Ministri, kiosk i “jaslice”

S mukom formirana nova vlada Srbije imala je mučan i svoj prvi dan. Nisu ministri, takoreći, ni zaseli na svoja mesta a već su morali da se brane i pravdaju od afera koje im je opozicija tempirano nametnula. Prvo je osporena čistota biografije kandidata za ministra pravde Zorana Stojkovića, već izabranog na funkciju, zbog suđenja “beogradskoj šestorici” 1984. godine. Odmah potom na tapet je došao ministar policije Dragan Jočić, zbog obijanja kioska pre 23 godine, da bi se na kraju otkrilo da je Zoran Balinovac, novi sekretar Sekretarijata za zakonodavstvo, bio zamenik nekadašnjeg ministra pravde, julovca Dragoljuba Jankovića.

Možda bi podaci o novim ministrima imali daleko veću težinu da afere nisu pratile i mnoge članove prethodne vlade, pa je najnovije “otkrivanje greha” već protumačeno kao “rat aferama”. Nekako baš prvog radnog dana nove vlade u jednim dnevnim novinama su se pojavili detalji iz presude Draganu Jočiću pred Trećim opštinskim sudom u Beogradu iz 1981. godine kada je bio osuđen na uslovnu kaznu od šest meseci zatvora zbog krađe izvršene obijanjem kioska. Kazna mu je, međutim, opozvana i izbrisana iz kaznene evidencije 1985. godine, jer u međuvremenu nije počinio nijedno drugo krivično delo.

Da objavljena informacija nije bila rezultat novinarskog istraživačkog rada i truda, NIN se uverio istog dana kada se i u ovoj redakciji pojavio papir - pismo “razočaranog građanina” sa svim detaljima iz pomenute presude, od datuma, broja krivične prijave, broja zavedenog predmeta u arhivi i lične razočaranosti takvim ministrom.

Izostanak potpisa nije slučajan jer stav 3 člana 94. Osnovnog krivičnog zakonika, koji govori o davanju podataka iz kaznene evidencije kaže: “Kad je osuda brisana, podaci o toj osudi nikom se ne daju, osim sudu, javnom tužilaštvu i organima unutrašnjih poslova u vezi sa krivičnim postupkom koji se vodi protiv lica čija je osuda brisana.”

Iz ovakve odredbe proizlazi da su podaci o osuđivanosti ministra Jočića dospeli u javnost na nezakonit način. Iz Trećeg opštinskog suda u Beogradu i službene evidencije MUP-a Srbije, ovi podaci su mogli da izađu samo ako su traženi “u vezi sa postupkom koji se vodi protiv lica čija je osuda brisana”, a i tada samo na zahtev suda, tužilaštva ili MUP-a.

Sama presuda nema nikakvih naknadnih pravnih posledica za ministra Jočića i podaci o njoj ne bi nikada ugledali svetlost dana kada bi se u ovoj zemlji poštovao zakon. Objavljivanje podataka u štampi da je neko osuđen, uz precizno navođenje broja predmeta pod kojim je presuda zavedena u kartoteci sudske pisarnice, stekli su se možda i elementi krivičnog dela zloupotrebe službenog položaja i odavanja službene tajne. Bar za onoga ko je omogućio da se takvi podaci “izmame”, budući da su izbrisani iz kaznene evidencije.

Borko Nikolić, koordinator projekata Beogradskog centra za ljudska prava - Što se gospodina Stojkovića tiče, Centar je pokušao da dođe do te presude. Jer spornih stvari u vezi sa tim pitanjem ima i u samoj presudi, ali bez pravog uvida u celu tadašnju situaciju ne bi trebalo govoriti o njegovoj podobnosti za funkciju. Važna stvar je da znamo da je ministar policije obijao trafike, ali još važnije da primetimo način na koji je pažnja javnosti u kratkom roku skrenuta sa te informacije. Opravdanje da nije pravi trenutak da se polemiše o tome, ne bi trebalo da stoji, jer ne vidim kako bi moglo biti bolje da je u kasnijoj fazi ove vlade takav podatak izašao na videlo. Zoran Stojiljković, sociolog - Zbog javnosti gospodin Stojković nije zgodno rešenje, treba tražiti bolje, ne sumnjajući u njegove profesionalne sposobnosti, ali imajući u vidu da je u nekim godinama donosio takve odluke. To što je ministar policije obio kiosk ne može biti nešto što ga kvalifikuje, ali ako je u vezi sa dalekom prošlošću, ne bi trebalo ni da je odlučujući faktor. Ne radi se o nečemu preko čega se ne može preći, ali bi sigurno bilo bolje da je to sam unapred prijavio. Ovi slučajevi su dokaz da moramo da se naviknemo da nosioci javnih funkcija imaju individualne biografije i da moramo da ustanovimo pravila o tome šta je iz individualne biografije stvar moralne odgovornosti i šta diskredituje, a šta ne, nosioce tih javnopolitičkih funkcija. Stjepan Gredelj, sociolog - Smešna je ta igra lopova i žandara. Bez obzira kada se to desilo, ako imate mrlju na savesti, moralno je da to kažete unapred, a ne da neko to otkrije čeprkajući po vašoj prošlosti. Ali kad se to već desi, moralno je i da odustanete od funkcije ministra policije. Isto se odnosi i na ministra pravde koji je ljude bliske Koštunici smeštao po zatvorima i spaljivao knjige, ali kakav ministar, takva i pravda. Javne ličnosti moraju da snose odgovornost za takve stvari iz svoje prošlosti, jer s njihovim pozicijama nestaje i takva vrsta privatnosti. Ništa ne bismo dobili da se o tome nije pisalo u novinama. Od sada ćemo u svakom sledećem potezu ministra imati sumnju. DRAGANA PERIĆ

