Kapitalno politički rašomon

Povod za ovaj intervju sa dr Vesnom Aleksić su, evo, sledeće tri sličice, mada bi ih se sličnih dalo nakupiti mnogo mnogo više. Prva. Taj je vrlo poznati srpski biznismen svakako malo preterao na oba pola svoje priče, ali on tvrdi: i da je Miroslavu Miškoviću pošlo za rukom da otvori tržni centar u Zagrebu teško da bi kod njega ko od Hrvata kupovao, ali da Hašim Tači kojim slučajem investira u supermarket sa dobrim diskontom u Beogradu, Srbi bi kupovali - svi. Druga. Tokom nedavnog razgovora za NIN, obaveštavam Jožu Mencingera da će Turska investirati u Sandžak. A on kratko kaže: Pa, to vam je nešto politički! Treća. Početkom leta razgorela se opet neka svađa oko kazahstanske nafte. Pa ruski list „Argumenti i fakti” pita Galjnuru Rahmatuljinu, analitičara kazahstanske Agencije za istraživanje rentabilnosti investicija, radi li se tamo o velikokineskom zamahu zbog koga bi Rusi trebalo da raskinu sve svoje ugovore sa Kazahstanom. Ne, kaže Rahmatuljina, bez brige: kineski kapital kontroliše samo 19 odsto nafte koja se dobija iz kazahstanskih izvora, nije malo, ali se o totalnoj kontroli ne može govoriti. Ima li kapital svoju naciju i svoju političku opciju? Neoliberalni ekonomisti ni sad ne daju ni opepeliti: profit je jedina nacija i politika koju ima kapital. Dobro, a imaju li nacija i politika svoj (omiljeni) kapital? Plasira li se uz kapital i politički uticaj? Može li i treba li država koja prima strani kapital da vodi računa od koga taj kapital uzima? Da li je Srbija kroz istoriju o tome vodila računa? Ne, kaže za NIN Vesna Aleksić, “Srbija se često trudila da nikoga ne naljuti, a o tome od koga će Srbija uzeti više kapitala, više su vodili računa oni koji kapital imaju”. Istorijski gledano, da li je Srbija ikad vodila računa o tome iz kojih država joj strani kapital dolazi, da li joj je to bilo važno? Ako krenemo od naše prve države, Kneževine, pa Kraljevine Srbije, naravno da je za opšti ekonomski razvoj bio jako važan strani kapital. Strani kapital je išao preko državnih zajmova i počeo je u Srbiju prvi put da ulazi devedesetih godina 19. veka. Do Prvog svetskog rata, kapital su posedovale Velika Britanija, Francuska i Nemačka, a ovim prostorom su apsolutno dominirali Francuzi, bilo da se radilo o ulaganjima u fabrike ili o državnim zajmovima za izgradnju železnica ili puteva. Francuska je i inače bila najveći izvoznik kapitala. Francusko-srpska banka je pri osnivanju 1910. godine bila 12 puta jača od bilo koje banke u Srbiji. A nastala je kao odgovor na jednu austrougarsku banku, koja je u Srbiji osnovana godinu dana ranije i koja je bila četiri puta jača od bilo koje srpske banke. Hoću da kažem da je to bio ozbiljan sukob velikih sila za plasman kapitala u Srbiju. Naravno, njih nije interesovala Srbija kao Srbija, nego Srbija u tom geopolitičkom prostoru, povezana sa Bliskim istokom. Kako slabi i nestaje Otomanska imperija, taj prostor za njih postaje jedna potpuno nova i obećana zemlja. To je vapilo za investicijama. Američkog kapitala u tadašnjoj Srbiji nije bilo, Amerikanci su do početka 20. veka sami pozajmljivali kapital, najviše od Velike Britanije. Ni do raspada carske Rusije, Rusija nije imala kapitala za izvoz nego ga je sama uvozila. Da rezimiramo, do sada, za koji bi se strani kapital moglo reći da je bio najdominantniji u Srbiji? Istorijski gledano, nema sumnje da je to bio francuski kapital. Čuvena Otomanska banka, sa sedištem u Istanbulu, kojom je dominirao francuski kapital, pošto su se Britanci iz nje brzo povukli, pojavljuje se ovde devedesetih godina 19. veka i narednih 25 godina vrši direktan i ozbiljan uticaj. Nemački kapital - da, ali što bi naši ljudi rekli - nazor, od 