Naknada ili uvođenje poreza na mala vrata

U sistemu javnih prihoda Srbije naknada bi trebalo da predstavlja cenu korišćenja nekog javnog dobra. Tako Zakon o budžetskom sistemu propisuje 12 različitih grupa naknada za korišćenje dobara od opšteg interesa. On, međutim ne zatvara ovu listu, ostavljajući mogućnost da se zakonom uvedu i neke druge naknade. Iako ne utvrđuje šta je to dobro od opšteg interesa, što bi onda moglo biti predmet tumačenja, Zakon jasno kaže da se naknada plaća za korišćenje dotičnog dobra. U tome je i osnovna razlika između poreza, čijim se plaćanjem neposredno ne dobija ništa zauzvrat, i naknade, koja bi trebalo da se plaća samo ukoliko se određeno dobro – ono za čije je korišćenje uvedena – i koristi. Mada ovo načelo nikada nije bilo dosledno sprovedeno, pa je bilo situacija u kojima se plaćala naknada iako se dobro nije koristilo (naknada za navodnjavanje, na primer) čini se da u poslednje vreme sve češće naknade postaju drugo ime za uvođenje namenskih poreza. Ili, može se reći, postaju način da se uvedu porezi od kojih prihod ne ide u opštu budžetsku raspodelu. On, po pravilu, „pripada“ budžetskom fondu, još jednom sve popularnijem obliku izbegavanja opšte budžetske raspodele, čijim sredstvima raspolaže osnivač, najčešće resorno ministarstvo. Ilustrativan primer je naknada za unapređenje životne sredine. Prvo, već iz samog njenog imena očigledno je da se ova dažbine ne može nazvati naknadom, budući da bez obzira na rastegljivost pojma dobra od opšteg interesa – unapređenje životne sredine ne može biti dobro – već namena sredstava. Drugo, obveznici plaćanja ove naknade su sva pravna i fizička lica ukoliko dobiju rešenje da je plaćaju, što zavisi od diskrecije organa koji je uvodi – u ovom slučaju nadležnog organa jedinice lokalne samouprave. Drugim rečima, potpuno je neizvesno da li će ikada biti u prilici da koriste „unapređenu životnu sredinu“ – što zavisi od toga u koje konkretne svrhe će ova sredstva biti upotrebljena. I, konačno, osnovica za plaćanje ove naknade je ili površina prostora koji koriste za stanovanje ili poslovanje ili ukupni poslovni prihod. Sve u svemu, ova naknada nije ništa drugo do porez sa unapred utvrđenom namenom. Predlozi zakona o vodama i zakona o šumama, koji su sada u skupštinskoj proceduri, otišli su, međutim, i korak dalje. U Predlogu zakona o vodama predviđa se uvođenje „naknade za podsticanje izgradnje sistema za navodnjavanje“, a u Predlogu zakona o šumama „naknade za zaštitu, korišćenje i unapređivanje opštekorisnih funkcija šuma“. Prvu bi naknadu trebalo da plaćaju sva pravna lica koja obavljaju privrednu delatnost u Srbiji – dakle sva privredna društva, a drugu - sva pravna lica. U oba slučaja naknada iznosi 0,025 odsto ukupnog godišnjeg prihoda. Naravno, ove naknade trebalo bi da budu prihod odgovarajućih a za ove namene osnovanih budžetskih fondova. Nesumnjivo je da su sistemi za navodnjavanje korisni i potrebni Srbiji. Takođe, nesporno je da šume imaju opštekorisne funkcije. Ali jasno je i da ove dažbine nisu naknade, već pokušaj da se na mala vrata uvedu novi porezi čiji je prihod „bezbedan“ od raspodele sa drugima i za koji se ne „bore“ drugi budžetski korisnici. Možda se nekom može učiniti da je reč o malim stopama, a verovatno je da je predlagač ovih zakona u to bio uveren, i da u poređenju sa zamišljenim koristima predstavlja neznatan dodatni teret obveznicima. Pogledajmo da li je tako. Primera radi, ukupan prihod privrednih društava u 2008. godini prema zvaničnim podacima obrade finansijskih izveštaja iznosio je 6.825 milijardi dinara. Kada se na ovu cifru primeni 0,45 odsto, koliko iznose sve tri pomenute naknade zajedno, dobije se iznos od blizu trideset i jedne milijarde. Ili, poređenja radi, trećina planiranog deficita budžeta Republike za ovu godinu. Kada bi se sa ovima sabrale i ostale javne dažbine, uvedene različitim neporeskim zakonima, videlo bi se da nije reč o malim parama. Postavlja se pitanje da li su predlagači ovih zakona uopšte pravili procene očekivanih prihoda i ako jesu da li imaju pripremljene projekte koji mogu opravdati ovolika ulaganja? Pored ovog, postoji i niz drugih pitanja. Kako je uopšte moguće da ovakvi predlozi budu upućeni Skupštini na razmatranje kada su u očiglednom sukobu sa osnovnim pojmovima propisanim sistemskim zakonom? Kako Srbija da postane poželjno mesto za ulaganje kada se bilo kojim zakonom može uvesti neki novi porez? Šta će misliti korejski investitor koji u Nišu planira da zaposli 1.500 radnika u proizvodnji delova za automobile kada bude dobio rešenje da plati naknadu za podsticanje izgradnje sistema za navodnjavanje? Ovi i drugi slični primeri govore da je za zdravlje srpskih javnih finansija i privrede zadnji čas da se temeljno pretresu brojne dažbine uvedene neporeskim zakonima i promeni sadašnji sistem u kojem se svakim zakonom praktično može uvesti neki namet, koji bez obzira na to kako nazvan, predstavlja novi porez.