Evo banke, narode moj

Telekom Srbija ne proverava svoju vrednost ni na jednoj berzi, pa se o njegovoj mogućoj tržišnoj vrednosti može samo nagađati. A početkom ove godine su analitičari poznate investicione banke Morgan Stanley spustili ocenu akcija telekomunikacionog sektora za 2010. godinu sa dotadašnje „atraktivno” na „držati” (In Line). Prema toj analizi, potencijal rasta akcija kompanija pružalaca telekomunikacionih usluga biće tokom 2010. godine - ograničen. Aktuelna ekonomska kriza nije baš sasvim zaobišla svetsko tržište telekomunikacionih usluga, ali ga nije naročito bolno ni pogodila. Prema analizi Evropskog tela za informacione tehnologije, prodaje telekomunikacionih usluga tokom 2009. godine su u svetu smanjene za 0,5 odsto. Isto telo prognozira da će tržište tih usluga 2010. godine imati rast od 2,9 odsto  do vrednosti od 1.400 milijardi evra, ali zahvaljujući rastu u Kini, Indiji i Brazilu. Tržište telekomunikacionih usluga u Evropskoj uniji i SAD borilo se tokom 2009. godine da ne padne ispod nule. Na Frankfurtskoj berzi u Nemačkoj, koja će treću godinu za redom imati pad vrednosti prodaje telekomunikacionih usluga, glavni kandidat za kupca 40 odsto Telekoma Srbija Dojče telekom imao je 7. aprila vrednost od 58,6 milijardi dolara, ali je prema mišljenju 35 berzanskih analitičara njegova akcija bila veoma potcenjena. Stvarno nije za poređenje, ali poslovni prihod Dojče telekoma 2008. godine iznosio oko 61,6 milijardi evra, a Telekoma Srbija 84,9 milijardi dinara. Dojče telekom je te godine širom sveta imao 227.747 zaposlenih, a Telekom Srbija 9.820. Dakle, koliko ćemo dobiti prodajom 40 odsto Telekoma Srbija, ne zna se. Samo malo jasnije su ideje o tome kako bi još nepoznatu sumu novca trebalo potrošiti. Mada Srbija ima solidna iskustva i u prodaji i u kupovini akcija telekomunikacionih kompanija, a naročito u trošenju tim operacijama pribavljene gotovine. Telekom Srbija smo već jednom prodavali, a jednom bogami i nanovo kupovali. Prvi put 49 odsto te kompanije 9. jula 1997. godine vrlo uspešno je prodao Slobodan Milošević italijanskoj kompaniji Stet (29 odsto) i grčkoj kompaniji OTE (20 odsto) za sumu od 1,57 milijardu tadašnjih nemačkih maraka. Vrednosti telekomunikacionih kompanija su snažno pale, a u funkcionisanju akcionarskog društva Telekom Srbija postojala je neka konstrukciona greška, koja je ometala njegovo napredovanje, pa je Vlada Zorana Đinđića odlučila i početkom 2003. godine od italijanskog Steta reotkupila 29 odsto Telekoma Srbija za ukupnu sumu od 270 miliona evra (Zoran Ćirić, sadašnji direktor PTT Srbija, nominalnog suvlasnika Telekoma). I taj je posao ocenjen kao „veliki uspeh”. Kredit uzet za isplatu Italijana iz svoga dela dobiti u Telekomu vraća PTT Srbija. NJegov preostali deo sada će biti prebačen na Vladu Srbije odnosno na poreske obveznike.   Po prodaji gotovo pola Telekoma Srbija 1997. godine, prva uplaćena rata od 1.223.425.638 nemačkih maraka, iskorišćena je, po svedočenju Jurija Bajeca, koji je sam u raspodelu učestvovao, na sledeći način: oko 900 miliona otišlo je na popravljanje položaja penzionera, zdravstva i na ostalu javnu potrošnju. „Oko 260 miliona maraka otišlo je u privredu i to onako, što bi se reklo, ravnomerno raspoređeno po celoj teritoriji Srbije. svedočio je Bajec za NIN novembra 2006. Većina ekonomista je neposredno posle prodaje ocenjivala da je na ovaj način obavljeno nedopustivo prelivanje kapitala u potrošnju. Prodaja Telekoma iz devedesetih i trošenje para koje je sledilo ništa je prema skandalu kojim je završena prodaja Mobtela obavljena 31. jula 2006. godine za neočekivano visoku sumu od 1,513 milijardi evra, od čega je Srbiji pripala 1,1 milijarda. Verovalo se da ove pare čuče u deviznim rezervama i čekaju da budu potrošene za izgradnju besramno loše putne mreže u Srbiji, sve dok Mirko Cvetković, dotad ministar finansija a otad i srbijanskim premijer, nije juna 2008. godine na noge digao političku Srbiju izjavom da država u kasi ima još samo 100 miliona evra i da će brzo morati nešto veće da proda kako bi popunila budžetske rupe. Tada su NIN-u iz Ministarstva finansija prosleđeni kompletni podaci o trošenju privatizacionih prihoda tokom 2006, 2007. i od januara do maja 2008. godine. U potrošenu sumu je sem novca od Mobtela uključen i novac dobijen prodajom Vojvođanske i Panonske banke i još neke ne baš sitne privatizacije. Tako je 2006. godine iz tih izvora potrošeno 90. 918.700.000 dinara od čega 52,3 milijarde zaključkom Vlade Srbije. Novac je potrošen ovako: 25,759 milijardi za otplatu duga domaćim kreditorima, 5,765 milijardi za otplatu duga inostranim kreditorima, 7,118 milijardi za budžetske kredite i dokapitalizacije. Zaključkom Vlade za prevremenu otplatu duga Međunarodnoj banci za obnovu i razvoj dato je 25,162 milijarde dinara, za penzije PIO zaposlenih dato je 8,218 milijardi, za penzije PIO poljoprivrednika 4,715 milijarde, za ugovorenu otplatu opreme PTT-a 3,546 milijarde, za pokrivanje nedostajuće sume za penzije PIO zaposlenih u decembru 2006. 