Pedeset metara stvarnosti

Do Žutog mosta u Kosovskoj Mitrovici doputovao sam iz Beograda kolima srpske registracije. Prešao sam u automobil sa registracijom Kosova, i stigao na odredište u južnom delu grada. U povratku, idućeg dana, priča se ponavlja. Prelazimo Žuti most i zaustavljamo se na istom mestu u Bošnjačkoj mahali. Zbog gužve, automobil kojim sam doputovao iz Beograda parkiran je pedeset metara uzbrdo. Vozač nam maše da priđemo, međutim, moji domaćini, Albanka i Srbin, snebivajući se kažu da sa kosovskom registracijom, ipak, ne bi bilo pametno da idu dalje. Izvinjavaju se. Pozdravljamo se, i ja peške prelazim tih pedeset metara kosovske stvarnosti. Bio je to najneobičniji utisak koji sam poneo sa dvodnevnog boravka na Kosovu. Krećem polako uzbrdo. Toplo, sunčano popodne. Tri sata. Sijesta u novembru. Setim se onog vesterna „U 3 i 10 za Jumu”. Pokušavam da otkrijem nešto neobično. Znak kakve opasnosti. Tiho je, ali ta tišina nije preteća. Barem ja ništa ne osećam. Sa obe strane ulice kiosci i prodavnice. Mnogo automobila. Neki bez registarskih tablica. LJudi prolaze. Deca pretrčavaju ulicu. Bezbojni trenutak u Bošnjačkoj mahali. Ništa posebno u tih pedeset metara. Ni još ko zna koliko puta po pedeset metara, gore ili dole. Dan ranije, moj vozač, poreklom sa Kosova, ali već godinama nastanjen u jednom gradu na jugu Srbije, primećuje da je dobro što će me u Bošnjačkoj mahali, kod Žutog mosta, čekati organizatori, jer sa srpskim registarskim tablicama nije baš preporučljivo ići u južni deo grada. Istina, bio je nekoliko puta u šopingu, i nije imao neprijatnosti, ali ovako je sigurnije. Na moje pitanje da li stanovnici južnog dela Mitrovice prelaze u severni, rekao je da je njima lakše, jer skinu tablice. Na Severnom Kosovu nije retkost da se vozi bez registarskih tablica. To se toleriše. Sem toga, Albanci su bezbedniji u severnom delu Mitrovice nego Srbi u južnom. Mada, nastavlja moj vozač, nisu problem srpske registarske tablice, već samo kosovsko–mitrovačke. Sa „KM” je već opasnije. Tako da čak i ako me ne budu čekali organizatori na Žutom mostu, odvešće me do hotela „Palas”, jer imamo valjevske tablice. A zatim, sledi priča koja bi trebalo da mi objasni galimatijas kosovske stvarnosti. Sve apsurde te mučne svakodnevice. Besmislenu potrošnju vremena, satiranje života uređenog po merilima međunarodnih, srpskih i albanskih kancelarija. Setih se Kafke. Onog mesta na početku „Procesa”, kada Jozefa K. u njegovom stanu hapse dva nepoznata čoveka. On uzima kaput, i za trenutak ga izlaže pogledima islednika. Kao da tim gestom želi da proveri da li je sve u redu sa njegovim kaputom. Tada jedan od one dvojice kaže da kaput mora da bude crn. Ne objašnjava zašto? Crn, i tačka. Jozef K. odustaje od kaputa. Bez reči prihvata ne samo besmislenu činjenicu da kaput mora da bude crn, već pristaje i na jedan sistem bez sistema. Prepušta se situaciji koju će na kraju platiti životom. Tako se valjda, bez suvišnih reči, uspostavlja i legalizuje i onih pedeset metara kosovske stvarnosti u Bošnjačkoj mahali. To ću, naravno, shvatiti sutradan. Kao i priču o pokretnim kontrolnim punktovima Kosovske policije i Euleksa, koji često, nimalo slučajno, idu naruku švercerima, jer se postavljaju iza skretanja na alternativne brdske puteve. Šta sam ja tražio u Kosovskoj Mitrovici? Pre dve nedelje u južnom delu grada održana je promocija srpskog i albanskog izdanja antologije Drugi pored mene (Samizdat B92) u