Pesnik na vojničkom groblju 2

U osnovi nemeditativan pesnik osećaja, situacija i slika, Sarajlić se nije ni trudio da ostavi utisak misaonosti. On nikad ništa ne komplikuje, ne vrti i ne zagoneta. U njegovoj obimnoj lirici nema mnogo nijansi ni tonskih preliva, nema ni zamišljenosti ni misli, pogotovu ne dubokih. On je sav u čulnom i tvrdom realnom svetu, prekrivenom tonovima njegove lične osećajnosti, uvek jednako ustreptale pred provalama sete i naletima melanholije. I kada je u mladosti bio u usponu i kada se na kraju života našao pod pritiskom tragičnih ratnih zbivanja i kada se opraštao od svoga porušenog i razorenog sveta, Sarajlić je održavao jedan isti ispovedni stav. NJegov senzibilitet reagovao je isključivo na spoljne nadražaje i na jake unutrašnje potrese i oluje, koje su se stalno obrtale oko istih tema: voljene žene, deteta, prijatelja, grada koji je voleo, pisama, putovanja i pročitanih knjiga - njegovog ličnog sveta u kojem je sam pesnik, kao jedini stožer i oslonac čitavog svemira, bio početak i kraj svakog nadahnuća i svake mistike.

U tome krugu, u kakvom je proveo najveći deo svog života, Sarajlić je izgradio ceo svoj lirski kosmos. Družili smo se najviše između 1950-1960. godine, dok smo delili i književnu sudbinu i bratsku privatnost. Kada smo iznenadno otkrili zakasnelog nemačkog ekspresionistu Volfganga Borherta, koga je moj brat prevodio, Sarajlić se potrudio da prve priče budu objavljene. (“I da s Manovim Čarobnim bregom, a ja sa Borhertovim pričama koje mi je pred polazak, u rukopisu, dao Vlajko Palavestra - sjedamo u voz i idemo na Lopud. Posebno snažan utisak na mene je ostavila drama Napolju pred vratima koja se takođe nalazila među prevedenim pričama.”) Borhert i Sarajlić bili su ista krvna grupa, preplavljeni emocijama i zagrcnuti jakim lirskim patosom. Rat su doživljavali u slikama i neposredno, sasvim drukčije od, recimo, jednog Ernsta Jingera, koji je na Istočnom frontu imao više ljubavi i samilosti prema ruskim šumama na Kavkazu, nego prema zarobljenim partizanskim dečacima. U vreme “Mlade kulture” i “Književnih novina”, gde sam tih godina radio, Sarajlić je bio član oba uredništva, trudeći se da u Sarajevu obezbedi saradnju i spreman da pomogne kod objavljivanja knjiga koje su u Beogradu bile onemogućene.

Tih godina često sam putovao u Sarajevo, neko vreme tamo čak bio stalno nastanjen, pa smo se svakodnevno viđali. Nalazili smo se oko podne u redakciji lista “7 dana” ili u “Omladinskoj riječi”, ručavali zajedno kod “Dva ribara” i uveče se redovno nalazili u društvu prijatelja, slikara, glumaca, pisaca, filmskih radnika i novinara. Slikar Branko Subotić je u svojim uspomenama Čuburac u Sarajevu živim bojama opisao to toplo sarajevsko leto i sačuvao od zaborava uspomenu na zajedničku mladost i vedre trenutke za kakve je Jesenjin rekao: “U to vreme svi smo mi voleli, ali su bogme voleli i nas.” Sarajlić je tih dana nameravao da se ženi svojom izabranicom Idom Kalaš, koja je upravo završavala studije germanistike i gledala da dobije neki posao. (“Najveći uticaj na mene izvršila je jedna apsolventkinja germanistike.”) Okupljali smo se uveče pred njenim vratima čekajući da ona izađe, odlazili u bioskope, sedeli po baštama, pravili večere i poduzimali duge noćne šetnje obalom Miljacke, išli na izlete i katkad, kao pravi malograđani, do poslednjeg lokalnog voza slušali raštimovanu mađarsku kapelu ispred hotela na Ilidži.