1935. do 1941. godine, a posle toga su izvukli sve što su mogli. Ne bih nemački kapital ozbiljno uzimala u razmatranje kao nešto što prožima društvo kao što se to dešavalo sa drugim kapitalom kod nas. Za dominaciju francuskog kapitala u Srbiji je postojao međusobni interes. Danas smo, očigledno, te zajedničke interese izgubili. I naši su se interesi promenili, ali, mislim, pre svega francuski. Država u to doba nije poreklo stranog kapitala posmatrala kao političku činjenicu? Naprotiv, vlast u Srbiji je osećala da je, u političkom smislu, previše jaka zavisnost kad samo jednoj državi, odnosno Francuskoj, dugujete toliki novac, pa je Nikola Pašić u jednom trenutku 1912. godine saopštio nemačkom poslaniku u Beogradu da bi on voleo da u Srbiju uđe više nemačkog kapitala, kroz neku nemačku banku. S druge strane, Srbija nije mogla mnogo da pozajmljuje ni od Austrougara, s obzirom na političku atmosferu i carinski rat, a ni od Nemaca, koji su politički podržavali Austrougare. Nisu se Francuzi morali naročito ni truditi, političke okolnosti su im išle naruku. Ali, poslanik Velike Britanije šalje jednu prilično strogu notu srpskoj vladi, sve se to dešava oko Balkanskih ratova, i u toj oštroj noti on opominje srpsku vladu da bi britanski kapital trebalo značajnije da bude zastupljen u srpskoj privredi. I šta Srbija odgovara tom britanskom poslaniku na njegovu notu? Srbija u zimu 1914. godine osniva Britansko-srpsku banku, ali prekasno, do 1914. godine ta banka nije mogla da zaživi. Posle Prvog svetskog rata sve se to dramatično menja. Kad pogledate statistike o stranom kapitalu u Kraljevini Jugoslaviji, vrlo je prisutan i dalje francuski kapital, ali je britanski još dominantniji. Od dolaska Milana Stojadinovića na vlast, sve se to opet dramatično menja, pa 1935. u Kraljevini Jugoslaviji već uveliko traje rat, ali ekonomski rat između Engleske i Nemačke. O tome koliko su se strane sile borile da ovde obezbede prostor svome kapitalu govori i sledeći primer: predstavnik nemačkog finansijskog kapitala u Srbiji, tamo 1920. i neke, u borbi za smanjenje uticaja francuskog kapitala, plaća novinare da objavljuju tekstove o tome kako Nikola Pašić uzima dva odsto proviziju od svakog posla koji napravi sa Francuzima. I Nikola Pašić se otvoreno žali pomenutom nemačkom poslaniku u Beogradu, kako to uopšte nije u redu, jer oni naprotiv baš žele veći uticaj nemačkog kapitala, ali smatraju da je najbolje da Nemačka osnuje svoju banku i tako investira u srpsku privredu. Da li se stranom kapitalu raspadom Jugoslavije devedesetih godina 20. veka ovde otvara prostor ravan onom koji se otvorio raspadom Otomanske imperije? Bilo bi previše tako nešto reći. Otomanska imperija je bila jedna ogromna imperija. Bitka raznih kapitala tad je bila žešća na ovom terenu? Mnogo žešća nego danas. I to u kontekstu borbe za to ko će prvi da dominira jednim prostorom čitavog Balkana i Bliskog istoka. Grčka, Bugarska, Rumunija, Srbija, Crna Gora, Albanija, kako se koja oslobađala, svaka je vapila za kapitalom. A onda imate dole Tursku i čitav Bliski istok, imate uz to Egipat, Tunis, Maroko, da ne govorim o Palestini. Mi smo apsolutno tretirani kao deo tog prostora. Što je za nas, naravno, bilo bolje. S obzirom na to da je francuski kapital ovde bio dominantan, zar se ne čini da je uticaj Nemačke na naše društvo, kulturu, jezik bio u nesrazmeri sa tim? Ne bih se složila sa tom konstatacijom. Uticaj francuske kulture i jezika, kulturne, privredne, političke veze sa Francuskom bile su izuzetno jake, pogotovo na prostoru Srbije za vreme Kraljevine Jugoslavije. Znači, ne govorim za čitavu Jugoslaviju. Ali sama činjenica da smo živeli u zajednici sa Hrvatima i Slovencima, gde