Onamo ’namo...

Crnogorci su krupnim koracima krenuli ka osvajanju sveta zahvaljujući sportu koji im, odgovorno tvrde, nije nužda, ali i nepoznanica. U stvari, pripalo im je legitimno pravo koje su tražili od sveta još s početka devedesetih godina prošlog veka. U Dohi se Crna Gora konačno izjednačila sa pingpong gromadom Kinom, ali i sa ostalim članovima svetske sportske porodice. Stonoteniski savez Srbije je godinama kovao suprotne planove, podmetao nogu reprezentativcima sa Budvanske rivijere, i nije uspeo u svojim zločestim namerama.

Predsednik, sada već raspolućenog Stonoteniskog saveza zajednice Srbija i Crna Gora, Aleksandar Matković rezignirano tvrdi - da je lično potpisao Statut na Osnivačkoj skupštini, u kome se Savez obavezuje da podrži Crnu Goru kada je u pitanju težnja da uđe samostalno u ITTF!: “Došao je i taj trenutak. Uostalom, to ne menja mnogo na stvari. Crna Gora nema reprezentativce, ne učestvuje u međunarodnom programu, a do sada smo bili prinuđeni da ih pitamo za sve i svašta i da budu uključeni u odlučivanje iako nisu imali nikakvog interesa. Sada će da nam bude mnogo lakše, jer više neće biti nikog da opstruira rad.”

Pomenutim statutom precizirana je jedna mala, gotovo sićušna obaveza - da će sva prava, rejting kao i obaveze u Olimpijskom komitetu preuzeti Srbija. Znači, i dugove! A upravo je ova stavka bila druga polovina razgovora na sastanku u Dohi koju su zahtevali predsednik ITTF-a Adam Šarara i direktor borda direktora Žordi Sera sa prvim čovekom Stonoteniskog saveza SCG, sa sedištem u Beogradu.

Pored razjašnjavanja svih detalja prijema Crne Gore, Adam Šarara je podsetio Aleksandra Matkovića na dug od 400 000 dolara koji organizator Svetskog šampionata u Beogradu 1999. ima prema ITTF-u. Zbog bombardovanja takmičenje je otkazano, dan uoči žrebanja!

Ko će da plati dug? Zna se! Da li Crna Gora ima ili nema reprezentativce, sada je isključivo njena briga. Uostalom, Kinezi rado prihvataju svako državljanstvo i ozbiljno popunjavaju mesta u pingpong reprezentacijama novih otadžbina. Ima ih. Kineza i Crnogorada deset miliona, naravno, samo u “pingiću”. Mogu da se nađu i poneki na “buvljaku”. Mogućnost da se dve reprezentacije, Srbije i Crne Gore, susretnu na nekom svetskom, evropskom ili balkanskom šampionatu, znači, objektivno postoji. Zar tako SAD i Kina nisu preko pingpong igre obnovili diplomatske odnose. Uspešno! Crnogorci su čak u maloj prednosti. Imaju himnu. “Onamo, namo, za brda ona...” Shvatiće to Kinezi. Srbi se još nisu opredelili za varijantu sopstvene himne. Kad to budu uradili, moći će da računaju na uspeh. Ovako i Vojvođani misle kao Crnogorci. Gro pingpong reprezentativaca sada nastupa u dresu SCG, bez vidnih obeležja ravničarske regije. Imaju zastavu i grb i čekaju Odu radosti...