Politika i nasilje

Tuče poslanika, gađanje cipelama u parlamentu, radnički štrajkovi i protesti veterana i vojnih rezervista, blokade saobraćajnica, samopovređivanje štrajkača, šamaranje novinara, pesničenje političara... To je slika Srbije u poslednjih godinu dana koja izaziva strah da se društvo vraća u mračne devedesete. Napad na predsednika Nove Srbije Velimira Ilića u centru Beograda, poslednji je u nizu incidenata koji javnost uveravaju da, uprkos svim promenama u poslednjih deset godina, Srbija nije daleko odmakla od društva u kojem se, kako to reče Nenad Čanak, „potpisuje palcem, a rukuje pesnicom“. Zato nije teško podržati ministra unutrašnjih poslova Ivicu Dačića kada pred skupštinskim odborom za bezbednost kaže da se nasilje u Srbiji mora iskoreniti i pohvaliti ga što „MUP čini sve da zaštiti kako građane tako i nosioce javnih funkcija“. Samo što bi ministar još trebalo da nam pojasni da li u te napore MUP-a spada i davanje dozvole Velimiru Iliću da ubuduće nosi oružje, koji je samo nekoliko minuta nakon što ga je izvesni Dejan Stojadinović udario pesnicom u glavu, novinarima izjavio da se ne oseća bezbedno, a potom dodao: „Smejali ste se, mnogi od vas, kad sam rekao da nosim oružje. Evo sad nisam poneo pištolj. A zar je greh ovakvog huligana lišiti života, je li greh to, kad on mene lišava mog života? On me udara javno pred policijom na dva metra i to mučki prilazi otpozadi i udara me u rez, gde sam operisan“. Većina analitičara se, međutim, slaže da bi bilo preterano govoriti o povratku u devedesete, pre svega u političkom smislu, jer su se okolnosti umnogome promenile. Prema rečima Đorđa Vukadinovića, urednika „Nove srpske političke misli“, prethodna decenija bila je period u kojem su na sceni bile organizovane snage koje su, u zavisnosti od trenutka, naizmenično sarađivale, ili su se sukobljavale. „Tada ste imali vlast, opoziciju, veoma zainteresovani spoljni faktor i jak organizovani kriminal. Svi oni su naizmenično sarađivali ili se sukobljavali. Danas su, međutim, vlast i opozicija relativno slabi, nadam se da ni kriminal nije toliko jak, a spoljni faktor više nije toliko zainteresovan. Zato povratak u ’90. u političkom smislu nije realan. Ali postaji realna opasnost od ulaska u fazu socijalno-ekonomskih nemira, koju bi mogli da prate haos i anarhija, a iz koje se opet obično rađa neka vrsta tiranije i diktature. Priča o povratku u ’90-te je, inače, ideološka izmišljotina, odnosno zgodna marketinška fraza, koju su prilično uspešno koristile demokratske snage u izbornim kampanjama protiv radikala“, kaže Vukadinović. Utemeljenje za svoje procene o mogućnosti da društvo sklizne u haos i anarhiju Vukadinović pronalazi i u mnogim radničkim protestima koji su obeležili 2009. godinu, kako po svojoj brojnosti, tako i po radikalnosti. Primera radi, samo su radnici GIK „1. maj“ iz Lapova od juna do decembra devet puta blokirali prugu Beograd – Niš na Koridoru 10, i to više od 20 dana. Radnici „Niteksa“, njih oko 500, su se, na primer, u julu odlučili da blokiraju Skupštinu grada Niša, i nikome nisu dozvoljavali da u zgradu uđe. Najradikalniji je, međutim, ipak bio potez Zorana Bulatovića, radnika „Raške“ u Novom Pazaru, koji je sebi odsekao prst, a zatim ga pojeo, uz pretnju da će radnici svakog dana odsecati i pojesti po jedan svoj prst. Objasnio je da je to bio jedini način da privuku pažnju odgovornih koji su radnički štrajk glađu dotad ignorisali. Profesor Fakulteta političkih nauka u Beogradu dr Miloš Bešić kaže da je nemoguće odrediti nekakav zajednički imenitelj za sve slučajeve nasilja, ali ocenjuje da ih sve, bez obzira na to ko su akteri, ipak povezuje specifična društveno-politička klima poremećenih ukupnih odnosa između ključnih političkih aktera, kao i ekonomska kriza koja generiše ostale probleme. „Odgovornost države za stvaranje