Zona nižeg pritiska

Zapad se prema vladi Vojislava Koštunice zasad odnosi upadljivo suzdržano i neočekivano strpljivo. Nikom u Briselu i Vašingtonu nije bilo po volji kada se kao mandatar opredelio za manjinsku vladu uz podršku socijalista, ali su bili vrlo diskretni u izražavanju nezadovoljstva. Mnogo teže im je palo kada je kao netom izabrani predsednik vlade javno saopštio da mu saradnja sa Hagom neće biti prioritet, ali su i to sportski podneli. Zašto?

Izgleda da je posredi i izvestan nesporazum. Zapadne diplomate u Beogradu žive u uverenju da je manjinska vlada samo privremeno rešenje koje će u roku od nekoliko meseci biti korigovano ulaskom demokrata u većinsku vladu. Zapadni novinari uvereni su da su Koštuničine izjave o potrebi “dvosmerne saradnje” sa Hagom, i o neizručenju optuženih generala, samo kratkoročni ustupci lakovernim socijalistima, izraz trenutne političke nužnosti.

Hag za Vojislava Koštunicu možda neće biti na prvom mestu, ali će zato saradnja Beograda sa Hagom svakoj zapadnoj vladi i dalje biti prioritet u odnosima sa Beogradom. Tu se ništa nije promenilo. Upadljivo je, međutim, da nijedna zapadna vlada zasad nije reagovala ljutito niti nervozno na Koštuničinu, za Zapad izazovnu, izjavu “Asošijeted presu” 21. februara da njegova vlada ima prečih briga od Haga. Iz Vašingtona je umesto ukora stigao telefonski poziv podrške Kolina Pauela, iz Evrope je došao poziv Koštunici u Brisel (u paketu sa obećanjem skorog odobravanja kredita iz CARDS programa), pozitivno se oglasio i OEBS...

Beogradski tabloidi istrajavaju na spekulaciji da telefonski poziv Kolina Pauela nije bio tek kurtoazan gest na vest o izboru nove srpske vlade, ali Dragan Jočić govori istinu kada demantuje da je smena Sretena Lukića uslov koji je Pauel postavio novoj vladi. Poziv američkog državnog sekretara u sličnim prilikama po pravilu predstavlja gest dobre volje, dok su ambasadori na terenu ti koji služe za prenošenje ukora, ultimatuma i drugih loših poruka. Drugo je, pak, pitanje stoji li Jočićeva kuražna opaska da “ova vlada nije uslovljena ničim”. Vlada se zasad ponaša kao da zaista nije uslovljena “ničim”, ali to ne znači da srpska država nije i dalje predmet “politike uslovljavanja” (conditionalitdž) koju prema njoj provodi najveća svetska sila, uz manje ili više prećutnu saglasnost i asistenciju Evropske unije.

Uza sve pozitivne signale koji ovih dana Koštunici dolaze sa Zapada, oblaci se na međunarodnom planu opasno i brzo gomilaju. I to ne samo zbog Haga, za koji je vezan i prvi opipljivi rok kom nova srpska vlada mora da udovolji - ili ne udovolji. Reč je o famoznom 31. martu, odnosno polovini američke fiskalne godine, kada državni sekretar već petu godinu zaredom donosi odluku o tome da li se Beograd povinovao svim uslovima za američku finansijsku pomoć. Glavni uslov je svake godine saradnja sa Hagom, a obično se radi o stotinjak miliona dolara američke pomoći od kojih je do 31. marta po pravilu pola ionako već potrošeno, dok je dobar deo druge polovine izuzet od ograničenja jer se odnosi na “razvoj demokratije” (tu spada pomoć medijima i nevladinim organizacijama).

