Sud pod sumnjom

Da je pravo, pre svega, zanat i veština svi su se mogli uveriti tokom poprilično dugog početka suđenja optuženim za ubistvo premijera Zorana Đinđića. Posle niza pokušaja da kompromituju dokaze, istragu i policiju, advokati su se obrušili na sudiju Marka Kljajevića, tražeći više puta njegovo izuzeće, najpre iz pravnih, a zatim i iz moralnih razloga. Mimo dosadašnje prakse dogodilo se da je sudija postao centralna ličnost jednog sudskog postupka.

Tako je došlo do situacije da jedan “specijalni sud”, kako se u pravosudnom žargonu kaže za sudiju Posebnog odeljenja Okružnog suda u Beogradu, javno bude označen kao član zemunskog kriminalnog klana, upravo onog klana kome sudi kao predsednik veća. Krivične prijave protiv sudije i tužioca u “procesu veka” usledile su posle odbacivanja svih advokatskih zahteva za izuzeća.

Već su usledile kritike u javnosti da advokati preteruju u korišćenju svojih procesnih ovlašćenja i da ih ne koriste uvek u svrhu odbrane. Ali, da je i sam sud na nivou svog zadatka, to se ne bi dogodilo. Sudija na Zapadu mora da bude ličnost od izuzetnog autoriteta, neprikosnoven i ničim ukaljan. Očigledno da ovaj sudija nema taj autoritet pa se i advokati ponašaju shodno tome. Kod ovog specijalnog suda u odabiru sudija nije se išlo kriterijumom najboljih, već su, izgleda, jače bile kumovske veze i neki drugi atributi. Sud sam sebi nije stekao autoritet i samopoštovanje pa ne može to onda očekivati ni od drugih. Da li je moguće da jedan istorijski slučaj, kakav je proces za ubistvo premijera, sudi čovek pod sumnjom?

I ne samo ovaj sud. Vrhovnom sudu Srbije trebalo je pet dana da zahteve za izuzeće predsednika Okružnog suda u Beogradu Radoslava Baćevića i sudije Marka Kljajevića (inače kumova) odbaci i proglasi ih “kao nedozvoljene”. To je odluka koju bi i najobičniji referent doneo za pet minuta. Čak je predsednica Vrhovnog suda Srbije Sonja Brkić, tokom tih pet dana, davala izjave da se radi o komplikovanom slučaju. I nije joj prvi put da nešto kaže mimo svog znanja i kompetencija. Ostaće upamćena i njena izjava tokom “Sablje” da je krivični zakon moguće primenjivati i retroaktivno. Predsednica i sudija Brkić nije krivičar po struci ali joj to nije smetalo da sebe stavi na čelo žalbenog veća za proces pred Specijalnim sudom, iako se radi o veoma osetljivoj krivičnoj materiji.

To sve može uticati i na sam ishod suđenja jer već ističe četvrtina roka u kome je Specijalni sud dužan da donese presudu protiv članova zemunskog klana. Oni će se, ako presuda zakasni, posle dve godine pritvora naći na slobodi. “Vreme koje prolazi, to je istina koja izmiče pred nama”, poznata je krilatica francuskog kriminaliste Lokarda, a vreme koje prolazi na “suđenju veka” ne samo da ugrožava utvrđivanje istine već dovodi u sumnju i sam njegov ishod.

U krivičnom postupku protiv optuženih za ubistvo premijera Đinđića, i još dvadesetak krivičnih dela, već su probijeni neki rokovi, ali se to pravdalo čekanjem da se završi velelepna zgrada Specijalnog suda. U međuvremenu se veoma sporo odlučivalo o mnogobrojnim prigovorima na optužni akt, a glavni prigovor se sastojao u tome da nije celishodno ni primereno da se u istom postupku sudi za ubistvo srpskog premijera i za ubistva ljudi iz kriminalnog miljea. Pravosuđe je takav prigovor odbijalo sa indignacijom i na samom početku suđenja, da bi se ovih dana zamenik specijalnog tužioca popišmanio i upravo predložio sudu da se, radi efikasnijeg suđenja, postupci razdvoje, rekavši da ubistvo premijera predstavlja centralno mesto optužnice koje je nepotrebno opterećeno nizom drugih krivičnih dela.

Reklo bi se da je to centralno mesto bilo opterećeno i nastojanjem izvršne vlasti koja vazda vrši pritisak na sud da se čitav zemunski klan nađe na jednoj optužnici i na istoj optuženičkoj klupi, kako bi se narodu pokazalo da se država uspešno obračunava sa organizovanim kriminalom. Iako su izbori prošli, otezanje se nastavilo, zahvaljujući nadmoćnom advokatskom timu.

Međutim, sada je krenula obrnuta lavina, prema advokatima, ali ne procesnim sredstvima, već mimo suda. U napad na jednog od advokata krenuo je niko drugi do zaštićeni svedok LJubiša Buha Čume. On se osetio ne samo zaštićenim, u svojstvu svedoka, već i dovoljno moćnim da preuzme inicijativu i dodatno iskomplikuje situaciju. Iako je krajnje nedozvoljeno da se pojavljuje putem štampe i govori o bilo kom učesniku postupka, on, umesto sudije, deli lekcije advokatu, što samo govori o jednom nesrećnom spoju, skoro do familijarnosti, kojeg ne bi smelo da bude na relaciji bilo kog pravosudnog organa sa svedokom saradnikom.

Čume je pod velikom državnom zaštitom. U njegovom najbližem okruženju u Surčinu na svaka dva sata smenjuje se šest policajaca. Pod takvim nadzorom i kontrolom on ne može ni jednu jedinu reč da izgovori a da država to ne čuje. Ne može da komunicira ni sa kim a da država to ne dozvoli. U najmanju ruku, neko mu je to dozvolio. Ili je još verovatnije da to ne govori on, već kroz njegova usta neko drugi?

Štaviše, “prokaženi” advokat je počeo da dobija ozbiljne pretnje, zbo čega je sudija morao da mu obezbedi momentalnu fizičku policijsku zaštitu. Ali, izgleda, samo na papiru. Još se nije pojavila.

To se odražava i na sam proces koji nikako da krene normalnim tokom, nad kojim se nadvila senka kompromitacija: samog pravosuđa kao vrlo neefikasnog, bez obzira na složenost predmeta, kao i potpunog rasvetljavanja ubistva premijera. Ako se to ne utvrdi u jednom razumnom roku, iza svega će ostati samo sumnje i podozrenja.