Hapsite Bebu

Ja sam neostvareni dželat. Zato lučim žuč i time sebe hranim. Šta god da radim - da pišem, igram basket, govorim na televiziji, gledam film, spremam se na počinak - manijački mislim jedno te isto.

Postoje ljudi, stvarni ovdašnji likovi, koje mučim, odsecam im uši, nos, lomim prste, tučem, šibam do krvi, drobim kosti. Uživam u njihovom strahu. Naslađujem cviljenjem. Onda, što bi rekao stari mudrac, zasluženo otpočinem. Smiren, zadovoljan i umoran od tolikog posla. Znam da me sutradan čeka isto.

Dakle, držim Vesića na povocu, da ne pobegne, šibam ga prutićem po goloj guzi, kratkim nogama i pitam:

“Kaži ko je izmišljao afere o meni i mojim prijateljima! Ko je štampao ilegalne letke? Ko je naplaćivao reket za Zvezdu? Ko je krao u parlamentu? Ko je pretio glavnim urednicima? Ko ih je snabdevao prljavštinama?”

Držim za uši Nenada Stefanovića, direktora “Politike”, i Milana Mišića, glavnog urednika. Udaram ih srdačno, ali do krvi, glavom o glavu i pitam: “Ko je vama, nesrećnici, naredio da objavite kako sam uhapšen u akciji Sablja? Ko vam je davao falsifikovane tekstove koje ste nosili po redakcijama? Koliko ste prljavih poslova uradili i za koga? Čime ste plaćeni, skotovi?”

Onda vezujem Miru Božić, komentatora ondašnjeg Tanjuga, sada urednika Borbe, za njenog šefa Jevđevića, koji je upravo neuspešno preležao velike boginje. Kačim ih o kuku i pitam: “Ko je od vas dvoje, kurvo, pisao članak Deset krvavih godina, gde se preporučuje ubijanje cele familije Milošević i potpisao ga mojim imenom? Ko je iz DB ili iz koje stranke naručio takav tekst da bi iskamčili odobrenje za ubistvo?”

Odsecam nos upišanom Pajdiću, komentatoru Borbe i pitam ga: “Ko ti je naredio da napišeš tekst da sam učestvovao u ubistvu Pavla Bulatovića? Znaš li, majmune, da sam zbog tog teksta proveo godinu dana u emigraciji?”

Onda elegantnom Bebi kidam uvo da kaže ko je izmislio aferu Delimustafić i mene povezao s njom. On ćuti i cvili. Odsecam mu i drugo. Pitam: “Je li, nalickani, ko je hapsio Radeta Bulatovića za vreme Sablje? Ko je tražio hapšenje Koštunice? Ko je u inostranstvu pregovarao sa Čumetom i ko mu je garantovao status zaštićenog svedoka? Ko je tvrdio da sam ja šef medijske kampanje koja je dovela do ubistva premijera? Ko je postavljao policijske šefove i lidere BIA? Ko je prisluškivao? Ko je lagao naciju na brifinzima u vanrednom stanju? Ko se neovlašćeno vratio na posao posle ubistva premijera? Ko je komandovao Srbijom za vreme vanrednog stanja? Šta si radio u Makedoniji za vreme naftne krize? Ko je ubio Đinđića?”

Potapam u vodu Ivana Markovića dok ne kaže zašto je rekao - ili ko je njemu rekao da kaže - kako je Ivan Stambolić pobegao od kuće. On cvili i moli: “Išao sam u razred sa Borisom Tadićem.” Onda, kažem ja, još jedno definitivno potapanje. Posle deset minuta vadim ga i pitam: “Mislim da znaš i ko je streljao mog prijatelja Ćuruviju?” Ovaj, ni da bekne. Puštam ga mrtvog niz Frušku goru.

Da li sam ja normalan? Da sam bilo kojem od njih vratio deo onoga šta su uradili meni, mojim prijateljima i mojim bližnjima, prošla bi me volja za osvetom. A osveta je, šta? Osveta je, za moj soj, najstariji ljudski zakon. Preplavljen sam time. Pitam se - ima li išta drugo u meni. Oproštaj? To je ženska milosrdna etika. Oproštaj, to je domen Svevišnjeg. Pravda je za državu. Osveta je za ljude. Ne, dakle, odmazda kao posledica strasne mržnje. Osveta, kao deo pravde.

Koja od žrtava slobizma i dosizma mirno spava? Koja se osvetila? Koja je dočekala pravdu? Osveta u meni pati, grize i muči me, jer je ne puštam napolje. Ne dam joj na volju. Zatrpavam mržnju u sebe. Tako trujem svoj mir. Trujem sopstveni život. Šta mi vredi uteha da sam doprineo njihovom padu. Da sam ih izvukao na videlo. Lažem, kad kažem da pristajem na pravdu. Čeznem da ih vidim satrvene. Onakve kakve su ostavili sve koji su bili s one strane. Ono iskonsko u meni traži da ih danas obiđem. Da im zakucam na vrata. Da učinim da žive onako kako su živeli moji. Da strepe. Nije mi dovoljno što sam ih ubio rečima.

Oni su me zarazili zlom i osudili da u zlu živim. Danas, sve što im nisam uradio, vraća se meni. Svaki mrtvac je moj sadrug. Svaka uvreda, moj bedž. Svaka prolivena krv, moje piće. Pošteđeni skotovi muče me i dalje. Koji je među njima ikada proveo besanu noć zapitan nad onim što čini? Kad ih vidim nasmejane na slavljima, bahate na ulicama, nalickane u restoranima, kad ih vidim žive i bogate, onda znam da je oproštaj slabost. Malokrvnost. Bledilo. Treba li zaista pravdu prepustiti državi a osvetu Svevišnjem? Ko smo, ako se ne osvetimo. Šta smo, ako sebi ne zaradimo smirenje.

Ono iskonsko, sve istinito u meni bori se sa embrionom civilizacije. Bez osvete, ništimo vreme. Odbacujemo i zlo, a time i sve što su nam učinili. Ko na to ima prava? Ko pošteđuje loše, kažnjava dobre. Sa osvetom, mi smo građani. Bez nje, čekamo sledećeg koji će nas pljunuti u lice, ubiti nekoga od nas, uzeti našu decu kao taoce i produžiti strah kao državno uređenje. Da li je oproštaj najbolja osveta? Bog neka mi je u pomoći. Nije. Da sačekamo sudbinu Bebe. Da vidimo šta nova vlast misli o žrtvama i dželatima.