Cev za pod glavu

Zvanična statistika kaže da je svaki šesti građanin Srbije legalni vlasnik neke vrste oružja. Ilegalaca, prema ocenama pojedinih eksperata, ima i do tri puta više. Tako na 1.175.813 zvanično registrovanih komada oružja, dođu neverovatna tri i po miliona komada raznih vrsta neregistrovanih oruđa, što će u krajnjem, grubom skoru značiti da je svaki drugi građanin Srbije pod oružjem! Eksperti se oko ovih procena spore. Dok bi jedni broj legalnih cevi pomnožili i sa više od tri kako bi došli do broja onih nelegalnih, drugi kažu da je to preterano. Ipak, slažu se da se brojka ubojitih sredstava u Srbiji izražava u milionima. Tačnije, od jednog do četiri miliona. Sagovornici NIN-a kažu da najveći deo oružja na crnom tržištu, više od 90 odsto, potiče iz vojnih objekata na ratištima nekadašnje Jugoslavije. Procenjuje se da je tokom devedesetih u Srbiju ušlo nekoliko miliona komada oružja svih vrsta i još više municije. Bivši operativac DB-a kaže za NIN da „nema takozvanog ratnika sa ovog područja koji u Srbiju nije uneo nekoliko, a najmanje 10 komada oružja“. On kaže i da je šverc oružja vlast tolerisala, a i oni koji su brinuli o tim tokovima oružja, nisu gotovo ni smeli da se suprotstave ratnim bandama, koje su ratišta koristila kao tržište oružja. I vojni analitičar Aleksandar Radić kaže: “Do te mere je bilo mnogo oružja da su u Bosni posle rata pronašli tenk T 95, dvocevnu samohotku parkiranu u dvorištu. Na granici je bilo neke kontrola, ali nikada to nije ugrožavalo prenošenje oružja. Još u to vreme je stvorena zaliha oružja koja je sada na raspolaganju širokom krugu ljudi, od najsitnijih kriminalaca do organizovanih kriminalnih grupa čije dejstvo poprima, u nekim trenucima, i razmere terorizma”. Mnogo naoružanja stiglo je i sa Kosova i iz Albanije. Tokom najveće krize koja je zadesila Albaniju nakon sloma komunizma, u opštem haosu nastalom padom takozvanih piramidalnih štedionica 1997. godine, razjareni građani masovno su provalili u vojna skladišta iz kojih je ukradeno oko 650.000 komada raznog naoružanja. Veći deo ukradenog oružja završio je na Kosovu, odakle je krijumčareno u Srbiju. Zlatko Nikolić, naučni saradnik Instituta za kriminološka i sociološka istraživanja, kaže da je to oružje i dalje prisutno na crnom tržištu, a da je njegov najveći deo skriven u jugozapadnom delu Srbije, prema granici sa Kosovom. To potvrđuju i policijska saznanja. U informaciji koju je policija dostavila NIN-u navodi se da su „veće količine vatrenog oružja, municije i eksplozivnih naprava skrivene u području opština juga Srbije od strane albanskih terorista”. Sa krijumčarenjem naoružanja zaostalog iz rata, nastavilo se i nakon završetka ratnih sukoba. Oružje stiže iz Bosne i Crne Gore. Tokom poslednjih nekoliko godina presečeno je više krijumčarskih kanala. Godine 2001, a potom i 2002, više osoba je uhapšeno prilikom krijumčarenja oružja i eksploziva iz Bosne u Srbiju preko Zvorničkog jezera, a 2005. godine presečen je lanac pripadnika takozvane Karelijeve grupe koja je, takođe, švercovala oružje iz Bosne u Srbiju. Srbija je tranzitna zemlja, te izvor NIN-a blizak bezbednosnim strukturama kaže da „tamo gde ide droga, prolazi i oružje. U tranzitu sa Zapada na Bliski istok preko Srbije, jedan deo droge i oružja ostaje ovde, tako da mafija koja kontroliše taj tranzit, svoje usluge naplaćuje u oružju koje ostaje u zemlji“. U snabdevanje crnog tržišta oružjem, kažu izvori NIN-a, spadaju i pljačke policijskih magacina, krađa municije iz nekih fabričkih krugova ili nabavka eksploziva sa raznih gradilišta u zemlji. Procenjuje se da je nakon 5. oktobra opljačkano nekoliko stotina hiljada komada oružja iz policijskih stanica i vojnih kasarni. Jedna od najvećih mirnodopskih krađa oružja, od koje su se ovajdile kriminalne bande, bila je ona koja se dogodila tokom petooktobarskih promena, kada je iz policijske stanice „Stari grad” u Ulici majke Jevrosime u Beogradu odneto sve oružje koje se čuvalo