Pobodite jedan ašov

Razvojni program zemlje do 2020. godine koji hoće da piše još uvek najjača stranka u Srbiji, ne bi smeo da bude štivo za knjigu viceva. Ono, „da pukneš od smeha“. Tiče se nas svih, zato poslušajmo predsednika: „Vlada Srbije ima realnu šansu da ispuni mandat i pred naredne izbore 2012. biće jedina u novijoj srpskoj istoriji koja će moći da se pohvali konkretnim rezultatima. Treba da nastavi investicije u infrastrukturu kako bi na kraju mandata, 2012. godine, mogla da se pohvali da je kompletno promenila putnu mrežu u Srbiji.“ A zatim, Tadić je na sednici Glavnog odbora DS rekao i ovo: „Vlada će uskoro predstaviti razvojni plan koji će obuhvatiti period od narednih deset godina, čijom će realizacijom Srbija postati stabilno društvo. Plan ’Srbija 2020’ jeste politika sa kojom će DS sa svojim partnerima i prijateljima 2012. izaći na izbore, pred građane, i od njih tražiti podršku za jedinu moguću i najrealističniju politiku“. Pa dobro, makar znamo sa čim će se pred građane na izbore. To je u stvari „Plan Srbija 2020, za izbore 2012.“ Ništa novo, red demagogije, pa red zaborava, pa opet red demagogije. Ali u ovoj predizbornoj epizodi, ideje za razvojni plan od deset godina prvi su se setili. Realnija i za građane važnija bi bila neka vizija do kraja godine, neki plan koji bi dao odgovor na pitanje šta učiniti sa hiljadama radnika u 8.000 firmi koje idu u stečaj. Nema rešenja za ovu i narednu godinu, ali plan za 2020. deluje vizionarski i smelo. Ma šta smelo! Predsednik je „hrabro srce“: promeniti kompletnu putnu mrežu u Srbiji do 2012! Šta li će tek konkretno stajati u razvojnom planu do 2020, teško je i zamisliti. Ipak, sve se nešto nadam da demokrate ovo nisu same pisale, mora da im je neko pomagao. To je jedino logično i po zdravu pamet prihvatljivo objašnjenje. Računam, u Srbiji je od svih neizvesnih stvari, izvesno samo da su za sve krivi Milošević i socijalisti. I povremeno, kako kome zatreba, Koštunica. Eto šta finom svetu ulaskom u Vladu uradi onaj perkusionista i kavaljer Mrkonjić, majstor Koridora 10 i drugih puteva kroz Srbiju, brzih pruga, jeftinih stanova i svih drugih kamenih bombona zamotanih u šarene izborne papiriće. Nema druge, drug Mrka im je, baš, suflirao! Ali valja se uozbiljiti. Bar, u ovom uvodniku. U nedovršenoj državi legitimno je da sve bude nedovršeno. Pompezno i uz kamere najavljeno, započeto i prepušteno zaboravu. Od 2000. do 2010. u Srbiji je završeno samo 72 kilometra autoputa. Ali zato nema gotovo ni metra džade koju od uvođenja višestranačja političari nisu pretabali i svašta izobećavali. Asfalt za glasove, „asfalt za demokratiju“ kada je Srbadija asfaltirala i kujne sa zemljanim podovima. Ili „asfalt za moje“. Kome se posrećio Velja Ilić za komšiju taj više ne gaca po blatu. Svejedno, Koridori 10 i 7, obnova barske pruge, Prokop, put Valjevo – Loznica, obilaznica oko Beograda, Hram Svetog Save, prava su slika i prilika naše elite, vazda spremne na pusta obećanja. Gde god se okrenete sve genijalna vizija naspram surovog realizma. Kako da ozbiljno shvatimo one koji prave most preko Ade ciganlije kao čardak ni na nebu, ni na zemlji, a da se ne zna gde počinje i kuda vodi (vidi tekst u ovom broju NIN-a). Utoliko je i čudnija poruka, pružena partnerska ruka Borisa Tadića medijima povodom incidenta sa „Večernjim novostima“. Dobro, „Novosti“ su pogrešile, ali su se i izvinile. Ali da Mićunović i Nada Kolundžija održe lekciju i objasne da je u pitanju urušavanje vitalnih državnih interesa, e, to je već, stara mantra. Ne odgovaraj na stotine ozbiljnih pitanja, pusti NATO, Kosovo i Evropu, pusti lopovsku privatizaciju, pusti pranje novca, pusti finansiranje stranaka, pusti preskupo iznajmljene diplomatske stanove, vinograde... Sačekaj ih na njihovoj grešci, a onda ih pitaj za junačko zdravlje... Nije namera da u bilo kakvom smislu ili kontekstu poredim Borisa Tadića i Bogoljuba Karića, ali ima jedna anegdota koju su mi prepričale kolege iz vremena nagoveštaja privatizacije NIN-a. Jedan od prvih zainteresovanih za vlasništvo bio je Bogoljub Karić. Pričaju da je u redakciju došao raspoložen, da je članovima kolegijuma podelio mobilne telefone, a onda počeo da objašnjava šta ima nameru da uradi. Zgranuo se u kakvoj kancelariji sedi glavni urednik, odmah obećao ulaganje od 500.000 maraka, tapacirana vrata, najnovije kompjutere, svetlu poslovnu perspektivu... Tišinu je prekinuo jedan od urednika „biranim“ rečima: „Bogoljube, ja tebi ništa ne verujem dok mi ne platiš onih 2.000 dinara koje si mi ostao dužan“. Karić je razočarano poskočio i besno napustio redakciju. Posle pola sata sekretarica se pojavila i saopštila da je Karić poručio da mu svi vrate mobilne telefone. Zato je važno: Dajte, pobodite samo jedan ašov, počnite nešto da radite. Ali bez kamera molim!