Volstrit džurnal Nije naša šolja čaja Omiljeno sredstvo informisanja svetske finansijsko-političke elite, “Volstrit džurnal” (NJall Street Journal), objavilo je 4. marta redakcijski uvodnik u kom se Koštuničina provokativna poruka da optuženi generali neće u Hag komentariše neuobičajeno pomirljivo: “Gospodin Koštunica, koji je nacionalista, nije baš čovek po našem ukusu (not exactldž our cup of tea). Ali ovaj profesor prava je demokrata čiji dolazak na vlast izražava slobodnu volju Srba u datom trenutku. Glas protesta gotovo trećine Srba koji su glasali za ekstremne nacionalističke stranke ne znači da se oni spremaju da počnu da etnički čiste sela po Bosni. Srbi čine isto što su pre njih učinili milioni holandskih, danskih, francuskih i austrijskih birača koji su glasali za ekstremiste kako bi dali oduška frustraciji i na taj način poslali poruku. Sankcije - koje je EU greškom uvela prema Austriji kada je Hajder 2000. ušao u vladu - nisu pravi odgovor iz inostranstva. Popularnost gospodina Hajdera ispravila se uskoro nakon što je postao deo establišmenta... Demokratija ne otvara vrata ekstremizmu, već daje siguran otpusni ventil ekstremnim stavovima, koje proces postizanja kompromisa nužno razblažava. U Srbiji će obnavljanje nacionalizma možda usporiti ekonomski oporavak zemlje tako što će otežati pristup tržištvu EU. Ako EU i SAD uslove bliže političke i ekonomske veze saradnjom sa sudom Ujedinjenih nacija - što je njihovo pravo - onda će srpski birači morati da odluče da li im Koštuničina politika zaštite nekolicine zlikovaca koji su devedesetih godina mučili i silovali toliko vredi. Hrvati u susedstvu imaju sličan izbor: da sačuvaju ratnog generala Antu Gotovinu izvan Haga, ili da započnu pregovore o ulasku u EU. NJihov izbor nam se neće uvek dopasti. Ali pravo na loš izbor mora biti jedno od najvećih dostignuca 21.veka. Svet je slobodniji nego ikad pre. U Srbiji kao i na Bliskom istoku, uloga Zapada bi morala biti da ponudi odgovarajuće podsticaje kako bi osigurao da naslednici bivših autoritarnih režima mogu da grade i na slabim temeljima. Nema tu mesta fatalizmu.”

Američke pare su uvek najmanji problem, a glavni ulog u igri je zapravo američka blagonaklonost u međunarodnim finansijskim organizacijama poput Svetske banke i MMF. Prošle je godine Kolin Pauel mesec dana pre roka objavio da će prolongirati odluku o tome da li je Srbija ispunila uslove koje je Kongres SAD propisao: to je značilo suspenziju priliva američkih sredstava ali je takođe odmah bitno usporilo sve odluke o drugim međunarodnim kreditima i donacijama Beogradu (iako američki predstavnici nisu automatski dobili instrukcije da glasaju protiv pomoći Srbiji, već samo da u svakom pojedinačnom slučaju traže mišljenje Vašingtona). Bila je to sama po sebi neka vrsta kaznene mere. Pauel je lane 16. juna odlučio da nastavi pomoć Beogradu, i to tek pošto je Šljivančanin uhapšen i isporučen Hagu noć uoči isteka američkog roka (koji je sa 31. marta bio pomeren na 15. jun). Da suspenzija nije ukinuta, američki bi predstavnici već krajem juna počeli da glasaju protiv pomoći i kredita Beogradu, a njihovim bi stopama verovatno krenuli Holanđani, Britanci i predstavnici još nekih zemalja.

Skoro je nezamislivo da bi ove godine američka odluka mogla biti povoljna još u martu, tim pre što su optužnice protiv četiri generala vojske i policije otpečaćene pre ravno četiri meseca, a da domaće vlasti još nisu postupile po saveznom zakonu o saradnji sa Hagom. Po svoj prilici će opet biti prolongiranja, a pravi pritisci uslediće tek za nekoliko meseci.

Amerikanci će, čini se, dotle živeti u nadi da će Koštuničina vlada da iskoristi autoritet koji u narodu ima tako što će učiniti ono što nije htela da uradi Živkovićeva vlada čak ni onda kada joj je moralo biti jasno da se više nema čemu nadati na izborima. DOS je tako na rastanku visoko postavio prečku i otežao život svakoj idućoj vladi u odnosu na Hag.

Vojislav Koštunica, pak, gaji nadu da će uspeti da ubedi Zapad u ono u šta nije uspeo da ga ubedi Zoran Đinđić: da je za Srbiju bolje da sama sudi svojim eventualnim ratnim zločincima. Političke akcije Karle del Ponte ni u Savetu bezbednosti ni u Vašingtonu nisu više tako visoke kao što su bile još pre samo godinu dana, ali bi je Vojislav Koštunica ipak teško pobedio na takmičenju u popularnosti. Pravo je pitanje, zapravo, koliko se Zapad boji da ne “izgubi Srbiju” (to je američki eufemizam koji bi označio pad demokratske vlade pred naletom radikalskog talasa) i koliko veruje da je Karla del Ponte doprinela radikalskom izbornom uspehu.