U Beogradu je, kad bi dolazio na skupove pisaca i Sajam knjiga, ili kada je bio na proputovanju, ponekad znao da se izgubi na dva-tri dana sa pesničkom sabraćom u Skadarliji. Mojoj ženi je jednom takvom prilikom za rođendan doneo ogromni buket ruža, sa vrata pijano izvikujući Ujevićeve stihove: “Što više ruža, za pjanstvo i ludilo njih!” Nekad sam ga posle takvih skadarlijskih noći nalazio snuždenog i bledog u stanu kod prevodioca Petra Vujčića, čija je garsonjera u strogom centru grada bila poslednje utočište noćnih brodolomnika. Te susrete Sarajlić je nostalgično i prisno opisao u svojoj književnoj autobiografiji Koga će sutra voziti taksisti, nazvanoj “možda roman”. U “Književnim novinama” vezao se za Čedu Minderovića, kome je u Sarajevu objavio knjigu putopisa Tragom Indije. Minderović je pred samu smrt jedino njemu iz Delhija poslao svoju jesenjinsku labudovu pesmu “Omča ‘Angletera’”, ispevanu poslednjim dahom. Sarajlić je pesmu predao “Književnim novinama” i prosledio Stevanu Raičkoviću, koji ju je uvrstio u Minderovićevu posmrtnu zbirku Ogrlica za Nailu. Sarajlić je tačno rekao “da je za Čedu Minderovića najtačnije reći: niti je umro, niti je ubijen, niti se ubio”.

Priznat i prihvaćen u čitavoj tadašnjoj Jugoslaviji, sa mnoštvom dobrih prijatelja iz svih književnih generacija u svima većim gradovima, Sarajlić je imao sigurnu i odanu publiku. Na svečanim jugoslovenskim književnim večerima, svojom pesničkom pojavom i dobrom dikcijom, često je i bez “zaljubljenih gimnazistkinja” dobijao veći aplauz nego glasovitiji i slavljeni pesnici. Bilo mu je naročito stalo da kao bosanski pesnik bude intergisan u srpsku književnost i dobro prihvaćen u Beogradu. U duhu skerlićevskog integralizma, poput predratnog Krleže i Ujevića, duže vreme je čak i pisao na ekavskom narečju. Posle je od toga odustao, poštujući zavičajnu bosansku sredinu, u kojoj je delovao, i svoj ijekavski maternji izvorni govor, u kojem je odrastao i stvarao. Objavljivao je knjige kod najboljih i najvećih beogradskih izdavača, čija su vrata ponekad bila zatvorena za njegove srpske prijatelje. Nudeći svoje Izabrane pesme 1968. godine za prestižno redovno kolo Srpske književne zadruge, jednim pismom uveravao je Zadrugine časnike i urednike da se oseća srpskim piscem i da bi svoje pesme u plavim koricama SKZ smatrao konačnom potvrdom svoga književnog rada. “Ne kao musliman, ne kao Srbin iz Bosne oženjen katolkinjom, Hrvaticom, već kao Jugosloven koji sve naše bolesti te prirode smatra prolaznim, ja naprosto imam želju da se pojavim u našoj najstarijoj izdavačkoj kući.” U Beogradu su ga mnogi iskreno cenili. Ivo Andrić je voleo Sarajlićeve pesme i tražio da mu ih čitaju, budno prateći kako beogradski kritičari pišu o njegovom zemljaku. Topao ogled o njemu napisao je Stevan Raičković kao predgovor za knjigu koju je objavila Srpska književna zadruga. Tu je rekao da je “Sarajlić svoj poetski životopis nezaobilazno situirao u našem zajedničkom vremenu” i da je tada na čitavom jugoslovenskom prostoru Sarajlićev glas bio “najčujniji poetski zvuk”.