u tamošnjem magacinskom prostoru. Među brojnim pitanjima koja je NIN dostavio policiji, bilo je i ono koje se odnosi na broj i vrstu tada ukradenog oružja, kao i na dosadašnje rezultate policije u potrazi za tim oružjem. Ali, od policije, i pored dva upućena dopisa, nismo dobili jedino odgovor na ta pitanja. O ovom događaju javnost je i do sada bila obaveštavana samo zahvaljujući nezvaničnim izvorima medija, koji kažu da je iz magacina u Majke Jevrosime nestalo oko 500 komada različitog naoružanja. Neformalni policijski podaci kažu da je u njemu bilo oko 200 automatskih pušaka, desetak snajperskih pušaka, desetak puškomitraljeza, oko 240 pištolja „M-57“, 25 pištolja „CZ-99“, više hemijskih pušaka i pištolja, a nestalo je i dvadesetak službenih legitimacija. Pretpostavlja se da je sve to otišlo u ruke „zemunskog klana“, mada zapravo, nikada nije zvanično utvrđeno ni ko je to oružje uzeo, ni gde je ono završilo. Ne zna se tačno ni šta je za ovih deset godina pronađeno. Jedna sasvim mala količina vraćena je odmah posle 5. oktobra. Deo je zaplenjen u tržnom centru Kotobanja LJubiše Buhe Čumeta krajem januara 2003. To je bila ona zaplena posle koje se Čume prijavio za svedoka saradnika. U Surčinu je tom prilikom pronađena veća količina droge i oružja, a policija je saopštila da se pretpostavlja da jedan deo potiče iz policijske stanice „Stari grad“ u Ulici majke Jevrosime. Još jedan deo oružja pronađen je desetak dana nakon ubistva premijera Zorana Đinđića, tokom akcije „Sablja“, kada je u jednoj novobeogradskoj garaži u „audiju“, koji su „zemunci“ koristili za ubistva, pronađen veći broj snajperskih pušaka, „kalašnjikova“, ručnih bacača „zolja“... Poslednjih nekoliko komada oružja, za koje nam je rečeno da potiče iz opljačkane stanice policije u Majke Jevrosime, pronađeno je pre nepunih mesec dana u Zemunu. U blizini preduzeća „Ikarbus”, nedaleko od kuće Zorana Povića Pove, pripadnika „zemunskog klana” ubijenog pre nekoliko godina, policija je pronašla zakopane četiri automatske puške, dva snajpera i još dva puškomitraljeza. Kriminolog Zlatko Nikolić ocenjuje da „zemunci“ u ovom poslu nisu bili sami: “Sve to meni baca senku sumnje. Ne bih ulazio u analizu, u svakom slučaju oni koji su kontrolisali upotrebu i oduzimanje dugih cevi iz jedne policijske stanice, još uvek su živi, još uvek aktivni, da ne kažem da su još uvek i na vlasti. Prema tome, sve prebacivati na `zemunce` je neodrživo, neutemeljeno. U svakom slučaju, sve to oružje iz te policijske stanice još nije pronađeno. Kada će i da li će, stvar je onih koji vuku konce.” Jedan bivši policajac, koji je želeo da ostane anoniman, kaže za NIN da je krajem 2000. godine i iz policijske stanice u Jagodini takođe nestala pozamašna količina oružja, koje nikada nije pronađeno. Pre samo dva meseca iz bivše kasarne „Tanasko Rajić” u Čačku ukradeno je tridesetak automatskih pušaka i dva puškomitraljeza. Prema nezvaničnim izvorima, istraga ide u dva pravca. Jedan vodi ka militantnim grupama u Sandžaku i na jugu Srbije, dok se drugi mogući motiv ove pljačke vidi u nameri da se oružje dalje proda za “potrebe” organizovanih kriminalnih grupa. Aleksandar Radić ocenjuje da se opasnost ne krije u broju dugih i kratkih cevi, već u činjenici da oružje završava u rukama opasnih ljudi. On kaže: “Nije toliko problem da li mi imamo hiljadu, deset hiljada ili milion pušaka u ilegali. Problem je kada se samo pet cevi nađe u krivim rukama. Glavni bezbednosni problem su kriminalne grupe koje su tako dobro naoružane da su sposobne da, čak, ugroze i državu. Imali smo atentat na premijera, mnogo uličnih obračuna, sada `slučaj Šarić` i stalno se ponavlja to da u Beogradu postoje kriminalne grupe koje mogu da se organizuju na nivou minimalne taktičke jedinice i da krenu sa dva, tri vozila i dejstvuju sa automatskim oružjem.” Zorica Subotić iz Nacionalne asocijacije za oružje Srbije ocenjuje da je legalizacija dala neočekivano male rezultate, jer građani ne veruju