Nadomak cilja

Nada je pobedila zlovolju zbog noge koju je oslonio na stolicu kako bi umanjio bol, kada je nekoliko dana pre ubistva Zoran Đinđić govorio ovom novinaru NIN-a:

- Do kraja proleća neće biti mafije u Srbiji, neće biti organizovanog kriminala!

Da li znaš koliko u Srbiji ima ljudi obučenih da ubijaju, sa dozvolom da ubijaju i spremnih da te ubiju za džabe?

- Legija i Spasojević imaju 200 takvih u Srbiji i još 200 u Republici Srpskoj.

A šta ti imaš?

- Sada je žandarmerija naša, neće sedeti skrštenih ruku kao kod pobune “beretki”, preuzećemo i vojsku...Videćeš, sve će biti gotovo do kraja proleća.

Bilo je gotovo za koji dan, mafija je bila brža od hitrog premijera Srbije i predsednika Demokratske stranke Zorana Đinđića. A da nije? Šta bi bilo da je ostao živ?

Mnogi će političari jednostavno reći da je neumesno govoriti “Šta bi bilo...”, da je red ostaviti na miru ubijenog premijera...

Kapetan politika “Da li bi Srbiji bilo bolje sa Đinđićem? On jeste bio vanredno sposoban, nadaren i vredan političar. Ali, bio je takođe i bezobziran, i o tom svom makijavelizmu govorio je sa gotovo dečačkom iskrenošću. “Politika je kapetan na brodu gde mora od hiljadu putnika sto da baci u vodu da bi onih devet stotina preživelo”, rekao je jednom prilikom (“Status”, 17 jun 2002, str. 18), On, naravno, nije bacao ljude u vodu. Ali, bio je neumoljiv prema svemu što mu je smetalo. A to su najčešće bile - institucije. Prezirao ih je, i zato lomio kad god bi mu se našle na putu. Jak kancelar i slabe institucije - to svakako nije formula demokratskog poretka. Ali, mnogi će reći da je to i jedina moguća formula modernizacije zaostale i zapuštene zemlje. Baš kakva je Srbija”, kaže Slobodan Antonić.

Miša Đurković, istraživač u Institutu za evropske studije kaže da se ne može dati smislen odgovor na pitanje šta bi bilo da je Đinđić ostao živ: “Ne postoji nijedan koherentan skup principa ili načela za koji se on zalagao u svom javnom i političkom radu. Treba pogledati koliko je puta radikalno menjao svoje pozicije od 1992. godine. O tome govori i činjenica da danas od njega pokušavaju da naprave mit oni ljudi koji su od 1994. do 1998. godine najviše pljuvali po njemu kao makijavelisti, opasnom umivenom nacionalisti...”

Naravno da Đinđić iz 2000. godine nije isti sa Đinđićem s početka 2003. godine. Šta je normalnije od toga? Ako je 2000. verovao da Milorad Luković/Ulemek može da se kontroliše, posle pobune “beretki” krajem 2001. godine znao je da je to moguće jedino ako se Legija nađe u zatvoru. Ako je 2000. verovao da DOS ima dovoljno stručnih ljudi da kvalitetno obave razne državne poslove, 2002. godine je već govorio da bi rado u državni aparat uzeo kadrove socijalista koji bi bolje od “naših” obavili posao. Ako je 2000. mislio da je dobar operativac bolji od “intelektualnog žvanjkala”, 2002. godine je već za savetnika za spoljnu politiku uzeo Ivu Vejvodu kome se ne može osporiti ni status intelektualca ni veština snalaženja u diplomatiji. Ako je 2000. godine mislio da što pre treba požuriti u Evropsku uniju, početkom 2003. je govorio ovom novinaru:

“Mi zbog sebe treba da ispunimo sve evropske standarde i to što pre i da onda vidimo da li nam se više isplati da uđemo u EU ili da ostanemo izvan nje. I mnogo nam je važnije da konačno rešimo državni status Srbije. To nam je najbitnije, da znamo gde su nam granice. Bez toga gotovo ništa ne možemo da uradimo.”