Sarajlićevo jugoslovenstvo dvojnog bosansko-srpskog književnog opredeljenja bilo je iskreno i duboko, kao i jugoslovenski patriotizam najvećeg dela njegovog naraštaja, rođenog i odraslog u višenacionalnim sredinama i verskim zajednicama sa mnoštvom mešovitih brakova. Zbog političke izolacije nakon sukoba sa Kominformom i zbog zvanične jugoslovenske vanblokovske politike, u posleratnim naraštajima Jugoslovena rastao je ponos “male zemlje između svetova” i jaka iluzija nepripadanja ni Istoku ni Zapadu. Oštro osporavana teza “svi Srbi u jednoj državi”, koja se javila pri raspadu jugoslovenske zajednice, za mnoge nije značila razdvajanje i podizanje etničkih granica nego, naprotiv, upravo očuvanje postojeće zajednice u kojoj nema ni hegemona ni potisnutih, već svuda ima dovoljno mesta za svakoga ko drži do jednog krova nad glavom. Muslimanski sindrom, koji se u političkom nevremenu pojavio kao partijska konstrukcija i protivteža neizbalansiranim srpsko-hrvatskim odnosima, naišao je u Bosni na plodno tle prigušenog islamskog fundamentalizma. Najpre je doveo do čudnog bosanskog komuno-islamizma i partijske “džamahirije”, a potom i do obnove “bošnjačke” doktrine pod protektoratom Zapada i pod zastavama islama u podeljenom državnom provizorijumu.

Ne pamtim da se Sarajlić ikada javno izjašnjavao kao Musliman niti da se osećao Muslimanom, mada je to po rođenju bio. U čitavoj njegovoj poeziji nema nijedne islamske teme, nijednog orijentalnog simbola ili istočnjačke šare, nijednog podražavanja i ugledanja na persijsku ili arapsku prozodiju i orijentalne pesničke forme. On je sav i u svemu bio izraziti Evropljanin DŽDŽ veka, doduše Evropljanin iz Istočne Evrope. U srcu je bio Jugosloven, ponositi Sarajlija zaljubljen u grad u kojem je ostvario svoju sudbinu i u kojem je, zanet pesničkom taštinom, sanjao svoj spomenik i “tražio ulicu za svoje ime”. Nikad ga nisam čuo da govori o veri i Alahu, da navodi ajete i sure iz Kur’ana i Hadisa, da održava namaz i da poštuje Ramazan, da napamet na arapskom govori neku molitvu, kakvu su u Bosni znala i hrišćanska deca. Sva Turska za njega je bila Nazim Hikmet. Kao veći deo njegovog naraštaja, stasalog i sazrelog u komunističkoj civilizaciji i dugo zahvaćenog levim idejama, od mlakog vernika postao je ravnodušni nevernik. Veliku opštu misteriju Boga zamenila je mala lična mistika njegove ljubavi.