Pritisak na Srbiju olabavio je posle Mićunovićevog debakla i Nikolićevog trijumfa na jesenjim predsedničkim izborima, ali Zapad nikad javno ne priznaje grešku, već politiku menja postepenim ispravljanjem kursa. Mi smo sada u zoni nižeg vazdušnog pritiska sa Zapada u odnosu na ono na šta smo poslednjih godina navikli, ali oluja može da izbije i u junu, a niko neće moći reći da je nenadana. Koštuničin ključni argument može da bude “uspeh” suđenja za ratni zločin na Ovčari gde su srpske snage 1991. godine pobile ratne zarobljenike iz vukovarske bolnice.

U očima Zapada, uspešno suđenje biće suđenje koje takvim proglase zapadni posmatrači, a prvi signali su dobri: Sem Nazaro iz američke ambasade u Beogradu rekao je agenciji Frans pres posle prvog dana suđenja za zločin na Ovčari da su “istražitelji i tužioci vredno i savesno radili” i da se on nada da će biti pravde za žrtve. Domaće nevladine organizacije su, po običaju, bile upadljivo nepoverljivije prema domaćoj pravdi od stranih posmatrača.

Novo je to što će sada evropski pritisak da raste, dok je do sada Evropa samo sledila američku politiku uslovljavanja bez velikog entuzijazma. Do kraja marta Evropska komisija obelodaniće godišnji izveštaj o tome koliko je Srbija napredovala u stabilizaciji i pridruživanju Evropi. Isto će učiniti i u slučaju ostalih zemalja “zapadnog Balkana” koje žele da se priključe Evropskoj uniji, Srbija dakle nije izuzetak, ali ima indicija da će u slučaju Srbije izveštaj da boli. To znači da će dokument o “evropskom partnerstvu” sadržavati spisak preporuka koje će Srbija dobiti od Evropske komisije (izvršna vlast Evropske unije), sa preciznim rokovima, spiskom propisa koji se moraju usvojiti, redosledom poteza kada su Hag i reforme sistema bezbednosti posredi. Te preporuke nisu nešto oko čega se može cenkati, to je po principu “uzmi ili ostavi”, izbora nema, a ulog je pridruživanje Evropskoj uniji.

Ipak, za sada je jedina eksplicitna kritika izjava Vojislava Koštunice (o suđenjima haškim optuženicima u Srbiji) došla od evropske službenice nešto nižeg ranga (Ema Udvin, portparol Krisa Patena koji je u Evropskoj komisiji zadužen za zapadni Balkan). Na pitanje agencije Sense, Udvin je rekla da “nije na nama da odlučujemo gde će se suditi. To je isključivo pravo Karle del Ponte. Mi se ne mešamo i ne dovodimo u pitanje njene odluke”. Portparol Krisa Patena očigledno bolje pozna politiku EU prema Hagu nego haške propise. Tehnički gledano, njena je izjava netačna jer prema Pravilima Haškog tribunala, nije Karla del Ponte ta koja odlučuje o tome gde će se nekome suditi. Karla del Ponte ima pravo da saopšti svoj stav, ali odluku donosi Pretresno veće, odnosno predsednik suda. Postoji, međutim, jasna preporuka Saveta bezbednosti da se optuženicima najvišeg ranga sudi u Hagu, a Koštuničinom zahtevu ne ide u korist ni to što haški propisi predviđaju da se pre donošenja odluke o ustupanju predmeta domaćem pravosuđu optuženi moraju prvo pojaviti u Hagu.

Bitka da se general Pavković i kompanija ne isporuče Hagu biće teška i po svoj prilici neprestana, a kombinovani američko-evropski pritisak na Srbiju će rasti do nepodnošljivosti. Ovdašnja javnost je skoro imala priliku da sa nevericom prati javnu razmenu optužbi i uvreda između Nebojše Pavkovića i Vladimira-Bebe Popovića. Teško je presuditi koliko je verodostojnog u rečima i jednog i drugog, ali je prilično jasno da su i jedan i drugi svojevremeno više “sarađivali” sa Haškim tužilaštvom nego što je domaća javnost u to vreme mogla da sanja. Nisu se složili oko količine dokumentacionog materijala koji je Pavković poslao u Hag, ali je jasno da je dosta papira promenilo ruke i otišlo Karli del Ponte, koja sada svakako želi da Pavković sa haške klupe potvrdi verodostojnost tih papira i posluži Tužilaštvu u dokazivanju optužbi za ratne zločine protiv srpskih generala i političara. Jasno je da na slučaju generala Pavkovića Vojislav Koštunica ne brani samog generala, već princip da srpskim optuženicima treba suditi u Srbiji. Ali se ne treba čuditi što na Zapadu malo ko može da pojmi tu distinkciju, a još manje njih da za nju ima razumevanja. Kako pritisak na Beograd bude rastao, i ovde će za to simpatije verovatno rapidno opadati.