6,5 milijardi dinara i Ministarstvu za kapitalne investicije 1,871 milijarda. Trošenje na isti način nastavljeno je i 2007. godine kad je raspoređeno 63.725.900.000 dinara. I to: 31,103 milijarde za otplatu dugova domaćim kreditorima, 4,661 milijarde za otplatu duga inostranim kreditorima, 9,244 milijardi za budžetske kredite i dokapitalizacije. Zaključkom Vlade potrošeno je 18,716 milijardi dinara: za penzije PIO zaposlenih 8,545 milijardi, za penzije PIO poljoprivrednika 4,960 milijardi, za otplatu opreme PTT-a 3,881 milijarde. Do izbora koji su održani u maju 2008. godine, potrošeno je 37.638.500.000 dinara privatizacionih prihoda. I to: 19,741 milijardi za otplatu duga domaćim kreditorima, 1,883 milijarda za otplatu duga inostranim kreditorima, 11,430 milijardi za budžetske kredite i dokapitalizacije. Zaključkom Vlade potrošeno je: 2,424 milijarde dinara za otpremnine radnicima Robnih kuća Beograd, koje su takođe uspešno prodate i 1,666 milijarda dinara za isplate rezervistima. Miroslav Zdravković, ekonomista Zadužuju nas iz sekunde u sekundu Polazeći od sasvim, sasvim  proizvoljne pretpostavke da Srbija za 40 odsto Telekoma dobije milijardu evra (dakle, ponavljamo, nije reč ni o kakvoj ceni) NIN je zamolio Miroslava Zdravkovića, urednika sajta ekonomija.org da analizira efekte najčešće spominjanih načina da se taj novac potroši. Kakav bi efekat ta milijarda imala na ekonomiju Srbije ukoliko bi bila sačuvana za crne dane, dakle u deviznim rezervama? „Nikakav. To bi donosilo godišnji prihod od 1-2 odsto, a bilo bi garancija bankama da mogu spekulativno da jačaju kurs sigurni da Narodna banka Srbije ima sredstava da interveniše. Bio bi to vid subvencionisanja uvoznika i potrošnje i destimulisanja izvoznika i proizvodnje. Ukoliko bi novac bio upotrebljen za prevremenu otplatu javnog duga? „Ova vlada je, od svog formiranja do kraja februara 2010. godine, povećala javni dug za 1,487 milijardi evra. Znači zaduživala se 2,47 miliona evra dnevno ili 28,7 evra u svakoj sekundi. Ako nastavi sa istom dinamikom zaduživanja, do kraja svog mandata će javni dug uvećati za još 2,5 milijarde evra na ukupni iznos od 12,6 milijardi evra. Ukoliko bi milijardu dobijenu prodajom dela Telekoma iskoristila za otplatu duga, on bi iznosio 11,6 milijardi evra u odnosu na 10,1 milijardu evra, koliko je iznosio krajem februara. Efekat bi zavisio i od toga koji se dugovi vraćaju: trezorski zapisi, prevremeno devizna štednja ili dugovi međunarodnim poveriocima. Idealno bi bilo da se vrati stara devizna štednja i to diskontovana dospeća iz 2013-2016. godine. Međutim, moralno je pitanje: šta je sa restitucijom i fer plaćanjem 4-6 milijardi evra, koji će kreirati novi dug. Ukoliko bi cela milijarda bila uložena u infrastrukturu? „S obzirom na 200-300 miliona evra koliko je Vojvodina dobila od NIS-a, logično bi bilo da se milijarda od Telekoma iskoristi za izgradnju puteva u centralnoj Srbiji sa  pozitivnim eksternalijama za oporavak proizvodnje u zapostavljenoj centralnoj Srbiji. Međutim, već imamo zahteve da deo pripadne Vojvodini, da deo pripadne zdravstvu, a biće i obrazovanju... Raspašće se na stotinu predizbornih programa bez jasnih efekata i cost-benefit analize gde bi bilo najisplativije te pare uložiti. I najzad, ukoliko bi (a na koji način?) ta milijarda bila upotrebljena za smanjenje duga (privatnog) industrijskog sektora, šta bismo dobili? „To bi se obavilo formiranjem Srpske razvojne banke i preuzimanjem dugova izvozno orijentisanih preduzeća. Od 20 milijardi evra duga privrede, pretpostavljam da su oko četiri milijarde dugovi prerađivačke industrije, a od toga 1,5-2 milijarde evra dugovi izvozno orijentisanih preduzeća. Umesto prosečne kamate od oko 20 odsto, država bi im preuzela dugove i tražila kamatu od, recimo, osam odsto, što je četiri puta više od kamate koju bi država dobila ukoliko bi novac držala u deviznim rezervama. Preduzećima bi bio dat grejs period od godinu dana uz obavezu da ne uzimaju nove bankarske kredite nego da se na berzi dokapitalizuju svežim kapitalom. Jezgro ekonomije bi bilo spaseno, a budući, rastući devizni prilivi od izvoza garantovani. Kako su potrošene pare od Mobtela (i drugih privatizacija) 2006 – maj 2008. Svrha U mlrd RSD Domaći kreditori 56,5 Strani kreditori 13,6 EBRD 25,1 PIO zaposlenih 16,7 PIO poljoprivrednika 9,7 Budžet (krediti itd.) 11,4 PTT (oprema) 6,5 Otpremnine radnici RK „Beograd“2,5 Rezervisti 1,6 Ostalo 10 Ukupno 153,6