Idući za svojom “Prekrasnom Damom”, bezbolno je prešao ogromni jaz između Orijenta i Zapada. Verujem da nije imao pojma o sekularizaciji islama, o sukobima sarajevskog “ulema mešihata” sa bosanskim muslimanskim prvacima, koji su u doba Kemala Ataturka tražili emancipaciju muslimana, ukidanje vrhovne vlasti verskih vođa, skidanje fesa i feredže, oslobođenje ženskinja, građansko vaspitanje, vakufsku reformu i brz ulazak u Evropu. Napori i ideje bosanskih muslimanskih intelektualaca, Šukrije Kurtovića, DŽevada Sulejmanpašića, Osmana Đikića, Avde Karabegovića, Mehmeda Begovića, Mustafe Mulalića, Hamze Hume i Ahmeta Muradbegovića, uprkos njihovim nejednakim namerama i međusobnim razlikama, pripremili su kasniju sekularizaciju islama u komunističkom i partizanskom pokretu. “Nacionalizovanje” bosanskih muslimana i njihovo povremeno političko vezivanje za Beograd i Zagreb u razdoblju između dva rata, bili su uvod u njihovu kasniju dublju akulturaciju, kada su se više ohrabrivala klasna nego verska svrstavanja. Ti procesi imali su u vreme titoizma sasvim drukčiju (crvenu) ideološku boju, suprotnu (zelenoj) boji današnjih shvatanja o verskom jedinstvu islamskog sveta. Liberalna shvatanja, gospodstvo uma, čvrsta doslednost u veri i duboka odanost učenjima Kur’ana kod sarajevskog reis-ul-uleme DŽemaludina Čauševića, u njegovom sporu sa konzervativnim bosanskim verskim fundamentalizmom, odnosno njegov znameniti “tarkir” (sporazum) iz vremena stvaranja moderne Turske - teško da su ikada doprli do zaljubljenog pesnika. NJega ni na Zapadu nisu zanimala spiritualna pitanja i duhovni plodovi sekularizma i prosvećenosti, odnos crkve i države i mučno rađanje građanske civilizacije. Uprkos ogromnoj ljubavi koju je gajio prema Rusiji, Sarajliću je i na toj strani bilo strano i nepoznato rusko pravoslavlje, imperijalna Rusija, ruska religijska misao. Pored Dostojevskog i Tolstoja, kod njega nije bilo mesta za Solovjeva i Fjodorova.

Bio je istinski agnostik i bezvernik koga nikakav pojam o Bogu nije mučio i opsedao - sav njegov uzvišeni nebeski svet mogao je ozariti jedan blagi osmeh njegove žene! Kad bi se ponekad uveče više popilo, ona ga je znala ljupko prekoreti: “Ture mi se, izgleda, napilo”, kao što je i on na te njene primedbe šeretski uzvraćao: “Švabo se nešto ljuti.” Za čaršijske književne prostakluke znao je reći da su “balijska posla”, kao što se u Bosni svuda govorilo “srpska posla”, “ćifutska posla” ili “hrvatski jal”. “Mahalska baraba”, “bašibozuk”, “šuša i halaša”, “kukavna fukara”, “katil”, “zaptija” bili su opšti atributi za sve naše književne progonitelje, bez obzira na njihovu veru.

NJegova “Prekrasna Dama” i opevana draga zvučnog imena: Ida Kalaš, koju je istinski obožavao i punih pedeset godina kovao u zvezde, poticala je iz bigotne katoličke porodice mešanih doseljenika iz Mađarske i Austrije. Nasmejana, ljupka, dobrodušna, vedra, razborita i vrlo lepa žena, ona je bila najsvetlija zvezda na njegovom nebu. NJihova kći Tamara, sa imenom preuzetim od LJermontova a ne iz Biblije, bila je očevo mezimče, suvereni gospodar neba i zemlje nad kojim je ipak svagda sijalo samo jedno sunce - Ida Kalaš. Abelar i Heloiza, Tristan i Izolda, Romeo i Julija, Rustem i Suhab, Laura i Petrarka, Dante i Beatriče, Omer i Merima, bili su inkarnacije te iste pesničke divinizacije, koja je Izeta Sarajlića vodila i hranila kroz ceo život. Kada je, jedne godine, njegova draga morala samo pet dana službeno boraviti u Minhenu, on je tamošnju reku Izar, sa svim njenim mostovima, prenosio u Sarajevo,

“kako bi ona koja sada šeta kraj njegovih obala
bila što bliže mom srcu”.