Predsednik Trećeg opštinskog suda Nebojša Glavaš je oštro demantovao da su takvi podaci dobijeni u njegovom sudu, jer sud ne vodi evidenciju osuđenih lica i ne poseduje podatke o broju krivičnih prijava.

Sam ministar Jočić je potvrdio da je pre više od 20 godina osuđen na uslovnu zatvorsku kaznu, ali je to okarakterisao samo kao “dečački nestašluk”, uz opasku da je to “objavljeno iz pukog senzacionalizma, a ta informacija potiče iz krugova ljudi koji žele da destabilizuju zemlju u proteklih par godina”.

I dok mnogi, naročito iz opozicije slučaj ministra Jočića vide kao moralnu mrlju zbog koje ne bi trebalo da bude na mestu na kojem je, ima i viđenja da se, u stvari, suočavamo s “ratom aferama” jer te informacije dostavljaju oni kojima nisu smetale afere prethodne vlasti. “Dobro je da, kao i u svakom društvu i kod nas postoji kontrolna funkcija javnosti, ali ovde se javlja opasnost od ‘rata dosijeima’, a ne verujem da se Srbija može reformisati ako uđemo u taj rat”, upozorava advokat Božo Prelević.

I drugog ministra, Zorana Stojkovića, još pre nego što je preuzeo mandat ministra pravde, Demokratska stranka je optužila da mu biografija nije baš “čista”. Šef DS-a Boris Tadić je osporio izbor Stojkovića jer je osamdesetih godina, kao sudija Okružnog suda u Beogradu vodio “proces šestorici”, u vreme kada se “krhka opozicija borila za demokratiju” i da je naložio uništavanje knjige sociologa i publiciste Nebojše Popova o dugoj borbi za parlamentarizam i slobodu mišljenja.

Podsećanja radi, četiri godine posle Brozove smrti titoisti, u nameri da učvrste vlast, organizovali su jedno sramno proganjanje intelektualaca u Beogradu tako da je pod vođstvom glavnog policajca Staneta Dolanca 20. aprila 1984. godine uhapšeno oko trideset intelektualaca, uglavnom leve provenijencije, koji su se izvesno vreme okupljali u pojedinim stanovima i vodili debate na takozvanom Slobodnom univerzitetu.

Organizatori neformalnog univerziteta su bili izbačeni profesori sa Filozofskog fakulteta u Beogradu. Bili su tu Dragoljub Mićunović, Mihailo Marković, Zaga Golubović, Miladin Životić, LJubomir Tadić, Svetozar Stojanović, Milovan Đilas, Dobrica Đosić... Reklo bi se da nisu svi bili leve orijentacije. Tom krugu su pripadali i Vojislav Koštunica, Boris Tadić i Vojislav Šešelj (takođe tada uhapšen, ali mu je suđeno u Sarajevu). Radilo se o antirežimskom delovanju i traženju više slobode. Svi su bili za višepartijski sistem i svi su bili za neku vrstu demokratije.

“Kada su nas hapsili, 20. aprila 1984. godine, Stane Dolanc je bio u poseti MUP-u, u Ulici kneza Miloša, gde je objašnjavao kako se treba boriti sa unutrašnjim neprijateljem”, priča Gordan Jovanović, jedan od uhapšenih, kome je kasnije i suđeno. “U to vreme sekretar Gradskog komiteta je bio Slobodan Milošević i tokom suđenja je napisao specijalno pismo koje je, kao poverljivo, čitano na partijskim sastancima a onda vraćano Miloševiću.”

Izgleda da je neko neke ugledne profesore obavestio da će biti racija i hapšenje, tako da su izostali LJubomir Tadić, Mihailo Marković, Sveta Stojanović... Poznato je i to da je iste večeri predsednik Italije Sandro Pertini intervenisao za Milovana Đilasa, i ne samo za njega. Ispostaviće se da je bilo i drugih intervencija.