Krajem 2002. i početkom 2003. godine Đinđić je naručio i čitao brdo knjiga koje su govorile o načinima upravljanja državnom mašinerijom, rukovođenju određenim zadatkom, pravljenju i harmonizaciji rada stručnih i političkih timova ljudi. Pored dvoseda na kome je Đinđić voleo da sedi ostala je nepročitana knjiga Boba Vudvorda (uz Roberta Bernštajna otkrivač afere “Votergejt” koja je srušila američkog predsednika Niksona) “Komandanti” o kreatorima američkog političkog života DŽordžu Bušu, Kolinu Pauelu i Diku Čejniju i Šlezingerova knjiga “Krugovi američke istorije”.

Šta je želeo da uradi Zoran Đinđić početkom 2003. godine? Čedomir Jovanović kaže NIN-u: “Nekoliko puta mi je ponovio da smo konačno, posle dve godine u poziciji da se bavimo onim zbog čega smo i ušli u politiku, da pravimo modernu Srbiju.”

Početkom 2003. godine Đinđić je bio čovek koji je pobedio svoje političke protivnike. Slobodan Antonić, sa beogradskog Filozofskog fakulteta, kaže da je “Đinđić do marta 2003. postao najmoćniji čovek u Srbiji. Uklonio je gotovo sve takmace”. “Pobedili smo Koštunicu i sada imamo samo probleme koje moramo da rešavamo. Ne možemo da kažemo da nam on smeta da nešto uradimo, sami ćemo biti krivi za svaki potez”, navodi Čedomir Jovanović reči Zorana Đinđića.

O čemu je razmišljao, šta je hteo da uradi Zoran Đinđić. Čedomir Jovanović se priseća četvoročasovnog razgovora na Ortopedskoj klinici posle Đinđićeve operacije: “ Nabrajao je poslove: obračun sa mafijom (“Koji smo dugo pripremali”, Jovanović), što brže uspostavljanje institucija državne zajednice Srbija i Crna Gora, rešavanje državnog statusa Srbije, promena klime u društvu, ubacivanje stranke u petu brzinu, sređivanje odnosa sa Hagom...”.

Od novembra 2002. godine rejting Zorana Đinđića u javnom mnjenju Srbije je rastao, “Pre svega zato što je premijer počeo jasno i ozbiljno da govori o problemu Kosova”, kaže Srđan Bogosavljević, direktor “Strateškog marketinga”. U martu 2003. godine, po istraživanju “Strateškog marketinga” 38 odsto građana Srbije je mislilo da je Vlada Srbije na dobrom putu (sada to misli oko 20 odsto), 24 odsto je imalo pozitivno mišljenje o premijeru (o Vojislavu Koštunici u februaru 2004. je pozitivno mišljenje imalo 27 odsto ispitanika, koliko i o Tomislavu Nikoliću) a Demokratska stranka je bila na oko 14 odsto glasova (na decembarskim izborima dobila 12,6 odsto).

Obračun sa mafijom, što je bio prvi potez koji je Đinđić hteo da povuče, svakako bi povećao njegovu popularnost. To misli i Slobodan Antonić: “Da je slomio mafiju, Đinđić bi stekao ogromnu političku prednost nad svojim suparnicima.” Sva istraživanja javnosti su pokazala da je “Sablju” koja je bila i akcija obračuna sa organizovanim kriminalom podržavalo oko 80 odsto građana. Ali, Aleksandar Vučić, generalni sekretar Srpske radikalne stranke misli da bi taj obračun bio izuzetno težak: “Kako bi mogao da uhapsi Legiju. Pa cela Srbija zna da je Legija bio dobro naoružan, sa ekipom koja je bila na sve spremna. Mogao je da bude ubijen, ne verujem da bi dozvolio da ga iko uhapsi. Ali, i da se obračunao sa mafijom, morao je Đinđić da stane pred Srbiju koja je bila sita i ‘transparentnosti’ i ‘reformi’ i tu bitku ne bi mogao da dobije.”

Antonićevo predviđanje budućnosti je nešto drugačije: “Đinđić je bio u zaletu, i verujem da bi do kraja 2003. godine uspeo da izgura donošenje novog ustava Srbije - bez neposredno biranog predsednika i sa punim mandatom tadašnje skupštine. To znači da ne bi bilo predsedničkih izbora, ni pobede Tomislava Nikolića, a da opozicija parlamentarne izbore ne bi videla sve do kraja 2004. godine.”