takve klime je, naravno, veoma velika, jer, ili je uradila nešto što nije trebalo da uradi, ili nije uradila nešto što je trebalo da uradi“, kaže Bešić. Država, prema njegovim rečima, ne vodi dovoljno računa o interesima manjine, bez obzira na to da li je reč o opoziciji ili radnicima koji štrajkuju zahtevajući ispunjenje nekih svojih zahteva, što dalje stvara ambijent u kojem je nasilje moguće. „Ključna odgovornost države je u tome što ne anticipira dovoljno događaje. Oni treba da vode dnevnu politiku, ali i stratešku politiku. Na primer, izlaze u susret MMF-u, ali ne razmišljaju o negativnim reakcijama na odluku o zamrzavanju plata u javnom sektoru i penzija. Mogli bi bar da urade procenu rizika i isplaniraju kako da saniraju negativne reakcije. Ne vidim, međutim, da se to događa“, kaže Bešić. U takvoj situaciji nije ni čudno što se sve češće mogu uočiti pojedini vidovi nasilja u javnom životu, bez obzira na to da li je reč o napadu na političke neistomišljenike, ličnim obračunima ili samopovređivanju. Nasilje je, prema rečima psihologa Žarka Trebješanina, u prirodi svake ličnosti, samo je pitanje u kojem će se trenutku ono aktivirati. „Svako ima određenu granicu tolerancije do koje može da trpi, a da ne odgovori agresivno. Ukoliko je situacija kritičnija, ako su ljudi suočeni sa time da su njihove potrebe, očekivanja i želje ignorisane, raste i agresivnost“, kaže Trebješanin. Socijalno i lično isfrustrirani građani će, prema rečima Đorđa Vukadinovića, vremenom početi da traže predstavnike vlasti, ili njene simbole, bez obzira na to da li je reč o zgradi lokalne opštine ili nečem drugom, i da se obračunavaju sa njima. Pri tom, građani verovatno neće birati između predstavnika vlasti i opozicije, jer su u Srbiji odavno institucije države uglavnom pri dnu lestvice onih u koje ljudi imaju poverenja i prema kojima se odnose sa određenim nivoom poštovanja. Na to bi, upravo, mogao da ukaže i napad na opozicionog lidera Velimira Ilića, koga je pesnicom u glavu udarila osoba koja je preko svog profila na Fejsbuku pretila smrću Borisu Tadiću i napadala Čedomira Jovanovića. „Napad na Velimira Ilića nema veze sa njegovom politikom, već sa generalnim stavom građana prema politici i političarima“, dodaje Vukadinović i upozorava da je veoma opasna blaga reakcija javnosti, medija i političara na napad na lidera NS. I kaže: „Može se reći za Velju Ilića i da je ovakav i da je onakav. Ima istine i u tome da političari svojim ponašanjem daju model ponašanju građana, ali to ne sme da služi kao alibi za nasilje. Takvo ponašanje treba kazniti na izborima i žigosati u medijima“. Činjenica jeste, ipak, da su malo kog političara koji su pribegavali nasilju, bez obzira na to da li je reč o fizičkom nasilju ili psovanju kao vidu verbalnog nasilja, birači kaznili na izborima, ali to je već delom pitanje i izbornog sistema. Sa druge strane, malo ko od političara umeo je da se izvini za svoje postupke, kao što je to pre više od godinu dana uradio gradonačelnik Beograda Dragan Đilas koji se izvinio odborniku radikala Zoranu Ognjanoviću što ga je opsovao, ili ministar za infrastrukturu Milutin Mrkonjić zbog šamaranja novinara „Kurira“. Ako bi, na kraju, neko pokušao da izdvoji nešto što spaja sve primere nasilja u srpskom javnom životu, teško da bi uspeo da im nađe nekakav zajednički imenilac. Miloš Bešić sa Fakulteta političkih nauka ocenjuje da ih spaja jedino opšta društveno-politička klima, dok su sami incidenti samo indikatori društveno-političkih odnosa. Primera radi, kad je poslanica radikala Gordana Pop Lazić cipelama gađala Gordanu Čomić (DS) koja je predsedavala sednicom parlamenta, ona je, prema Bešićevim rečima, želela da pojača identifikaciju sa strankom i njenim liderom Vojislavom Šešeljem i da istovremeno pokaže otvoreni animozitet prema političkim protivnicima. S