Kod nas je najteže

Demokratska stranka je danas sa svojom krizom Srbija u malom. Svi oni nagomilani i nerešeni problemi sa kojima se suočava Srbija, fokusiraju se u DS”, tvrdi Dragan Kopčalić, nekadašnji visoki funkcioner te partije.

Radeći na čvršćoj integraciji nekadašnje opozicione političke scene, čime bi, kaže, bila izbegnuta heterogenost kasnijeg DOS-a, Kopčalić se u drugoj polovini 1999. i 2000. sukobio sa Zoranom Đinđićem, posle čega je smenjen sa uticajnog mesta predsednika beogradskih demokrata. Nije se, međutim, kasnije pridružio Slobodanu Vuksanoviću koji je napustio stranku. Jednako se, kaže, uzdržava i od aktuelne borbe za Đinđićevo nasleđe, koja će se 22. februara završiti između Borisa Tadića i Zorana Živkovića. Pa ipak, Živković ga je u intervjuu za Radio B92 optužio da podržava Tadića, “iako nema nikakve veze sa Demokratskom strankom”.

“I dalje sam član DS”, kaže Kopčalić, “ali nisam funkcioner i ne delim političke ambicije ni sa jednom stranom koja se boriti za vođstvo u DS.”

Ipak ste u jednom intervjuu rekli da je Tadić u ovom trenutku bolje rešenje za DS.

- Verujem da je izbor Tadića politički bolji za DS, ali to ne znači da sam deo njegovog lobija. Svoje mišljenje sam javno izneo i 2000. godine, pa tako i sad. Samo, problem je što to neće biti i dovoljan uslov. Važno je da DS izađe iz političkog atavizma, toliko ukorenjenog u ovdašnjim demokratskim partijama, gde ostajanje u manjini redovno podrazumeva političku eliminaciju.

Koliko je rasplet u DS važan za konačno formiranje vlade i izlazak Srbije iz političke krize?

- Za stabilnost Srbije neophodan je jak DS, bolje reći, ono što bi on trebalo da predstavlja. Ali za formiranje ove vlade rasplet u DS više nije važan.

Šta je to što bi DS trebalo da predstavlja, a šta je on danas?

- DS je osnovan da bi bio kreator evropskog izgleda Srbije, da građanima pokaže put da pronađu mesto u Evropi u 21. veku. Taj put smo gradili gotovo pravolinijski sve do 2000. Međutim, za poslednje tri godine u izazovima vršenja vlasti taj utisak o DS je narušen.

Da li je to bila obavezna cena učešća u vlasti?

- Naravno da nije, ali se među problemima našao i taj da je neke ljude funkcija, jednostavno, prevazišla...

Na koga mislite?

- Ta vrsta otvorenog govora u atmosferi koja ne vlada samo u DS bila bi odmah shvaćena kao poziv na nečiju eliminaciju. Verujem da je agresivno suprotstavljanje stavova do političke eliminacije mnogo veći problem od svih onih koje u ovom trenutku delegira politička elita. Zato je dovoljno reći da je reč o ljudima koji su se identifikovali sa funkcijom koju obavljaju, a nisu služili državi i građanima.

Po čemu vam je bliže ono što Demokratskoj stranci nudi Tadić od onoga što nudi Živković?

- Ne bih interpretirao njihove koncepte. Tek, najvažnije je da će, posle tri godine učešća u prvoj tranzicionoj vladi, Demokratskoj stranci biti neophodna velika obazrivost i fleksibilnost u sledećih pet, možda čak i 10 godina, kako bi uspela da zauzme političku poziciju da bi ponovo bila neophodna Srbiji. Iako smo imali jake ličnosti poput Zorana Đinđića, koji je imao neke pozitivne političke osobine na evropskom nivou, nismo uspeli da izbegnemo nijednu lošu pojavu istočnoevropskih tranzicija. Ni korupciju, ni pad proizvodnje, ni neuravnotežene političke ambicije. Zato je rasplet u DS nemoguće posmatrati kao puki odnos snaga u stranci, već samo u kontekstu krize u kojoj se nalazi Srbija. A naša pozicija danas teža je nego bilo gde u Istočnoj Evropi.

Čime ste izmerili Srbiju kao najgoru u Istočnoj Evropi?