Kao što nije ulazio u rasprave o odnosu islama kao vere i Muslimana kao bošnjačke nacije, Sarajlić nije razdvajao ni tekovine islamske i judeo-hrišćanske civilizacije. Ibn-Sina kod njega stoji pored Kopernika, Omer Kajam i Hafiz dopunjavaju Šekspira i Puškina. Ne sećam se kada je putovao u Tursku, ali znam da od Istanbula nije išao dalje na Istok. NJemu je Moskva bila drugi Jerusalim, Trg Majakovskog njegova Ćaba u Meki. Turskog pesnika DŽingiza Bektaša na moju molbu pozvao je u Sarajevo da ovaj, za svoju studiju na kojoj je radio, u Bosni pregleda građevine osmanskog graditelja Sinana iz DŽVI veka.

Iako je za sve nas bio samo “Kiko”, Sarajlićevu sudbinu odredilo je njegovo ime: Izet (svitanje). U čitavom DŽDŽ stoleću, naročito u tri poslednja rata, sudbine mnogih ljudi u Bosni i Hercegovini zavisile su od njihovih imena. Jednog starog Srbina iz okoline Mostara sa čudnim imenom Javko, od ustaškog noža 1941. godine spasilo je to što se ubicama učinilo da se zove Ivko; u kasnijem bosanskom ratu, od “zelenih beretki” istog čoveka spasilo je to što mu je prezime (DŽonlez) bilo nalik na muslimansko. Dok nije izbegao iz Sarajeva pod srpskom opsadom, profesor Radovan Vučković je spoljašnje poslove u muslimanskom delu grada bio prepustio svojoj ženi, muslimanki Muberi Pašić. Kada su jedva ipak stigli na teritoriju pod srpskom kontrolom, nju su na Drini zbog njenog imena silom hteli odvojiti u izbeglički logor za muslimane. Pustili su je da pređe u Srbiju tek kada je profesor zapretio da se živ od nje neće rastajati.

Kada sam za Maticu srpsku i Srpsku književnu zadrugu pripremao izbor novijih srpskih pripovedača i pesnika, na zahtev opreznih izdavača morao sam pribaviti saglasnost muslimanskih autora iz Bosne i Hercegovine. Meša Selimović, Izet Sarajlić i Ćamil Sijarić pristali su bez reči; Husein Tahmiščić se na to pitanje čak ljutnuo, tvrdeći da ga tako nešto ne bismo ni pitali da se ne zove “Huso”. Vrlo bolestan, potražio me je tokom kongresa PEN-a u Pragu 1996, kada su me druge bosanske kolege izbegavale. Došao je poluslep u moj hotel i tražio da mu “halalim”: “Moj život je na kraju, ne znam da li ćemo se još ikad videti. Svima sam sve halalio, pa i tebe molim da i ti halališ meni, da se rastanemo kao ljudi i prijatelji.” Posle se vratio u Sarajevo i tu ubrzo umro, iskupljen i pun oproštaja. U toku partijske hajke na Posleratnu srpsku književnost, upravo zbog moga navodnog samovoljnog “svojatanja” bosanskih muslimanskih pisaca i njihovog prevođenja u srpsku književnost, Sarajlić, Sijarić i Tahmiščić se nisu oglašavali. Samo je Meša Selimović uputio listu “Politika” pismo objašnjenja: “Ja sam iz muslimanske porodice, iz Bosne, ali po nacionalnoj pripadnosti sam Srbin. Pripadam srpskoj literaturi koliko i bosanskoj, jednako poštujem i svoje porijeklo i svoje opredjeljenje, i jednako sam emotivno i duhovno vezan i za jedno i za drugo.” Pod cenzorskim nadzorom i partijskim pritiskom, to pismo tada niko ni u Beogradu ni u Sarajevu nije hteo (ili smeo) da objavi, mada bi se tim objavljivanjem razrešile mnoge kasnije književne drame određenja i razvrstavanja - slobodan čovek i suvereni gospodar svoga tela i dela, Selimović je iste stavove ponovio i kasnije, u važnoj testamentarnoj izjavi, datoj za Srpsku akademiju nauka i umetnosti.