druge strane, napad na Velimira Ilića, prema njegovom mišljenju, nije politički motivisan, jer u ovom slučaju, za razliku od prethodnog, nasilnik dolazi iz reda običnih građana, dok je žrtva političar. „Koliko sam ja uspeo da vidim, reč je o ličnom odnosu napadača prema Iliću“, kaže Bešić. Poseban je slučaj šamaranja novinara „Kurira“, gde je nasilnik političar Mrkonjić, dok je žrtva, prema Bešićevim rečima, predstavnik javnosti, s obzirom na to da je reč o medijskom radniku. Da li će Srbija krenuti putem ka vremenu u kojem se kao vrhovni prihvatao argument sile, najviše će zavisiti od političke elite i njene spremnosti da, osim deklarativno, i delima pokaže da je rešena da spreči, prema tumačenju jednih, „povratak u ’90.“, a prema mišljenju drugih, sunovrat u haos i anarhiju koja bi se završila novom diktaturom.  Ko je Dejan Stojadinović O tridesetpetogodišnjem Dejanu Stojadinoviću iz Azanje malo se zna, ali je u trenutku kad je privođen posle napada na Velimira Ilića lidera Nove Srbije, svima za oko zapala tetovaža na njegovom levom ramenu sa likom Zorana Đinđića. Ilićevim pristalicama je to verovatno bilo dovoljno da za ovaj, kako kažu „režirani napad“ optuže režim i policiju. Direktor policije Milorad Veljović rekao je u utorak pred članovima Odbora za odbranu i bezbednost Skupštine Srbije da je protiv Stojadinovića istražni sudija pokrenuo postupak za nasilničko ponašanje na sportskim priredbama i javnim skupovima, te da se Stojadinović branio ćutanjem u policiji. Protiv Stojadinovića je, inače, 2002. podneta krivična prijava zbog nanošenja teških telesnih povreda, a tri godine kasnije vođen je prekršajni postupak zbog narušavanja javnog reda i mira. „Za njim je raspisana poternica zbog izbegavanja služenja vojnog roka“, naveo je Veljović, kao i to da je Stojadinović od 2007. do 2009. na Kritu radio kao konobar. Dan pre napada na Ilića Stojadinović je podneo zahtev za nove putne isprave i tada je utvrđeno da je za njim raspisana poternica i naloženo mu je da se javi policiji.  POLITIČARI I NASILJE jun 1992 – Vojislav Šešelj ispred Savezne skupštine udario taksistu štrajkača koji ga je opsovao; jun 1992 – Vojislav Šešelj udarao prosvetne radnike koji su štrajkovali ispred Skupštine Srbije; jul 1992 – Vojislav Šešelj pretio pištoljem studentima koji su protestovali; jul 1992 – Vojislav Šešelj oteo i polomio aparat fotografu „Srpske reči“; jun 1993 – poslanik SRS Branislav Vekarić nokautirao poslanika SPO Mihajla Markovića; jul 1997 – Šešeljev telohranitelj Petar Panić pretukao advokata Nikolu Barovića, nakon što je Barović polio vodom Šešelja koji mu je klevetao pokojnog oca; oktobar 2001 - Vojislav Šešelj polio vodom predsednika Skupštine Dragana Maršićanina; 2001 – Velimir Ilić izvređao novinarku Olju Bećković i Nebojšu Čovića; maj 2002 – Nataša Jovanović vodom polila predsednicu Skupštine Natašu Mićić; 2003 – Velimir Ilić tokom intervjua šutnuo u koleno novinara TV Apolo avgust 2004 – Velimir Ilić pretio saobraćajnom policajcu koji je na putu Užice – Zlatibor zbog prekršaja zaustavio vozilo iz njegove pratnje; 2007 – Velimir Ilić optužio novinara „Večernjih novosti“ da mu je silovao ovce na imanju kod Čačka; april 2008 – Nenad Čanak oteo diktafon i smrskao kasetu novinarki „Dnevnika“; novembar 2008 – Gordana Pop Lazić gađala u Skupštini Gordanu Čomić cipelama; decembar 2008 – Tomislav Nikolić počupao Srboljuba Živanovića (SRS) nakon što mu je ovaj opsovao majku februar 2009 – poslanik SRS Srboljub Živanović pesnicom u glavu udario poslanika SNS Igora Bečića; avgust 2009 – pevač Nebojša Radosavljević tvrdio da mu je Velimir Ilić pretio da će mu pucati u glavu zbog spore vožnje; februar 2010 – Milutin Mrkonjić ošamario novinara „Kurira“; februar 2010 – građanin Dejan Stojadinović udario pesnicom u glavu Velimira Ilića tokom skupa u centru Beograda;