Posle obračuna sa mafijom, Đinđić je svakako morao da uđe i u sukob sa preostalim delom G17+ i Mlađanom Dinkićem. “Zoranu je bilo potpuno jasno da se mi i G17+ obraćamo istom biračkom telu i zato je rešio da niko od njihovih ministara ne može da ostane u vladi ako uđu u stranku G17+. Božidar Đelić nije ušao u stranku, ni Dragoslav Šumarac, a Tomica Milosavljević je potpisao da nije postao član partije”, govori Jovanović. To znači da bi i Đinđić, kao i Zoran Živković, morao da se suoči sa lavinom afera koju bi mu proizveo smenjeni guverner. Antonić kaže: “Sa Đinđićevom veštinom i oreolom pobednika nad organizovanim kriminalom, njega bi bilo mnogo teže srušiti nego Živkovića. Od moćnog Đinđića bilo bi daleko manje prebega, a Socijaldemokratska partija Slobodana Orlića se ne bi usudila da sastavlja bilo kakve liste zahteva.”

Povratak u narod optimizma iz jeseni 2000. godine i promene u zdravstvu, prosveti... ne bi bili mogući bez boljitka u ekonomiji i osećanja ljudi da se nešto poboljšalo u njihovom životu. Za građane nije važno što su realne plate i penzije u 2002. duplo porasle u odnosu na 2000, kako saopštava Boško Mijatović iz Centra za liberalno-demokratske studije, bitno je kako oni doživljavaju svoj standard.

I da je ostao živ Đinđić ne bi mogao da spreči sušu koja je umanjila rast ekonomije u 2003. godini, ali bi svakako bio izbegnut zastoj ili tačnije potpuno mrtvilo u privrednom životu koje je najdirektnije uzrokovano ubistvom premijera. Boljim ekonomskim prilikama svakako bi doprinela i harmonizacija odnosa između Srbije i Crne Gore kao i približavanje Evropskoj uniji.

“Da je Đinđić ostao živ svakako bi potpuno završili akcioni plan sa Crnom Gorom i dobili studiju o izvodljivosti pridruživanja Evropskoj uniji. Da se reši problem poljoprivrednih proizvoda iz akcionog plana bio je neophodan politički autoritet koji bi to rešio ovako ili onako, pa šta košta da košta, ali bi rešio taj problem. Posle njegovog ubistva takav autoritet u Srbiji nije postojao”, kaže NIN-u Goran Svilanović, ministar inostranih poslova Srbije i Crne Gore.

Ekonomista Boško Mijatović misli da bi dobijanje zelenog svetla iz Evropske unije značilo mogućnost korišćenja pogodnosti u trgovini sa njenim članicama. “Ne mislim da bismo mnogo profitirali, jer povlastice koje imamo ni sada ne koristimo dovoljno. Uopšte, mislim da u 2003. godini ne bismo imali vidniji skok u ekonomiji i da je Đinđić ostao živ. Ekonomski život ima veliku inerciju i nemoguće ga je radikalno preusmeriti u samo jednoj godini. Nema čarobnog štapića, naivno je verovanje da će se sa nekoliko dobrih poteza stvari u ekonomskom životu drastično poboljšati. Nas čeka dugotrajan mukotrpni rad. Nema oživljavanja proizvodnje i skoka zaposlenosti preko noći. Kakav skok kada nam je i više od polovine preduzeća za staro gvožđe, kada mnogi zaposleni ne samo što ne znaju, nego i neće da rade”, pesimista je Mijatović.

Boljoj ekonomskoj situaciji bi svakako doprinelo i nekoliko zakona koje je vlada već dostavila Skupštini Srbije. “To su pre svega zakoni o stečaju, registraciji privrednih subjekata, promeni poreskih propisa. Za usvajanje tih zakona bila je potrebna prosta većina i to smo mogli da obezbedimo. Verujem da nova vlada u tim zakonima neće ni zapetu promeniti i da će oni biti uskoro usvojeni u Skupštini. Ali, potrebno je napraviti i zakon o izvršnom postupku i o izmenama u pravosuđu”, kaže NIN-u Aleksandar Vlahović, bivši ministar za privatizaciju.