je austrougarski i nemački kapital dominirao, oni su praktično bili pokrajine Austro-Ugarske, pa je tamo dominirao nemački jezik, nemačka kultura, mentalitet u krajnjoj liniji. Pa, onda, disciplinovanost koju su posedovali Hrvati i Slovenci, pa čak i Bosanci. Od aneksije BiH, Austrougari su za kratko vreme mnogo toga doveli tamo u red. To jeste u političkom smislu bio gubitak za Srbiju, ali što se same BiH tiče, opšti uticaj koji je Austro-Ugarska imala u BiH bio je pozitivan. Pogotovo kad je bio u pitanju razvoj njihove administracije, naučnih i kulturnih institucija. A da se opet vratimo uticaju Francuske i onome što je danas od njega ostalo. Kad je Srbija ponovo krenula putem tranzicije, odnosno vraćanju kapitalističkim osnovama, činjenica je da su ljudi koji su dolazili da nam pomognu, da ne kažem počevši od samog bivšeg guvernera NBS Radovana Jelašića, bili nemačka škola. Koliko ja znam, pogotovo u Narodnoj banci, nemački finansijski stručnjaci su dali ozbiljan pečat. Francuska ovde nije iskoristila nesumnjivu istorijsku dominaciju svog kapitala. Ne znam zašto. Verovatno zato što joj ovo nije važno interesno područje kao što je nekad bilo. Nikad Srbija kao takva nije bila važno interesno područje za Francusku, Francuska je bila zainteresovana da ima svoj jak uticaj na Bliskom istoku. Kad se Balkan odvojio od Bliskog istoka kao posebno geopolitičko područje, a to se desilo naročito posle Prvog svetskog rata, Francuska više nema tu vrstu zainteresovanosti. A Nemačka je uvek imala. Mi smo interesno područje Nemačke odnosno Austrougarske bili oduvek, Balkan kao privredni prostor. I ja mislim da su oni vrlo lepo iskoristili taj period posle pada Miloševića. Pogledajte koliki je broj austrijskih banaka, Nemačka je prepustila da ovo postane austrijski prostor. Da li je do Drugog svetskog rata država svesno i organizovano vodila računa o tome u koje će sektore i u kojoj meri pustiti strani kapital? Danas je energetski sektor najvažniji i predmet je oštrog nadmetanja stranog kapitala, vidite šta se dešava povodom izgradnje rafinerije u Smederevu? Energetski sektor je u tom pogledu uvek bio najvažniji. Zanimljivo da u Kraljevini Jugoslaviji imate samo dva sektora gde je stoprocentno bio strani kapital, gde mi ni kao država ni kao privredna preduzeća nismo imali uticaj. To su bili: industrija nafte i elektrifikacija. U eksploataciji nafte je dominirao engleski i američki kapital. To je bilo logično, jer je Standard ojl praktično u to vreme držao monopol u Evropi. Kasnije se taj uticaj delio između njih i Velike Britanije. Takav slučaj je bio i u Srbiji. Neverovatno, kad je o elektrifikaciji reč, u Srbiji je bio interesantan švedski kapital. To nije bio čist švedski kapital, nego su se Šveđani pojavljivali u firmama u kojima je značajan paket akcija bio u rukama švedskih investitora, ali se obično radilo o konzorcijumima sa nemačkim i austrijskim bankama, koje su se, zbog političke situacije, retko direktno pojavljivale. Sem švedskog, nemačkog i austrijskog kapitala, u elektrifikaciji Srbije veoma prisutan bio je i češki kapital. Češki kapital bio je vrlo prisutan - generalno. Znači u ove dve oblasti uopšte nije bilo domaćeg kapitala. Svuda na drugim stranama se pojavljuje bar nominalno, prosto zbog političara i međusobne borbe kapitala iz različitih zemalja. Ovdašnja država do Drugog svetskog rata nije obraćala pažnju ni na to u koju njenu oblast će da uđe koji kapital? Ne, ni zakonima, niti nekom određenom strategijom. Zakoni koji su se odnosili na unos stranog kapitala bili su prilično nejasni. Ali ovde su se stvarali ozbiljni ekonomsko-politički lobiji. Svaka partija je bila povezana sa određenim grupama stranog kapitala. To