organizaciji Robert Bosch Stiftunga i Community Buildung, Mitrovica. Dvadeset i dva književnika iz Istočne Evrope napisala su eseje na temu: Drugi. Na promociji u Kosovskoj Mitrovici od pisaca zastupljenih u pomenutoj antologiji prisutni su kosovski pisac Beći Cufaj i autor ovog teksta. U razgovoru učestvuje i novinarka Evliana Berani. Moderator je profesor sociologije Anton Beriša. Publika većinom albanska. Došli su mnogi novinari kosovskih medija. Pre ili kasnije, počeće dijalog Beograda i Prištine. Naći će se za istim stolom srpska i albanska strana. Novi pokušaj kretanja sa mrtve tačke. Do nekakvih rešenja će se doći. Ići će teško, mučno i polako. Na promociji antologije Drugi pored mene, koja se održava pod geslom „Naš sused”, ne učestvuju zvanični predstavnici albanskog i srpskog naroda, već pojedinci bez stvarne političke moći. Ipak, ne bih zanemario značaj tog razgovora. Meni lično bilo je važno da vidim i upoznam Albance sa Kosova čiju mentalnu matricu ne pokrivaju apstraktne formule dnevne politike. Koji nisu zatočenici radikalnih opcija, utaboreni u dnevnoj politici, već koji pokušavaju da iskorače iz kolektivnog kanona, da se suoče i sa vlastitom odgovornošću za postojeće stanje. Publika koja je na tribini „Naš sused” postavljala pitanja učesnicima, pripada koloniji onih koji ne pristaju da sadašnje stanje nema alternativu. Jer, zaista, šta zvanična srpska i albanska politika na Kosovu nude kao alternativu? Da li je budućnost Kosova život u taborima? Prihvatiti onu distancu od pedeset metara kao nepromenjivu stvarnost? Nemam iluzija da dijalog, kao što je to bilo na tribini „Naš sused”, može preko noći bilo šta nabolje da promeni. Međutim, što više takvih susreta, neopterećenih unapred zadatim besom, recidivima decenijske medijske indoktrinacije, svakako doprinosi da se onaj Drugi barem malo upozna. Taj Drugi ima svakodnevicu sličnu našoj. Sa dugom listom egzistencijalnih problema, ali i malih radosti. Da li je moguće da pojedinac isključi dnevnu politiku, kao što mu ta dnevna politika isključuje struju, vodu ili mobilnu telefoniju? Da ne prihvati ulogu taoca? Pre nego što sam krenuo na put, pitao sam se šta ja uopšte znam o svakodnevnom životu na Kosovu, a da to nije mutna slika jedne utvrde gde dve suprotstavljene politike imaju za cilj da regrutuju što više pitomaca koji će odustati od zdravog razuma. Ne dozvoliti im da vode normalan život. O da, već vidim one koji se mršte, i na samu pomisao suživota Albanaca i Srba na Kosovu odmahuju rukom. Koji kao glavni adut imaju prošlost opterećenu zločinima sa obe strane. Koji ne odustaju. I ne samo da veruju, već podsvesno, ili čak svesno, priželjkuju da se ta prošlost kao štafeta prenosi dalje u sutra, u prekosutra, u budućnost. Tako im izgleda lakše. Ne suočavati se, već terati dalje. Za sukob je potrebno dvoje, ali pre toga je važno ukinuti svakodnevicu. Raspaliti plamen u kojem će sagoreti glas pojedinca. Utuliti one koji ne prihvataju mantre inspiratora i realizatora sukobljenih politika, već samo pokušavaju da ostanu normalni. Da premoste onih pedeset metara u Bošnjačkoj mahali. Za kraj Andrić. Moto antologije Drugi pored mene. „Kad slušam tako nekog kako daje opšte i uopštene sudove (crno ili belo) o zemljama i narodima, ja nijednog trenutka ne mislim o tačnosti ili netačnosti tih sudova, jer to zaista ne vredi, nego se pitam kako je stalo sa razumom i moralom toga koji te sudove daje.” (Za NIN će redovno pisati i Dragan Velikić)