Pitanje “nacionalizovanja” bosanskih muslimana, o čemu se dosta pisalo na početku DŽDŽ veka, proteglo se kroz čitavo stoleće. Neki bosanski muslimani su postali “Srbi islamske veroispovesti”, kao što su i Jevreji bili “Srbi Mojsijeve vere”; posle su bili “cviet Hrvatstva”, potom “nacionalno neopredeljeni” ili “Jugosloveni”, a zatim “Muslimani” (sa velikim M, mada pod komunističkom vlašću, sem u Bosni i u Sandžaku, oni kao nacija nisu bili priznati ni na Kosovu, ni u Albaniji, ni u Makedoniji, gde su tolerisani samo islamizovani Makedonci - Torbeši). Jedan muslimanski pesnik na početku DŽDŽ veka ponosno je svome imenu dodavao etnonim “Srbin”, dok su za drugoga, koji se vodi među hrvatskim piscima, njegovi savremenici pisali da menja naciju kako mu ko plati rakiju. Posle partizanskog rata i revolucije, “denacionalizovanje” muslimana išlo je uporedo sa opštom ideološkom i partijskom sekularizacijom i sa mestom koje su istaknutiji muslimani zauzimali u komunističkom pokretu. Buđenje islama na kraju DŽDŽ veka stvorilo je i u Bosni novu potrebu za utvrđivanjem identiteta, kakva se jednim delom odnosila i na Jevreje - da li su vera ili nacija? U staroj borbi za veća pokrajinska prava i autonomiju u okviru osmanske carevine, bosanski muslimani su još u DŽIDŽ veku pravili razliku između “svog” domaćeg begovata i carigradskih poslušnika, “turkuša”. Jedinstvo svekolikog islamskog sveta počiva na Kur’anu, čiji je farz (zakon) nadnacionalan, podjednako obavezujući za sve muslimanske vernike, od Dalekog istoka do Atlantika. Učenje islama objedinjuje sve oblike islamske civilizacije, koja se u novije vreme javlja kao prava globalna ideologija. Ona anacionalizuje vrhovni moralni zakon Kur’ana i po jedinstvenom kanonu duhovno objedinjuje sve muslimanske vernike, bez obzira na njihovu rasu, jezik ili naciju. U sličnim raspravama, koje se i sad vode o jevrejskom identitetu, glavne dileme američkih, evropskih, ruskih i balkanskih Jevreja svode se na pitanje “religijskog patriotizma”, koje je još 1819. godine Gete opisao u svom Zapadno-istočnom divanu. Ko je musliman ili Jevrejin? - onaj ko se takav rodi, onaj ko ispoveda tu veru ili onaj koji je sam odabrao da to bude, ko drži zakone te vere i ko se tako izjašnjava? Isto pitanje odnosi se i na veliki islamski svet (milet), zatalasan moćnim “religijskim patriotizmom” u novom usponu.

Pripadnost književnosti srpskohrvatskog jezika Sarajlić nije doživljavao ni kao akulturaciju niti kao asimilaciju, najmanje kao krađu i prekrađu muslimanskih književnih velikana. NJihov maternji i književni jezik bio je jedan isti: srpskohrvatski štokavski dijalekat ijekavskog narečja, kojim se u Bosni govori i piše vekovima i kako se tamo govorilo još pre islamizacije, započete u DŽV veku. Neki jezički derivati, pod određenim uslovima i prema promenjivim političkim potrebama, mogu se ponekad administrativno i veštački izdvajati iz tog velikog zajedničkog stabla, mada svaki pisac zna da zauvek ostaje ukorenjen u svom jeziku. Borislav Pekić je imao pravo kad je Mirku Kovaču poručio “da sa promenom jezika za pisca počinje njegov moralni sunovrat”. Sarajlić nikad nije menjao svoj jezik. Nastavio je da piše kako je pisao i ranije. Čak i kada su se političke prilike u Bosni i Hercegovini izmenile i kada je tamo normiran jedan novi jezik, on svoj izraz nije prilagođavao novom “nacionalnom književnom kanonu”, niti se ideološki u svemu podređivao prevladavajućim shvatanjima, gord što je, makar i u tom tragičnom nevremenu, kao vodeći pesnik Bosne i “simbol opsednutog Sarajeva” postao poznat i prihvaćen i izvan prostora bivše Jugoslavije.

