Guča, Guče, Gucci

Guča će, sve su prilike, stati rame uz rame sa Gučijem. Hoću da kažem: trubački panađur polako postaje fensi brend. Što me ispunjava ponosom jer sam i sam na neki način postao deo tog događaja, ključnog za razumevanje Srbije. Pa šta se to u međuvremenu dogodilo? Elem, pre par godina u nekom intervjuu, na vispreno pitanje novinarke o ulozi alkohola u mom životu, odgovorio sam ozbiljnom parolom: „alkohol ne sme da trpi zbog posla“. Ta parola se docnije (sasvim zasluženo) našla među koricama knjige „Najveća lupetanja godine“ (ili tako nešto), a kako u reportaži iz prošlog broja NIN-a videh, donekle modifikovana pojavila se i u Guči, na suvenir–majicama koje, pretpostavljam, idu kao alva. Čik neka sad šatropatriotska piskarala napišu da sam nenarodni čovek i elitista. Ne tražim tantijeme od prodaje majica, drago mi je što je moja skromna misao velikih ljudi ušla u korpus narodnog stvaralaštva, ali ne bih imao ništa protiv da me se, kao prvobitnog autora, sete za dan bezbednosti ili državnosti. Jer, nije mala stvar izboriti se za patriotska pamučna poprsja u oštroj konkurenciji sa Koštunicom i Bećkovićem, recimo. Toliko su se trudili, toliko koncepata pocepali, a nijedna se njihova misao ili stih nisu našli na gučanskim majicama. Što je – bez imalo ironije – velika šteta. Iako to niko ne bi kupovao, lepo bi bilo bar videti majicu sa genijalnom sloganom: „Ko ne razume Guču, ne razume Srbiju“. Ili još genijalnijim doprinosom srpskoj neonatologiji, kako ono bi: „Svaki se Srbin rađa sa svešću da je Kosovo srce Srbije“. Jedva čekam da dam još neki intervju, pa da u pogodnom momentu ispalim neku parolu koja će zaživeti u narodu i osvanuti na majicama na 51. saboru trubača. Kasno mi je, mada (nadam se) ne i prekasno, došlo iz debelog mesa u glavu: postmodernizam je mrtav, a pitanje je da li je ta trula zapadna poetika ikada i bila živa. Da sam juče umro, danas bih bio zaboravljen. Zahvaljujući, međutim, besmrtnosti „narodnog genija“, kada za pedeset godina na nekom zaguljenom kvizu postave pitanje za 100.000.000 dinara: „ko je bio Svetislav Basara“, tačan odgovor će glasiti – „autor parole `alkohol ne sme da trpi zbog posla` štampane na majicama leta gospodnjeg 2010. na Saboru u Guči“. Biće to teško pitanje, čisto sumnjam da će iko znati odgovor. A biće šteta jer će sto miliona dinara biti velika para. Za tu sumu će se - ako se ovako nastavi – 2060. moći kupiti pet litara zejtina. E sad, šalu na stranu. Ove godine Sabor je upadljivo manje politizovan nego što je bilo za očekivati. Već sama činjenica da ga je otvorio državni neimar Mrkonjić, osoba čiji se habitus u potpunosti uklapa u imidž manifestacije, svedoči da se politička elita odrekla makar onog najvulgarnijeg populizma. Uoči panađura čak sam pomišljao da će se na Saboru, ako ne baš u ulozi otvarača, a ono „on kao prezident“ pojaviti i Jego Sijatelstvo lično. Da li zbog samozatajnosti, da li zbog još svežih uspomena na nemila antidržavnička zbivanja u Marićevića jaruzi o prošlom Sretenju, Tadić se uzdržao od hodočašća u Guču. Što bih – da budem iskren – na njegovom mestu i ja učinio. Zna on dobro, a i njegov tink-tenk još bolje zna da se oko šatri u pitoresknoj varošici okuplja brojna ekipa onih koji ga smatraju izdajnikom i ustašom, pa ne bi bilo zgodno da se usred direktnog prenosa mudroslovnih prezidentovih kazivanja iz cenjenog publikuma začuju povici „jedi g....“ E, to je ono, a ne trube, što u Guči nikako ne valja. Relativna depolitizacija Sabora znatno je doprinela porastu kvaliteta programa i lakšem disanju, uopšte. Osim tradicionalnog zurlanja, sada tu ima i programa kojih se ne bi postideli ni mnogi elitistički festivali. Što navodi na pomisao da bi i široj zajednici krenulo nabolje kada bi se sprovela depolitizacija Srbije, a političari (svi do jednog) razaslali na usavršavanje i specijalizaciju. Po ideološkom ključu: Polovina u Gvantanamo. Polovina u Sibir. Opet šalu na stranu: jubilarni Sabor je okupio poprilično ličnosti iz finijeg sveta i „boljih kuća“. Tabloidi – i ne samo tabloidi – preneli su kao udarnu vest da su u Guču blagoizvoleli prispeti Čeda Jovanović i moja drugarica Natali