RADOMIR, PRVO LICE NEUSPEHA

Verovao sam da sam još pre tri sedmice završio sa loptačkim samitom. Onda se dogodila selektorska intimna ispovest (kako je događaj najavljivan od stilski invalidnih sportskih žurnalista), koju sam, priznajem, integralno odgledao na televiziji SOS. Eto me, opet: taj Antićev istup pred novinarima bio je nespretniji od Kuzmanovićevog i Vidićevog rukometaranja u sopstvenom šesnaestercu i zlosrećniji od svih Krasićevih promašaja. Nesamokritičan, neanalitičan, nadasve iritirajuće samoljubiv. Oduvek sam bio zabezeknut pred samoizabranima koji o sebi govore u trećem licu jednine. Radomir je o Radomiru, tom zgodom, baš tako, besedio desetak puta. Sledila su pitanja novinarska. Uglavnom otrcana, na ivici diletantizma i naglašeno šlihterska. Kao da ih je sam selektor sastavljao. Radomir sebe razgovara! (Da parafraziram naslov knjige znamenitog literate Manojla M. Vukotića.) Poslednja u nizu pitača beše izvesna Mira sa penalom: kako Antić doživljava kritike „sveznalica ili neznalica“ o svom stručnom radu. Tu se maših za daljinac. Previše za mene. Svetski fudbalski sajam je okončan očekivano. Španija, nesumnjivo najbolja ekipa, pobedila je Holandiju, drugu najbolju. Tačka. Onaj ko ovaj rezultatski ishod ne prihvati kao paradigmu za moć i uspeh u savremenom fudbalu, ali i putokaz kako i kuda dalje, taj ništa nije razumeo, te mu džaba bilo onoliko buljenje u televizor, u proteklih mesec dana. Ostali su se rasporedili u dugom nizu u odnosu na prikazanu igru, umeće, htenje, ali i prisustvo (ne)sreće ili kao posledica sudijske (ne)pravde. Srbija? Fudbal je ogroman, suviše ozbiljan biznis da bi se njime na svetskom nivou uspešno bavili lakrdijaši i(li) diletanti poput ovih domaćih. Najmanje pri tom mislim na igrače, pa i na one koji na sede na klupama ili stoje pored ivice igrališta. Mislim na likove prisutne u raznim ložama. Funkcionerskim, ali, bogami i novinarskim. Dvadeset treće mesto naše reprezentacije na Kugli, kada se sve sabralo i oduzelo, potpuno nam pristaje. Zapravo. pristaje njima, takvima. Ako smo se razumeli? Televizijski prenosi sa Šampionata su bili vrlo dobro realizovani. Sva 64, po najvišim standardima i kriterijumima. Sve važno smo videli. Na terenima, uz njih, ali i onu čudesnu eksploziju navijačkih emocija, najrazličitije obojenih i spektakularno odenutih. Neki od gledalaca su, sledeći onu vorholovsku teoremu o svačijih pet minuta slave, postali globalno popularni. Istinske zvezde. Poput paragvajske lepotice, koja je, verujem, zaštitila svoj patent kako i gde treba držati mobilni telefon? Dekolte. Sjajno! Višestruko inspirativno. Doviđenja u Brazilu. Sa Srbijom, boljom i jačom, iskreno se nadam...