Praznik u Kebali

Više od 140 ljudi u Iraku, u Bagdadu i Kerbali, i više od 40 u Pakistanu, u Keti, uz stotine ranjenih, bilans je prošlonedeljne proslave u dvema islamskim zemljama u kojima žive izmešani suniti i šiiti, dve “frakcije” jedne iste vere.

“Od hrišćana samo šiite mrzim više”, čuo sam, davno, od jednog Arapina. I tako je vazda bilo. Osim kad se ujedine protiv drugih, sve dok “drugi” nisu naučili da to zloupotrebljavaju, tj. da ožive taj raskol kada im zatreba, ali ne više u verske svrhe, nego političke.

Ove godine najsvetiji šiitski dan, Ašura, prvi put posle 30 godina ponovo je svečano proslavljan u Iraku. Naime, Sadam Husein, sunit, zabranio je proslavu Ašure, odmah po dolasku na vlast, većinskom šiitskom narodu. Praznik je posvećen svecu i mučeniku imamu Huseinu, unuku proroka Muhameda, koji je ubijen, upravo u Kerbali, pre 1 300 godina (680. godine). NJegovom smrću je produbljen jaz između sunitske i šiitske struje u islamskom svetu. A taj jaz se održao i do danas.

Za zapadni svet, a i za sunite, ovaj praznik šiita nije baš u svakom svom segmentu “zgodan” za gledati. Naime tada šiiti, muškarci idu u povorci i šibaju se po leđima. Što ste veći vernik morate sami sebe da udarate jače. Tako, neretko, to postaje “krvava” svetkovina.

Nešto slično postojalo je i u hrišćanskim sektama u Rusiji, ali je to Petar Veliki “ukinuo”, isto kao Sadam Husein, ali mnogo uspešnije, tj. zauvek.

Međutim, suniti u Iraku (i Pakistanu) učinili su sve da ove godine to zaista bude krvavo, samo što od krvi i smrti nisu bili pošteđeni ni žene i deca.

Skoro istovremeno u Bagdadu i Kerbali, u utorak (2.03.’04) u 10 časova, odjeknule su eksplozije bombi. U Bagdadu meta je bila džamija Kazimija, najveća šiitska džamija u glavnom gradu, a u svetom gradu Kerbali, nekih 110 kilometara jugoistočno od prestonice, odjeknulo je nekoliko eksplozija.

Izveštači novinskih agencija, koji su bili na licu mesta, opisuju scene užasa, histerije i straha koji je potom zavladao. Na sve strane raskomadana ljudska tela, delovi tih tela na ručnim kolicima, histerične žene...

U samoj pripremi praznika iračka policija je preduzela najveće mere obezbeđenja, koliko je ona danas u mogućnosti da to uradi, naročito u Kerbali gde se očekivao, što se i ispunilo, veliki broj hodočasnika iz susednog Irana. Kada su eksplozije odjeknule, pobesnela masa je odmah optužila Irance za bombaški napad i počela je jurnjava za Irancima, kojih je inače stradalo oko 40, što od bombi što od pobesnele mase. Ubijen je, iz pištolja, i jedan irački policajac.

Šef iračke policije u svetom šiitskom gradu Kerbali pukovnik Raed Nabil rekao je da je u nizu eksplozija poginulo najmanje 70 osoba, među kojima su i Iračani i Iranci, dok je više od stotinu povređeno. A zvaničnik bagdadske bolnice Valid DŽuma Hasani potvrdio je da je u mrtvačnicu dovezeno 75 tela nastradalih u četiri eksplozije u Kazimiji.

Međutim, u gomili činjenica koje nisu poznate u ovom slučaju, u masi različitih “viđenja” uzroka ovih eksplozija, od bombaša samoubica, ispaljenih raketa ili podmetnutih bombi... Iračani radije krive Amerikance negoli sunite. Zato što ih nisu zaštitili. Okupacione vlasti, međutim, tvrde da su povukli američke trupe iz svetih gradova za vreme verskog slavlja posle dogovora sa šiitskim vođama, radi poštovanja “verskih razlika” u koje nisu želeli da se mešaju.

Sve ovo stvara novu nevolju Amerikancima. Još u novembru prošle godine, predsednik Buš se složio, pod pritiskom Iračana, Evrope i sopstvene javnosti da, do 30. juna, Irak “prepusti” novoj vlasti. Pre poslednjih događaja zavladao je novi optimizam naročito među okupacionim zvaničnicima, da će se stvari koliko - toliko srediti, biti donesen novi ustav i sprovesti se izbori. Sada su se stvari ponovo iskomplikovale.

Da nevolja bude veća, istog dana, na isti praznik, nepoznati napadači su zapucali na povorku šiita koja je slavila Ašuru u Keti, u Pakistanu, gde su šiiti u manjini (20 odsto stanovništva) i gde Ašura nije nikada bila zabranjivana.

Trojica ubica su sačekala šiitsku povorku, bacila bombe i zapucala iz automatskih pušaka. Posle napada šiiti su nasrnuli na sunite, umešala se policija i nastao je opšti pokolj. Bilans - više od 40 mrtvih i 150 ranjenih.

U borbama između sunita i šiita, u Pakistanu je za poslednjih 15 godina ubijeno više od 1200 ljudi. Ovo je treći, najveći, sukob za nedelju dana koji se dogodio u Pakistanu.

Da li ovi događaji imaju još neku vezu, osim proslave verskog praznika i verske netrpeljivosti, pitanje je na koje skoro neće stići pouzdan odgovor.

Okupacione vlasti u Iraku za ovaj “poduhvat” sumnjiče Jordanca poznatog kao Abu Musab al-Zarkavi, militantnog lidera sunita. Prve optužbe ohrabrile su Amerikance da ga javno povežu sa Al kaidom i, naravno, optuže Al kaidu i Osamu bin Ladena, neprijatelja broj jedan.

Mnogo teže je objasniti kakve bi koristi od ovog napada imala Al kaida, ali u ovom trenutku to izgleda povoljno. Činjenica je, međutim, da bi od ovih napada, ma ko da ih je organizovao, koristi imali samo Amerikanci, koji su dobili nov razlog da se ne povuku iz Iraka i, takođe, da zaoštre odnose sa Iranom, skoro kompletno šiitskom državom, koja im u poslednje vreme neobično smeta i sa čijim nedavnim izborima nikako nisu zadovoljni. To su činjenice, ali istina je mnogo dublje sakrivena, toliko duboko da je možda samo Alah zna, ali je ne otkriva.