Više jednaki nego drugi

Nemačka, Francuska i Velika Britanija pobudile su sumnju - nakon nedavnog susreta kancelara Šredera, predsednika Širaka i premijera Blera u Berlinu - da snuju zajedničku strategiju za nametanje dominacije velikih sila nad ostalim članicama buduće proširene Evropske unije. Sumnju je, sa najviše gorčine, izrazio italijanski premijer Berluskoni - možda i zato što sam nije bio pozvan na sastanak velikih - rečima: “Evropi nije potreban nikakav direktorijum, to je samo jedan veliki haos.”

U većoj ili manjoj meri sa Italijom su se, iz buduće proširene EU, saglasile Španija i Poljska, takođe zemlje koje pretenduju na ulazak u klub velikih, ali i neke manje zemlje, kao što su Holandija, Portugalija i Estonija. Ovih šest zemalja smatra da se o budućnosti Evrope - ako je to glavna tema o kojoj raspravlja velika trojka - “moraju čuti i drugi glasovi”. Bilo je i pritužbi da je stanovnicima nekih članica, pogotovo novih, predodređena sudbina građana drugog reda u ujedinjenoj Evropi.

Iznenađeni ovolikim podozrenjem, lideri tri velike sile utrošili su silne reči da bi druge razuverili da ne teže dominaciji, da nisu svoje nacionalne interese u potaji stavljali iznad interesa Evrope ili na štetu svojih evropskih partnera, da nisu spremali nikakav zajednički diktat, nego samo zajednički predlog i da je, s obzirom na činjenicu da Nemačka, Francuska i Britanija čine polovinu stanovništva, a više od polovine ekonomske moći EU, njihov razgovor o reformama od koristi za sve, a ne samo za njih. Drugim rečima, posredno su podsetili na čestu praksu u bilo kom savezu: da odgovornost za zajedničku sudbinu najpre snose oni koji su najveći i najjači. Ili, kako je to odavno objasnio vispreni DŽordž Orvel, da su sve članice među sobom jednake, ali da su “neke više jednake, nego druge”.

Rasprava o prividnoj jednakosti među članicama buduće ujedinjene Evrope gotovo da je zasenila suštinu pitanja koje su tri lidera otkrila i kojim su se bavila: osovina Berlin - Pariz, glavna pokretačka sila Evropske unije od 15 članica, neće imati dovoljno snage da bude generator ubrzanijeg zajedničkog razvoja Evropske unije od 25 članica. Utoliko pre što, kako tvrde nemački ekonomisti, produktivnost rada po stanovniku u sadašnjoj EU zaostaje i do 20 odsto za produktivnošću u SAD. Kako nove članice imaju nižu produktivnost nego sadašnja EU, preti opasnost da ujedinjena uvećana Evropa počne još više da zaostaje za Amerikom, umesto da joj postane glavni konkurent u svetskoj privredi.

Signali o ograničenoj moći nemačko-francuske osovine stizali su u poslednje vreme iz štampe, znatno pre nego što su političari prvi put o tome progovorili na samitu u Berlinu. Tako je “Liberasion” upozoravao: “Francusko-nemačka osovina nema više snage da očuva nadu u svoju evropsku ulogu”. A u odjek tome “Frankfurter algemajne cajtung” je pisao: “Neprihvatljivo je da i dalje Pariz i Berlin sami dele imprimatur na planovima za oblikovanje Evrope”.

Velika Britanija je zapravo bila prozivana da se sa svojim ekonomskim potencijalom i idejama o funkcionisanju buduće ujedinjene Evrope pridruži partnerstvu Nemačke i Francuske. I bilo šta da od “trijumvirata” proizađe, premijer Bler je otišao u Berlin, bio aktivan na samitu i potom, podjednako sa nemačkim kancelarom i francuskim predsednikom, uveravao ostale da je obavljen koristan posao u zajedničkom evropskom interesu.

Bilo je i nečega više “evropskog” u ponašanju britanskog premijera. Prvi put od evroatlantskog raskola, izazvanog američkim ratom u Iraku, lideri Nemačke, Francuske i Britanije razgovarali su o sudbini Evrope kao ekonomske sile, a da to nije pobudilo javno podozrenje u Americi. Možda je upravo britansko učešće u tim razgovorima smirilo Amerikance: da se ovog puta ne radi ni o kakvom novom suprotstavljanju američkoj politici, kako se to u poslednje vreme često događalo kad bi se Francuzi i Nemci o nečemu dogovarali.

Samit nije rezultirao nekim posebnim dogovorom. Tri lidera su saglasna da predlože da se na samitu, 25. marta, Evropska unija strateški opredeli da “postane najkonkurentnija svetska privreda do kraja decenije”. Dosta ambiciozno, ako se imaju u vidu i Japan i Kina, a ne samo SAD. Zato je potrebno da Evropa više ulaže u istraživanje i da smanjuje birokratiju. Predložili su i da se, radi rukovođenja zajedničkom ekonomskom politikom u uvećanoj EU, uvede položaj potpredsednika Ekonomske komisije.

Odmah su stigle optužbe da Nemci žele da preko svog “superkomesara” osiguraju sebi dominantan položaj u novoj konstelaciji i da su za taj posao već predvideli Gintera Ferhojgena, sadašnjeg komesara za proširenje EU.

Sve prolazi, samo sumnje ostaju.