Brutalnost nas više ne užasava

Jednostavno je pitati, ali nije lako odgovoriti: U kakvom odnosu danas stoje pamet i glupost, čestitost i nevaljalstvo? Kog čoveka smatramo glupim, tupim, smetenim, nesposobnim, koga domišljatim, pametnim, zrelim i doraslim svom vremenu i za njegovim osnovnim izvođačima radova? Sudeći po jednom Utisku nedelje, pametni su, poslovni, politički dobro situirani, ekonomski eksperti, takoreći su to Aleksandar Vlahović, ili Dušan Bajatović. Ali jezik kao da nema u vidu sve što govornik, kao bajagi, kaže. Kazuje i više i manje, i ono što je na javi, i ono što je ispod žita, a što se, od davnina, zove glasina. U nas je puno glasina, i sa njima svakako nije lako izići na kraj, mada ima ljudi koji se trude da pravdu učine dostižnom! Kad kažemo „pametan je on“, kažemo to našte vere i srca, ili sa primesama negativnog, sa malo nedozvoljenog podozrenja i neverice. “Pametan je on“ može da znači i dvojstvo sebičnog čoveka koji gleda samo svoja posla, kako da zakone obiđe, kako da ušićari, po Marksu, i Milovanu Glišiću; da je spretan, ali i lukav, prepreden, zao, da ume da koristi okolnosti, šanse koje mu se pružaju; rečju rupe u zakonu, u političkom, javnom, ekonomskom životu. Pametan raspolaže potrebnim informacijama šta može od koga, i od čega da očekuje. On kupuje u nevolji, i prodaje kada se za to pruži najbolja prilika. Čovek ume da trguje, manipuliše, prodaje, preprodaje, zna šta vreme nosi i koja će zemlja jednoga dana vredeti nekoliko puta više nego što vredi u trenutku prodaje. Ali šta sad da kažemo za ovako valjano informisanog čoveka, spremnog da rizikuje! Pametan u ovom smislu ne mora biti visoko moralno vrednovana osoba, već onaj koji ume da koristi slabosti svog vremena. Glup je pak šonja, nesnalažljivko, čovek koji živi u starim dobrim vremenima, čeka da ga pomogne mesna zajednica, ili neka druga drugarska organizacija, osoba starog kova koja nije ovladala taktikom i strategijom aktuelnog sticanja i osvajanja pozicija. Glupog, zastarelog čoveka još pomalo sažaljevamo, kažemo i da je dobričina, ali neupotrebljiva i nesnalažljiva osoba. Čovek za šankom sluša sagovornika koji pominje kule i gradove. A meni ni za špricer ne stiže, jada se postarija figura. A mogao sam, bio sam u prilici i da se obezbedim za sva vremena. Neki se danas javno hvališu da su se obezbedili za nekoliko generacija. Školuju decu u inostranstvu. Ja ne mogu ni lektiru da platim unuku! Siguran, razmetljiv čovek, koji verovatno danima sluša ovog jadnika kome bi špricer tako dobrodošao, najzad se odluči da kafanskog drugara posavetuje. Znaš šta burazeru, špricer ću ti kupiti, ali prestani da mi dosađuješ tom tvojom kuknjavom. Ako nisi „apio“ kad si mogao, to ti je prva greška; druga ti je što se sada jadaš što nisi učinio! Prvo si bio glup, a sad nas uveravaš da nisi bio ni pošten! Možda kukavica! U ovom krugu se uspostavljaju, menjaju i nadopunjuju značenja reči, pa među njima i pojmova kakvi su vrednost i nevrednost, um i glupost, bogatstvo, siromaštvo, poštenje, marifetluk. Vreme zahteva i proizvodi inteligentne prevarante. Koliko ćete puta čuti, pa on nije bio dostojan ni burek da kupi, a pogledaj ga sada! Vrline se menjaju postepenije i na duge staze, za razliku od mana i slabosti, koje neočekivano u vladajućim formama života zadobijaju pozitivne konotacije. Nema sumnje; duhovni rad je danas degradiran, manje uvažavan od rada probitačnih osvajača materijalnih dobara. Mnoge od klasičnih reči i vrednosti su u našem vremenu uvenule pa tako, na primer, kad kažemo „visoka duhovna vrednost“, onda je u naše vreme, svakako, manje uvažena od „preduzimljive delatne snage“ kojom izgleda raspolažu Vlahovići, Bajatovići, i na stotine njima sličnih! Poslovnost, umešnost, njih da namirišu priliku, šansu, bliskost sa vlašću, i onima koji po pravilu raspolažu informacijama, finansijskim mogućnostima i ponudama, to su elementi koje sebi pripisuju današnji poslovni ljudi. Dakako, nisu svi isti, pa ni sve bake nisu iste, ali su pripadnice trećeg doba. Početkom četrdesetih godina dvadesetog veka, austrijski romanopisac Herman Broš („Mesečari“, „Vergilijeva smrt“), pisao je: Surovost, nepravda, nasilje, teror, nisu tekovine isključivo našeg vremena; novo je to što nas nova krvožednost i brutalnost više ne užasavaju, što lako preko njih prelazimo“. Etičko htenje slabi kao i duhovnost koju bismo nazvali platonovskom.