Nije zanemariva ni unutrašnja politička ravan koja se ogledala u sukobu dve struje. Jedne, liberalno-demokratske koju je zastupao, ne tako otvoreno, Ivan Stambolić i druge, neostaljinističke koju su zastupali Stane Dolanc i Slobodan Milošević.

Tu treba tražiti i uzroke svojevrsne trijaže uhapšenih koja se svela na šestoricu: Vlada Mijanović, Milan Nikolić, Pavluško Imširović, Gordan Jovanović, Dragomir Olujić i Miodrag Milić, s tim što je tužilac tokom suđenja odustao od gonjenja Mijanovića, Jovanovića i Imširovića. Vezano za trijažu, ostao je nejasan još jedan detalj. Navodno, u prvoj vesti jedne strane novinske agencije među šest optuženih se pojavila i jedna ženska osoba, za koju se tvrdi da je bila devojka Borisa Tadića. Volšebno je nestala iz optužnice i umesto nje se pojavio Gordan Jovanović.

Optužnica za neprijateljsko udruživanje i propagandu famozne šestorice, koji su u okviru “Slobodnog univerziteta” kolokvijalno pripadali “jaslicama”, zapala je sudiji Okružnog suda u Beogradu Zoranu Stojkoviću. Stojković je sudio i presudio zatvor. Sam proces je izazvao veliku pozornost domaće i međunarodne javnosti, a pratila ga je i međunarodna organizacija za zaštitu ljudskih prava Amnesti internešenel.

Sa ove višegodišnje distance akteri tog procesa, naročito optuženi, a još više opozicija, sudiju Stojkovića vide kao čoveka koji je u tom procesu izvršavao naloge i koji je rigidnim pristupom i tumačenjem zakona propustio da uđe u istoriju kao sudija koji je oslobodio okrivljene zbog verbalnog delikta. Zbog toga imenovanje Stojkovića za ministra pravde smatraju skandaloznim. Tako Pavluško Imširović kaže da je Stojković bio specijalni sudija “jer nema prirodnih sudija u političkim procesima”, a Srđa Popović, jedan od branilaca u procesu, smatra da je nemoguća reforma pravosuđa sa Stojkovićem kao ministrom pravde jer mu uvek neko može reći - “sudio si zbog mišljenja”.

S druge strane, mnoge današnje sudije i advokati Stojkovića ističu kao izuzetnog pravnika bez mrlje u svojoj karijeri. Advokat Slobodan Šoškić, i sam branilac u postupku šestorici, tvrdi da je sudija Stojković pokazao zavidan nivo poznavanja zakona i prava i da nijednom nije prekršio profesionalnu etiku. “Nažalost, malo koji sudija u to vreme je mogao da ignoriše krivična dela koja su zaista bila nebulozno formulisana, ali sankcionisana. On je samo radio svoj posao, maksimalno korektno”, smatra Šoškić.

Mnogi ne žele da komentarišu ovaj slučaj jer su sada na takvim političkim opcijama sa kojima bi mogli doći u sukob. Uostalom svi tadašnji akteri, bilo da su pripadnici intelektualnog kružoka, advokati ili pripadnici tadašnjih raznih odbora za zaštitu slobode govora i izražavanja, i niza drugih, danas su na raznim političkim stranama i nerado se sećaju tih vremena. Recimo, Olujić je odgovarao i zbog pisanja o knjizi Vojislava Koštunice i Koste Čavoškog “Pluralizam ili monizam”, Vojislav Šešelj je bio tada istaknuti disident a sada “stanar” u Hagu, jedan od advokata u procesu je bio i Vladimir Šeks, današnji predsednik hrvatskog Sabora, većina od 130 svedoka na suđenju danas su aktivne političke i javne ličnosti, o akademicima da i ne govorimo.

Sam ministar Stojković nije želeo da polemiše sa svojim današnjim “sudijama”, navodeći da o njegovoj sudijskoj karijeri govori nekoliko hiljada predmeta u kojima je sudio, a da su mu ljudi čije mišljenje ceni odali priznanje za visok profesionalni nivo suđenja u “predmetu šestorici”. Između ostalih i profesor Riter, ispred Amnesti internešela.

Sve to je znao i premijer Koštunica kada je izjavio da ima poverenja u moralni kredibilitet svih članova vlade, i da će oštro reagovati u bilo kom slučaju. “Niko neće biti zaštićen, ni premijer ni ministri.”

Naravno da bi bilo najbolje da su na svim funkcijama ljudi besprekorne prošlosti, i zbog birača i zbog svojih političkih protivnika, ali ostaje sumnja da pokretanje najnovijih afera nema za cilj upozorenje javnosti, koja je i inače mlako reagovala na najnovije afere, već “rat” koji na ovim prostorima već poduže traje, još od famozne paskvile “Vojko i Savle”. Da li je na redu baba Simana?