Kao i većina pesnika, Sarajlić je bio osetljiv i tašt na svoje delo, nikad osoran ni grub, nego tiho zlopamtilo koje zbog kritičkih primedaba više nadureno pati no što se zaista ljuti. Pisao sam o njemu bezbroj puta i ponekad, posle nekog članka, nailazio na hladan dah njegovog nezadovoljstva. Kada sam prestao da pišem dnevnu kritiku, više nisam pisao ni o njegovim knjigama, što je on doživeo kao uvredu. Na knjizi Oproštaj sa evropskim humanističkim idealizmom, u posveti napisanoj 5. aprila 1990, on se žali što naša generacija “nije imala svog kritičara”, i dodaje poruku za moju ženu: “Je l’da da bi bilo lijepo kad bi taj tvoj poslije 20 godina ponovo nešto napisao, i baš o ovom Oproštaju?!”

Kada je, iste godine, povodom 60-godišnjice života, u dve knjige kod udruženih bosanskih i srpskih izdavača štampao svoja Izabrana djela, prvi put sam osetio oštriji prekor - knjige mi nije poslao! Sirotinjsku Sarajevsku ratnu zbirku iz 1994. nabavio sam u ratu s mukom, i to samo kao fotokopiju, preko nekih novinara. Podsetila me je na Sarajlićevu nekadašnju “Malu noćnu muziku”, samo što je raniju setu zamenilo ljuto ogorčenje. Knjigu oproštaja, poslednju koju sam od njega dobio, poslao mi je po Hatidži Dizdarević Krnjević, koja se za vreme rata sa Sarajlićem srela u Tuzli. Posveta na Knjizi oproštaja ništa nije praštala: “Mojim dragim starim Palavestrama - Kiko”. Akcenat je bio na onome starim. Razumeo sam tu semantiku, tim pre što mi je bilo kazano da knjigu nije poslao bez kolebanja i premišljanja. Moja žena, koja na stvari gleda drugim očima i uvek hoće da vidi samo ono što je dobro, uveravala me je da nisam u pravu i da je za prijateljstvo najvažnije to što nam je knjigu ipak poslao. Knjiga je bila odlično zamišljena, kao pesnički oproštaj od jučerašnjeg, uništenog sveta, sa svim bitnim odlikama Sarajlićeve poetike: lični ton, puna privatnost pristupa i suda; neposrednost izraza u kojem je pređašnju toplinu i nežnost zamenila opora gorčina, čak i grubost; naglašen lirski patos, podignut do ključanja strasti; epistolarni anegdotsko-publicistički iskaz netransponovanih čulnih doživljaja; izrazita deskriptivnost u opisima i obraćanju; tragičan ton nepovratnosti. Bila je to zrela knjiga dubokog tragizma, izraz jedne opustošene duše, slika razorenog sveta i srušenih iluzija. Na čitavom bivšem jugoslovenskom prostoru, koji se raspao u mržnji i nepoštivanju drugoga i tuđega, mislim da nije nastala nijedna snažnija i jasnija knjiga oproštaja sa sopstvenim životom i svojom ličnom iluzijom sklada. Setna harmonija Sarajlićevog pesničkog sveta, u kojem se nekad moglo uživati uprkos svim uznemirenjima i talasanjima, izbrisana je zauvek opštim porazom nada i očekivanja.

