U ime istine

Kako, kao porodica poč. Zarija K. Đokića, smatramo da je u pomenutom tekstu marginalizovana njegova uloga u stvaranju projekta “Golgota Srbije” na ovaj način iznosimo istinu, kako je se sećam. Sedište firme “ARTISTIK FILM NEON” bilo je u Bulevaru kralja Aleksandra br. 93 i u svom sastavu imalo je pored kancelarija, kompletne laboratorije za razvijanje filmova, snimanje zvuka, kao i montažu. Na istoj lokaciji živela je porodica poč. Zarija K. Đokića gde i danas žive njegovi unuci. Vlasnici firme bili su sa ravnopravnim učešćem A. Glišić i Z. Đokić. Kao naslednici 1/2 kuće i inventara “ARTISTIK FILMA” sudskim rešenjem oglašena su maloletna deca Zarija Đokića 1946. godine. Na špici filma (DVD u prilogu NIN-a) navedeni su tvorci: reditelj S. Krasnov, kompozitor i dirigent M. Živković i šef produkcije Z. Đokić; vođa tonskog snimanja M. Đorđević i prijem zvuka A. Glišić. Kao reditelj i snimatelj rekonstruisanih delova, u tekstu pre špice navode se S. Krasnov i S. Mišković. Niko drugi sem pomenutih autora nije učestvovao, a Zarije Đokić se u vašem tekstu namerno ili slučajno ne pominje kao jedan od tvoraca filma. U vezi sa dešavanjima oko filma za vreme okupacije sećam se da mi je posle rata pokazano mesto gde je film bio zakopan, u Mionici u kući moga dede Ostoje Pešića. Kako sam veći deo okupacije proveo tamo u sećanju mi je ostalo da su Nemci tražili film rušeći zid između dve prostorije koji im se učinio suviše debelim. Na istoričarima filma je da u arhivama Ozne istraže istinu, jer bez njih film nije mogao biti otkopan. “ARTISTIK FILM” je odmah posle rata konfiskovan. Kako je tom prilikom odnet i deo inventara, koji je pripadao porodici Đokić, u sudskom sporu sa državom DFJ koji je dobijen, nalazi se u omotu spisa i popis inventara u kome nema filma. U prostorijama “ARTISTIK FILMA” posle rata počeo je rad “AVALA FILM” sve do velikog požara u delu kompanije. Veoma iznenađeni pročitanim, da je “čika Andra” ili neko njegov prodao deo materijala Kinoteci, ne setivši se pri tom svog ravnopravnog ortaka. Naš otac, kinooperater poginuo je ispred “ARTISTIK FILMA” 15. oktobra 1944. snimajući borbe za oslobođenje Beograda odnosno proboj dela Štetnerove divizije iz pravca Smedereva, niz Bulevar kralja Aleksandra i koji je zaustavljen kod Studentskog doma koji je već bio u rukama oslobodioca. Sahranjen je sutradan u porodičnoj grobnici na Novom groblju. O ovome ni reči u tekstu, a trebalo je. Šta je bilo sa filmom iz kamere može se ustanoviti u arhivama filma, prepoznajući deo Beograda u kome je snimanje vršeno. Napominjem, da sam u kući u kojoj je bio “ARTISTIK FILM” rođen i živeo i da se sa pijetetom sećam Žarka Grgurova koji je napravio tonsku kameru kojom je film sniman, kao i snimatelja Mihajla Ivanjikova. Povodom svečane premijere filma februara 1992. godine sam učestvovao na konferencijama za štampu i da se autorka teksta, na koji se osvrćem, potrudila da me kontaktira preko Kinoteke, do našeg javljanja ne bi ni došlo.