovske bitke protumačena kao bal nacionalističkih vampira. Gavrilo Princip je naš terorista koji je gurnuo Evropu u rat, a DŽejmsu Bondu se, dok ubija na stotine ruskih vojnika i oficira, pljeska po bioskopskim salama. Osvajači indijanske zemlje su div-junaci, a hajduci malih naroda ukoljice. Smerno priznajem da sam duhovni jatak svih odmetnika; dok su ugroženi, svima nudim utočište. I silnici, kad ih počnu goniti, postaju deo mog čovečanstva. U filmovima, uvek navijam za one koji potkopavaju tamnički zid. To je tako, i to je jače od mene. Naša vekovima izgrađivana načela su se, u nesrećnim sukobljavanjima tokom devedesetih, poljuljala. Pojavili su se neprijatelji koje nismo mogli mrzeti; njihovi pokrovitelji su stajali u pozadini, čekajući da im, na kraju borbe, plodovi padnu u ruke. Porobljivači čitavih kontinenata optužiše nas da smo okupatori sopstvene istorijske kolevke. U toj poremećenosti, u stanju moralne, ekonomske, vojne i kulturne poniženosti, obnovljena je tradicija služenja okupatoru, sa starim, dobro poznatim, kvislinškim obrazloženjima. U prošlosti je bilo i težih razdobalja od ovog u kome smo, ali je malo perioda u kojima je vladala ovolika zbrka u glavama, ovakvo pomanjkanje instinktivne - hajdučke! - hrabrosti. Gete, u Maksimama, primećuje: „Gubitak novca, lak gubitak; gubitak časti, veliki gubitak; gubitak hrabrosti, nenadoknadiv gubitak.” I opet, reklo bi se da, u poslednje vreme, jača svest o nužnosti duhovnog otpora. To, na svoj način, pokazuju scenaristi S. Pavić i R. Pavlović u svojim veoma gledanim serijama. Jedino hrabrost, kao razvijeni oblik svesti, može učvrstiti ozbiljno narušeno lično i kolektivno dostojanstvo.