Sve u svemu, stopa privrednog rasta svakako zbog suše ne bi bila planiranih pet odsto, ali ne bi bila ni ostvarenih 1,5 odsto (nije konačna stopa, nego procena stručnjaka) već bi verovatno iznosila između tri i četiri odsto. U svakom slučaju, da je Đinđić ostao živ, ekonomski ulazak u 2004. godinu bio bi neuporedivo povoljniji.

U februaru je Zoran Đinđić rekao Karli del Ponte da je za Vladu Srbije nemoguće da bilo koga više isporuči po komandnoj odgovornosti. Dušan Mihajlović, bivši ministar unutrašnjih poslova je kasnije tvrdio da je Del Ponte obećala da više neće biti optužnica po komandnoj odgovornosti, ali da je izneverila dogovor. I da ga nije izneverila, problem je mogao da se reši. Govori Goran Svilanović: “Mogli smo stvar da rešimo kao i Hrvati, da damo garancije za te ljude koji se sada traže (Nebojša Pavković, Vladimir Lazarević, Sreten Lukić, Vlastimir Đorđević) da se oni za 24 sata vrate iz Haga i da im se ovde sudi. Takav su dogovor napravili Hrvati za svoje generale, to je nuđeno i nama.”

“O Kosovu smo razgovarali Đinđić, Koštunica, Čović, Batić, Mihajlović i ja i imali smo jedinstven stav šta i kako treba da radimo. Jedina je razlika bila što je Đinđić mislio da problem odmah treba rešavati, a Koštunica je bio da se sačeka”, svedoči NIN-u Goran Svilanović.

Konačno, sa kim bi Đinđić na izbore? Goran Svilanović i Čedomir Jovanović misle da bi Đinđić svakako očuvao DOS: “Trošio je mnogo energije da očuva taj savez” (Jovanović); “Odlično je znao koliko taj savez donosi, koliki je njegov značaj” (Svilanović).

Sa mogućim poenima - pobeda nad političkim protivnicima, obračun sa kriminalom, bolja ekonomska situacija, izvesnija budućnost Kosova i Srbije, harmoničniji odnosi Srbije i Crne Gore, studija o izvodljivosti pridruživanja EU, bolji odnosi sa Haškim tribunalom - Đinđić je mogao da bira hoće li izbore krajem 2003. ili u 2004. godini. Kako bi prošao, da li bi postao prvi tranzicioni premijer koji je uspeo da ponovo osvoji vlast, da li bi bio lišen državnih funkcija i ostao samo predsednik Demokratske stranke ili bi i tu funkciju izgubio...?

Najpesimističniji je Miša Đurković: “Ipak, da je ostao živ mislim da bi se samo nastavilo mrcvarenje koje je trajalo tokom poslednjih pola godine njegove vlasti. Sporni legitimitet te vlade nastavio bi i dalje da pada, što bi značilo da on mora još više vremena i energije i ko zna kakvih sredstava da potroši kako bi sve to nekako držao na vlasti. Mislim da ne bi mnogo doprineo uspostavljanju stabilnosti u ovoj državi već upravo obrnuto, doprineo bi pojačavanju tenzija i radikalizaciji.”

Aleksandar Vučić kaže: “Đinđić ne bi prošao kao Živković jer je u odnosu na njega Albert Ajnštajn. Ne bi prošao ni kao Boris Tadić jer je u odnosu na njega Hegel. Ne bi mogao da pobedi. Ali, ako bi posle tih izbora bio u opoziciji, a na vlasti ova vlada, radikali bi uz pomoć energičnog i prilično sposobnog Đinđića vladu Koštunica-Labus-Drašković-Ilić srušili za dva meseca. Ovako će nam trebati neki mesec više.”

Slobodan Antonić predviđa: “Kako bi Đinđić izašao na izbore, ne možemo sa izvesnošću znati. Da li bi i on išao sam na skupštinske izbore, ili bi zadržao dosovski koalicioni sastav? Da li bi osvojio više glasova od Tadića? U svakom slučaju, bez frakcijskih borbi u vlastitoj stranci imao bi bolji položaj u pregovorima oko sastava nove vlade. I verovatno da bi u njima bio veštiji. I postigao više. Kada zatreba, umeo je da popusti, kako bi ostao u igri i sačekao novu priliku.”