Dve mršave godine

Preduzeće “Koridor 10” prava je slika i prilika aktuelne vlade Srbije. Sastavljeno po paritetnom principu ono se pokazalo kao potpuno neefikasno. Članovi njegovog „borda direktora” nisu mogli ili nisu imali mandat da se o bilo čemu (značajnijem) dogovore pa je ”koordinacija” podignuta na ministarski nivo, ali pošto ni to nije bila prava adresa odlučivanje je iz vlade izmešteno, manje u formalne (Nacionalni savet za infrastrukturu) a više u neformalne „centre moći”, tj. u trougao Tadić - Dinkić - Dačić. Kad se konačno uvidelo da tako više ne može, stara firma je rasturena i formirana nova, ali sad kao potpuno obično, „normalno” preduzeće. Naravno, vlada nije preduzeće, formira se po drugim principima (njeni „akcionari” su građani, birači) pa zato ne može na isti način kao preduzeće da bude rasturena, ima i neka druga pravila ponašanja i međusobnog odnosa menadžerskog tima, ali se i od nje traži efikasnost, tj. rezultat. Ipak, za razliku od preduzeća, ona nije u toj meri opterećena svakodnevnom brigom za (poslovni) učinak, vlada ima pravo, obavezu štaviše, da gleda na duže staze. Ona „završni račun” podnosi tek posle četiri godine. Ona može da žrtvuje, šahovski rečeno, konja ili lovca da bi u „topovskoj završnici” izvojevala konačnu pobedu. Upravo u tome, čini se, leži prvi i najveći problem sa Vladom Mirka Cvetkovića. Taktika je zasenila strategiju. A partija patriju. Otkako je formirana ova vlada, jedna od prvih zamerki koja joj je upućivana bila je: „partizacija” i „feudalizacija”. Kad stranka dobije neko ministarstvo ona ga puni svojim ljudima, od vrha do dna, po svojoj volji i nahođenju, a među ministarstvima i ministrima vlada politika nemešanja i nezameranja: „ne diram te, ne diraj me”. S druge strane, i politika koju bi posle ministarstva vodila i mere koje bi ona donosila, više su bili u funkciji te partije i njenih interesa, nego zemlje u celini. Sticao se utisak da smo u permanentnoj predizbornoj kampanji. Što je i ekonomsku i ukupnu društvenu situaciju samo činilo još neizvesnijom. Ko zna kako bi se to razvijalo i dokle bi to išlo da nisu došli SEKA i DEKA, tj. svetska i domaća ekonomska kriza. Ma koliko bilo tačno da je SEKA samo razotkrila DEKU, nema sumnje i da je takav potres planetarnih razmera morao pogoditi i Srbiju. Čak možda manje direktno nego indirektno, čineći ranjivijim i opreznijim Evropsku uniju, našeg glavnog partnera. Elem, odjednom više nije bilo onog obilja para, pre svega iz inostranstva, na koje su svi bili navikli, a koje su lepo pokrivale sve naše lenjosti, surevnjivosti i neodgovornosti. Manje para, manja bara, više krokodila. Ko će upravljati novcem za izgradnju Koridora 10, da li nam je i kakva poreska reforma potrebna, privatizovati ili ne državni Telekom, tri su pitanja oko kojih su nesporazumi, neslaganje interesa i različite vizije između pojedinih ministara najviše dolazili do izražaja, bar kada je o ekonomiji reč. Naravno, nije sve i uvek posledica nemaštine. Nešto je i - nameštanja. Recimo, reforma pravosuđa, koja je i u pristupnom govoru premijera Cvetkovića istaknuta kao jedan od najvažnijih zadataka ove vlade, bez koje Srbija neće moći da postane civilizovano civilno društvo, a koja je izvedena tako traljavo da više niko ne veruje da je u pitanju samo, pa ni pre svega, neznanje. Najviše je konfuzije ipak bilo tamo gde se najmanje očekivalo. Toliko da se u jednom trenutku činilo da nova vlast odustaje od politike, tj. orijentacije sa kojom i na kojoj je dobila izbore (Evropska unija, uprkos svemu) i da se opredelila za kontinuitet sa retorikom i politikom prethodne vlade. Pri čemu nije bilo jasno gde se završava povlađivanje i (marketinško!?) iskorišćavanje navodnog „narodnog raspoloženja”, a gde počinje proizvodnja te i takve masovne svesti. Moguće je, mnogi u to čvrsto veruju, da je u pitanju neka „dvostruka igra”, odnosno igra „dobrog i lošeg policajca”, u likovima, najčešće, ministara Jeremića i Šutanovca (ko je tu dobar a ko loš, odlučite sami), ali je i „kasting”, tj. izbor „glumaca”, indikativan. Ne leže uzalud jedne uloge bolje jednima a druge drugima, zar ne. Šta god da je – nepotrebno je. I kontraproduktivno. Možda bi sve, ili bar dosta toga, bilo drugačije da na dva najjača mesta u vladi – premijera i ministra finansija – ne sede politički najslabije ličnosti. Da nije Međunarodnog monetarnog fonda fiskus bi postao fikus, a državni proračun izgubio svaki račun. Diana Dragutinović nema snage da obuzda apetite svojih kolega i već sada traži da se aranžman sa MMF-om produži, ali politički moćniji ministri neće ni da čuju. Idu izbori. Slab premijer - slaba vlada. Mada je uloga predsednika Vlade, Mirka Cvetkovića, značajnija nego što na prvi pogled izgleda i nego što se on sam trudi da izgleda, jer uživa poverenje predsednika Tadića, to nije dovoljno. Možda se taj uticaj najviše ogleda u tome što je uspeo da rogove održi u vreći, a da je oni, iako su napravili nekoliko što manjih što većih poderotina, ipak načisto ne razbucaju. Ma koliko, međutim, s jedne strane svojim ponašanjem širio mirnoću i na taj način stvarao utisak stabilnosti, Cvetković, s druge strane, nije davao potreban dinamizam i odavao utisak čoveka koji vodi u određenom pravcu. Tako da vlada ne uživa neko poverenje, tj. u očima javnosti stoji gore nego što bi mogla, recimo s obzirom na to da smo kroz krizu prošli (pardon, prolazimo) bolje od većine tranzicionih zemalja. Jedna dobra stara reklama za Narodnu banku Srbije, koja odavno nije u upotrebi (reklama, ne Banka) poručivala je: sve je u poverenju. Isto važi i u politici. Ključni elementi konsenzusa Opredeljenje za evropsku budućnost Srbije; Neprihvatanje nezavisnosti Kosova i Metohije; Neophodnost jačanja ekonomije; Jačanje socijalne odgovornosti Vlade; Pooštravanje borbe protiv kriminala i korupcije Poštovanje međunarodnog prava (Iz ekspozea Mirka Cvetkovića, 7. jula 2008. godine)