državi. “Ovo je prostor na kome je policijska država dugo vladala, pa se ljudi plaše da donesu oružje. Dok ne vide da se komšiji ništa nije desilo neće da predaju oružje. Za vreme `Sablje` na kapiju Vojnotehničkog instituta je došao čovek i na traktoru dovezao mitraljez iz Drugog svetskog rata sa municijom i istovario ga. Policija je u kontejnerima nalazila oružje.” Da li je liberalizacija propisa rešenje? Zorica Subotić spada u onu grupu eksperata koji rešenje vide u liberalizaciji propisa koja, međutim, ne bi uticala na smanjenje broja krivičnih dela počinjenih iz neprijavljenog oružja. Ona dodaje: “Velika je odgovornost ali i privilegija kada čovek dobije dozvolu da poseduje ili nosi oružje. To znači da ste kao ličnost i član društva prošli maksimalne provere. A vaša je obaveza da nikog ne ugrozite”. I Aleksandar Radić smatra da bi liberalniji zakonski propisi suzili crno tržište: “Trebalo bi pružiti veću mogućnost legalnog posedovanja oružja jer bi to bio efikasniji nivo kontrole. Mi uvodimo propise po kojima je jako teško imati oružje, a samim tim smo zapravo stvorili veliku sivu zonu jer smo van zakona stavili ogroman broj ljudi koji imaju oružje, ne žele da ga se odreknu, a nema načina da ga legalizuju”. Kriminolog Zlatko Nikolić se, pak, protivi liberalizaciji propisa i legalizaciji oružja: „Mislim da je i ovih milion i nešto komada oružja prevelika brojka za sedam miliona stanovnika u Srbiji. Krajnji cilj je da oružje treba da imaju samo ovlašćena lica, dakle, oni koji se time bave, kojima je to posao – policija i vojska, i eventualno lovci.” Svi sagovornici NIN-a se slažu da policija i celo društvo moraju da se bave prevencijom organizovanog kriminala, ali ne postoje gotova rešenja koja se jednostavno mogu prepisati iz zakonodavstava razvijenih zemalja, jer je srpska priča drugačija zbog “dugova iz prošlosti”. Radić, na kraju, kaže: “Porediti se sa izuzetno liberalizovanim sistemom u SAD ili nultim nivoom liberalizacije kakav je u Velikoj Britaniji, nije rešenje. Srpsko društvo je u velikoj krizi. Ono je nesrećno društvo i kao takvo proizvodi mnoge ljude koji čine zločine.” Pred državom je, takoreći, nemoguća misija: prvo, da razoruža mafiju, zatim da kriminal svede bar na „razumnu“ meru, i da, naravno, počisti kriminogene kadrove u sopstvenim redovima.  KAŠIKARA I ZA 15 EVRA Koliko god je teško doći do potrebnih dozvola za posedovanje oružja, oni koji žele da ga po svaku cenu nabave to čine ilegalnim putem. Ilegalno tržište oružja u Srbiji je veoma razvijeno, a oružje je jeftinije nego u ovlašćenim prodavnicama. Da biste došli do prodavca ilegalnog oružja, potrebna je dobra preporuka. Onaj ko ima novac može kupiti bilo koju vrstu oružja. Ne postoji klasičan cenovnik oružja na „crnom“ tržištu, ali se naši izvori slažu u procenama da je domaći pištolj moguće kupiti za 150 do 200 evra, ali i da cene idu i do hiljadu evra, u zavisnosti od kvaliteta pištolja i od toga da li je već korišćen ili, kako se u žargonu dilera kaže, kompromitovan. Kalašnjikovi koštaju više od 500 evra. Bombe su najjeftnije, ali i njihova cena varira. Mogu se nabaviti za samo 15 evra, a cena dostiže i do 50 evra. „Najskuplja su takozvana komotna oružja, hekleri ili manje automatske puške koje je potrebno platiti i nekoliko hiljada evra. Ponekad se uz ovo oružje nudi i ekspert koji će ga za vaše potrebe upotrebiti ili vam pružiti adekvatnu obuku“, kažu bivši policajci. Uz kupovinu oružja „na crno“ kupac često dobija paket od 25 metaka domaće proizvodnje, ukoliko nije probirljiv pa insistira na švedskim ili nemačkim mecima. Poznavaoci prilika na ilegalnom tržištu oružja navode da na periferiji Beograda i većih gradova u Srbiji, trgovci oružjem kupcima nude i obuku uz neograničene količine municije. Na našem tržištu moguće je i iznajmiti oružje. Naime, kriminalci su za neka ubistva u Beogradu koristili takozvano „renta oružje“ čije iznajmljivanje košta nekoliko stotina evra i posle akcije se vraća vlasniku.