nije bila nikakva tajna. Recimo, Ivan Ribar je bio predsednik prve Skupštine Kraljevine SHS, jedan ugledni političar i advokat, nije imao nikakve veze sa privrednim životom Srbije, niti je lično posedovao neko preduzeće. Taj čovek se redovno nalazio u upravnim i nadzornim odborima firmi sa stranim kapitalom. Obično su to bile firme povezane kroz jednu određenu banku sa stranim kapitalom na čelu čijeg upravnog odbora je bio Ribar. Zašto? Zato što je on kroz skupštinu, kroz zakone, kroz kontakte sa ostalim političarima mogao... Pa zar on kao predsednik Skupštine nije tako bio u sukobu interesa? To nije postojalo. LJudi su to kritikovali, intelektualci, novinari... On je to bio uglavnom kod nemačkog kapitala? Da, vrlo interesantno. Bio je, uglavnom kod nemačkog i austrijskog kapitala, dok su radikali najčešće bili kod Francuza. Kad je formirana Jugoslavija, strašno se sukobljavao taj nekadašnji kapital austrougarski na teritoriji Hrvatske i Slovenije i ovaj francuski kapital na teritoriji Srbije. Tako su i političari nastupali. Srbija, znači, posle Prvog svetskog rata nije imala ništa protiv da austrijski i nemački kapital nastavi da se plasira u Vojvodini? Imala je protiv, ali koliko god joj se to nije sviđalo, ona je morala da odustane vrlo brzo od pokušaja da taj kapital protera. Ekonomski, nije imala dovoljno kapitala da taj kapital zameni. U Vojvodini je bila vrlo specifična situacija, tu je dominirao mađarski kapital, ugarski kapital. Tu nije bilo mnogo austrijskog kapitala. Pre Prvog svetskog rata, Austrijanci i Ugari su se vrlo ozbiljno sukobljavali i na teritoriji Srbije i na teritoriji Vojvodine, bez obzira na to što su pripadali jednoj državi. Jugoslavija je pokušavala da umanji uticaj ugarskog kapitala u Vojvodini, ali nažalost bez izgleda na uspeh. Mađari su se povukli 1918. godine, ali su se ubrzo u Vojvodini pojavile švajcarske firme i banke u kojima je dominantan bio mađarski kapital. Oni su tamo preregistrovali svoje firme. I tu je jugoslovenska država gledala kroz prste takvom ulasku mađarskog kapitala u Vojvodinu. U bankarstvu Austrijanci i dalje vode Prema najnovijim podacima Narodne banke Srbije, 30. juna 2010. godine ukupna bilansna aktiva poslovnih banaka u Srbiji iznosila je 2.343 milijarde dinara ili oko 23,43 milijarde evra. Po učešću u ukupnoj aktivi, banke sa austrijskim kapitalom su dominantne, mada je i učešće banaka sa grčkim i italijanskim kapitalom značajno. Austrijski kapital prisutan je u osam banaka koje posluju u Srbiji, u pet sa većinskim učešćem, u tri sa učešćem od pet do sedam odsto. Ukupna bilansna aktiva pet velikih banaka sa austrijskim kapitalom iznosi oko 634,3 milijarde dinara ili oko 36 odsto ukupne bankarske aktive. Pet grčkih banaka ima ukupnu bilansnu aktivu od 394,9 milijardi dinara, a dve italijanske banke - 348,2 milijarde dinara. Među pet najvećih banaka u Srbiji, jedna je italijanska (Inteza), tri austrijske (Rajfajzen, Unikredit i Hipo) i jedna u vlasništvu EBRD i države Srbije (Komercijalna).Od poslednjeg bavljenja NIN-a poreklom kapitala u srbijanskom bankarstvu, i broj austrijskih banaka i njihovo učešće u bilansnoj aktivi povećano je. Najveći investitori u Srbiji, 2000 – april 2010. (ukupno 14,6 milijardi USD) Zemlja u hiljadama USD 1. AUSTRIJA 3.052.443. 2. GRČKA 1.777.582 3. NORVEŠKA 1.556.042 4. NEMAČKA 1.544.072 5. HOLANDIJA 1.451.646 6. ITALIJA 998.090 7. SLOVENIJA 730.228 8. RUSKA FEDERACIJA 640.230 9. FRANCUSKA 515.587 10. LUKSEMBURG 455.727 11. VELIKA BRITANIJA 439.460 12. MAĐARSKA 378.908 13. ŠVAJCARSKA 378.543 14. HRVATSKA 331.931 15. CRNA GORA 264.289 16. SAD 211.842 17. BUGARSKA 145.770 18. SLOVAČKA 102.292 19. BELGIJA 67.901 20. LETONIJA 55.139 Izvor: NBS