Mićić. Pozdravljam taj gest. A evo zašto. Pre nekoliko godina sam u jednom tekstu, valjda bi u „Danasu“, napisao pedesetak redova o neophodnosti aproprijacije patriotizma koga je jedno jako malo i veoma pokvareno društvo u potpunosti prisvojilo i privatizovalo. Čitav se niz manje ili više opskurnih ličnosti drznuo da govori u ime čitave nacije i potom pokušao (i bezmalo uspeo) da svako mišljenje različito od njihovog – ako se to uopšte može nazvati mišljenjem – predstavi kao izdaju ili plaćeništvo. Tada se na taj moj apel da se uzurpatorima otme ono što je vlasništvo sviju nije odreagovalo. Ali, kako vidim, nekima dolazi iz debelog mesa u glavu. I to u pravo vreme. Akcije profesionalnih rodoljuba su u strmoglavom padu. I, kako stvari stoje, padaće još niže. Sve je više, naime, ljudi koji uviđaju vezu između gromopucatelnih, budalastih i lažovskih priča o urođenoj kosovskosti Srba i moralne i materijalne bede u koje Srbija nezadrživo tone. Rešenje tog decenijskog problema nije distanciranje od svih manifestacija „srpskosti“ – pogotovo ne od Guče – već njihova depolitizacija i njihovo svođenje na ono što zaista jesu. Kako ono reče Genon: haos nastaje spajanjem stvari koje treba da stoje odvojeno i razdvajanjem stvari koje treba da ostanu zajedno. To je kratko i precizno objašnjenje katastrofalnosti srpskih politika (nije ovaj belaj počeo sa Miloševićem) koje od druge polovine XIX veka naovamo rade po oprobanom Genonovom receptu za haos. Umesto da uređuju, poboljšavaju i nadziru raspoloživu teritoriju, ovdašnje političke pseudoelite tradicionalno sanjaju o zaposedanju „svih srpskih zemalja“. Ako neko misli da aktuelna vlast radi drugačije, vara se, samo radi diskretnije. Nije li pre nekoliko godina Jego Sijatelstvo Tadić podigao neku školu u Srpskom Sarajevu, uprkos tome što u matici nam Serbiji ima mnogo škola koje prokišnjavaju. Zašto, konačno, bosanski Srbi ne bi podigli neku školu u Aleksincu? Do kada će – i po koju konačnu cenu – ovdašnji politikanti igrati farsu pansrpskog Pijemonta. Kada će – i da li će tada biti prekasno – toj usplahirenoj gospodi neko saopštiti da je Milutin Garašanin odavno umro i da se od njegove smrti naovamo svet dramatično promenio. Mada su se, ruku na srce, i lokale političke elite menjale. Ako je u Garašaninovo vreme ideja svenacionalnog okupljanja korespondirala sa svetskoistorijskim tokovima i imala autentičan i masovan odziv u narodu, njena anahrona i kontraproduktivna primena (i to u sasvim partikularne, uskostranačke svrhe) u postistorijskim okolnostima, imala je za rezultat sveopštu propast i stagnaciju Srbije. Otišlo se u jednom momentu tako daleko da su rodoljubivi ministri i premijeri počeli da u Guči vide samu suštinu Srbije i da to bez zazora i govore. I, vaistinu, Srbija je počela da liči na stereotip o Guči – na buku, bes, pijanstvo, krkanluk i murdarluk – i faktički uveliko prevazišla saborsku raspojasanost, samo što to, zbog veličine sale, nije bilo tako očigledno. No dobro, sada kada je i misao moje malenkosti postala deo festivalskih zbivanja, tvrd vam stojim – eto me iduće godine u Guči. Ali pod jednim uslovom: da Dačić naloži saobraćajnoj policiji da se ne pojavljuje nigde u krugu od sto kilometara. Jer ovako, pozivati naše i strane ljude da dođu na raspojasano i jedinstveno srpsko veselje, a posle ih sačekivati po jarugama, poturati im alko-testove, oduzimati im dozvole i naplaćivati paprene kazne, po meni nije srpski nego džulovski. Ne ide to, brate. Pozoveš čoveka na slavu, pa mu posle zameriš što je popio neku više. Nezgodno nekako. Ćiftinski. Svejedno, došao ja ne došao, očekujem da će se i dalje raditi na poboljšanju programa, a pogotovo na eliminaciji alternativne scene, recimo onih petogodišnjih devojčica koje polugole igraju pred obeznanjenim džiberima. Ako uljudimo Guču, možda se posledično uljudi i Srbija. Prvi korak ka dekoštunizaciji je već načinjen, mada tu još uvek ima debelih naslaga populističkog švindleraja. Nije, velim, Guča kič. Ali politizacija i instrumentalizacija Guče jeste. Ne znam za druge, ja sam već smislio slogan i velikodušno ga nudim štampačima suvenir-majica. Evo kako glasi: „Vojo je bubreg Srbije.“