U izrazu i karakteru te Sarajlićeve kasne poezije bilo je, međutim, previše ogorčenja, jeda, optužbe i kletve, odviše tamne strasti koja je dobila slobodu da ruši i odbacuje. Nijedna slika nije imala pravu dubinu, nijedan simbol nije imao unutrašnju dimenziju, nijedan epitet, poređenje ili atribut nisu imali potisnuto značenje, nijedna metafora nije bila obavijena velom dvosmislene tajne. U Knjizi oproštaja sve je bilo odsečno, jasno, određeno, tvrdo i nedvosmisleno. Stvari su nazvane pravim imenom - malu noćnu muziku zaglušili su topovi. Za pesnika nije bilo druge istine do njegove sopstvene, nije postojala neka druga pojava sem ništenja i nasilja. Svaki razgovor o pravdi gurnut je u stranu. Po svome poslanju, pesnik ima pravo na lični ugao gledanja, sve dok se sam ne uključi u metež i ne pomeša sa uličnom gomilom. Tada se poezija spušta na nivo plakata i postaje agitacija, letak i publicistika, kao nekadašnji Rat Ilje Erenburga, koji smo davno u mladosti čitali. U Knjizi oproštaja Sarajlić o tome nije mislio drukčije nego u svojoj Sarajevskoj ratnoj zbirci, i zato valjda nije ni osmislio i bolje uobličio svoja osećanja. U trenutku ogorčenja i bola posle Srebrenice, on to nije mogao da transponuje, a verovatno nije ni želeo.

“Imao bih još mnogo toga da kažem u ovoj poemi
ali
toliko se tuge,
toliko se razočarenja
toliko se ogorčenja
toliko se očajanja nakupilo u ovoj duši
da je jednostavno nisam u stanju nastaviti!”
(“Oproštaj sa Tvrtkovom ulicom”)

Zabavljen svojim jadom, nije video ni priznavao nesreću drugih. Pesničko pravo na jednu istinu preneo je i proširio na svoju stranu ulice. Poklonik Majakovskog, primenio je poruku: “Onaj koji danas ne peva s nama, taj je protiv nas!” Nije znao, ili nije hteo da zna, koliko drugih strada oko njega i da uvek postoji onaj deo Beograda i Srbije kojem je nekada i sam stremio, svet koji nikad nije ćutao niti odobravao nasilje, opsadu Sarajeva, rušenje Ferhadije i Aladža DŽamije, izgon muslimanskog stanovništva, srebreničko stradanje. Zamerao je srpskim pesnicima što, kao nekada Skender Kulenović, u novom ratu nisu napisali muslimansku varijantu “Stojanke majke Knežopoljke”; prigovarao je prijateljima iz Beograda da su ga odgurnuli, zaboravili, izdali. Do njega nisu doprli glasovi iseljenih Sarajlija za zaštitu rodnog grada, protesti, upozorenja, osude, molbe i poruke upućene moćnicima i intelektualcima sveta protiv medijskog rata i skrivanja pune istine. Na glasove koji su dolazili do njega, okretao je glavu i verovao samo novim prijateljima.

Poslednji put smo se čuli kad sam ga, na vest o smrti njegove žene Ide Kalaš, pozvao telefonom. Pošto su mu rekli ko zove i odakle zove, došao je do telefona. Tom prilikom smo obojica više ćutali nego što smo nešto mogli govoriti. Dugovao sam mu taj poziv ne samo zbog naše zajedničke mladosti nego i zato što je u najtežim danima rata našao načina da mi iz opsednutog grada pošalje vest o smrti moga brata. Nakon nekoliko godina, kada je Izet Sarajlić umro, zamolio sam kolege iz Bosanskog PEN-a da za njegovu sahranu, u moje ime, naruče i pošalju buket cveća. To nije urađeno i u meni je otad ostao gorak utisak da se, i pored svih oporih i nemih reči oproštaja, ipak nismo ljudski rastali. Rečeno mi je da je sahranjen na nekadašnjem sarajevskom “Vojničkom groblju”, nedaleko od kuće u kojoj je živeo i odakle bi sa prozora mogao videti svoj grob na tome nekropolju.