- Time što i dalje nemamo odgovor na pitanje da li je naša jeziva politička svakodnevica proizvod izopačene društvene elite ili obrnuto. To je ujedno i uzrok i posledica pasivnosti prave inteligencije ove zemlje, koja nema hrabrosti ni daha da se izbori za mesto koje joj pripada. Naše odumiranje će trajati sve dok pinkovski veštački etar kreira društvenu elitu, agresivnu a praznu. Uostalom, kriza u Srbiji u bilo kojoj oblasti dublja je nego što se to čini na prvi pogled. Ona je najmerljivija time što više nema očiglednog rešenja koje momentalno stvara preduslove za napredak. Do 2000. godine za taj neophodni pomak bio je dovoljan pad Miloševićevog režima. Šta je to danas?

Da li bi formiranje vlade, koje je ipak na vidiku, moglo unekoliko da koriguje takvu sliku?

- U javnosti se formiranje vlade nameće kao odgovor. Ali nije. Sam po sebi taj potez ne znači ništa. Koliko god pojedini učesnici uložili pozitivne energije, logičan razvoj događaja nalaže da će ta vlada u svakom smislu biti skuplja čak i od prethodne.

Skuplja i od održavanja DOS-a na okupu?

- Cena trogodišnjeg održavanja prethodne vlade bila je visoka. Ali suočimo se sa novim činjenicama: finansijski pokazatelji su takvi da će, bez obzira na to ko i koliko uspešno vodio politiku, ova godina biti teža od prethodne. Zatim, vlada će, ako bude sastavljena, opet imati u sebi skoro kompletan prvobitni DOS uvećan za SNS, SPO i G17 čije ambicije su utoliko veće jer su sada stranka. Za uhodavanje ministara i formiranje kabineta biće potrebno oko šest meseci. I kada se to konačno dogodi, slediće nove podele zbog lokalnih i predsedničkih izbora koji slede najkasnije u septembru. A za sve to vreme paralelno će se odvijati mučna deoba funkcija po javnim preduzećima, mesta u upravnim odborima...

Da li to znači gubitak još jedne godine za Srbiju?

- Na neki način da. Krajem godine imaćemo novi porast antivladinog raspoloženja, koji pogoduje radikalima i donekle SPS-u. Zato “suvo” formiranje vlade - puko sastavljanje stranaka i raspodela funcija - ne može da bude rešenje.

Da li situacija u kojoj će loše biti i ovako i onako ostavlja bilo kakav prostor za prevladavanje krize?

- Dubina krize nalaže da moramo da uradimo tri elementarne stvari, ali ne više kao političari, već kao narod. Prvo, ne možemo da živimo bez pola sopstvenog naroda. Zato moramo tihom i pametnom politikom da prekinemo podele na demokratski i nedemokratski blok, da prihvatimo radikale i SPS u politički život. Da shvatimo i cenimo ljude koji su se većinom izjasnili protiv vlade glasajući za SRS. Ti birači samo su ocenili one iz vlasti koji se sujetno nazivaju “urbanim” demokratskim blokom. Drugo, da u svetu prestanemo da vodimo sopstvenu antikampanju kukajući na narod i radikale, jer su oni neophodni za promenu ustava, izgradnju institucija i države. Proteklih godina većina naših političara koji su bili u posetama Stejt departmentu, tražili su ličnu podršku, a ne za zemlju. Nastavkom takve politike malih ljudi i sitnih ambicija, nemamo perspektivu. Treće, moraju da se uhapse kriminalci i ljudi koji zagađuju razvoj privrede. Time se raskida otrovna sprega kompromisa između vlasti i delova privrednog podzemlja. To su osnovni preduslovi za ozdravljenje nacije.

Time bi se možda i došlo do ambijenta u kome bi građani manje glasali protiv nekoga, a više za nekoga?

- Naravno, potrebno je da i druga polovina bude prihvatljiva i spolja i u zemlji, da može vremenom i da bude deo vlasti.

Tako radikali postaju ključ uspeha?

- Ne, mi smo ključ. Važno je da razumemo da demokratske partije moraju hitno da naprave ambijent za stvaranje sistema kvaliteta, pre svega shvatajući koliko su sami nedovoljno dobri i nepotpuni. Zato je, da se vratimo na početak, uzrok ove političke krize sporost odrastanja demokratskih stranaka, dakle i Demokratske stranke, a ne radikali. Oni su uvek posledica.