Kad bogati daju

Da li naši bogati ljudi ulažu u kulturu? Koliko? Kako? Najzad, zašto? Na listi deset najbogatijih Srba, prvoplasirani su bračni par Madlena i Filip Zepter. Novi podvig Madlene Zepter, otvaranje prvog privatnog muzeja u Beogradu posle kneza Pavla, i toliko decenija kasnije, usred prestonice, u kojoj su gotovo svi muzeji i galerije pozatvarani, u velelepnom zdanju iz 1922, vredan je svake pažnje. Izložila je svoju kolekciju slika i skulptura, koja je nastajala nekoliko decenija. Nepristojno je i pitati koliko sve to košta. Samo zdanje u Knez Mihailovoj broj 42 je pod zaštitom države, prvobitno građeno za Hrvatsku banku. Zbirka se prostire čak na tri sprata. Poseta je i u ovim vrelim letnjim danima visoka, nekad i po tri stotine ljudi dođe samo u toku jednog dana da vidi ova značajna dela naše savremene umetnosti. Muzej ima više od 350 dela sa potpisima 132 jugoslovenska umetnika. Besplatan ulaz za posetioce trajaće, najverovatnije, i tokom septembra. Već deset godina radi i prva kamerna opera na Balkanu, sada Opera-teatar „Madlenijanum“ u Zemunu. Samo u renoviranje i temeljnu rekonstrukciju zgrade uloženo je 20 miliona evra! Bogato opremljene predstave sa vrhunskim umetnicima, i gostima iz sveta, takođe su posebna stavka. U karti delatnosti gospođe Zepter koje lično finansira je i aukcijska kuća Madl Art, izdavačka delatnost u Zepter book-u, osnivanje i doniranje Evropske nagrade za književnost u iznosu od 15.000 evra, koja se dodeljuje svake godine u elitnom „Fuketu“ na Šanzelizeu u Parizu, kada se dodeljuje i evropska nagrada za dizajn posuđa i upotrebnih predmeta, pa „Žensko pero“ zajedno sa „Bazarom“ i pet hiljada evra nagrade, najzad stipendiranje više od 500 mladih talenata. Da nije bilo Madlene Zepter, ko zna da li bi ikad bio otkupljen Dobričin zlatni prsten koji se sada čuva u Pozorišnom muzeju Srbije. Gospođa Zepter je već deset godina i pokrovitelj svečanosti uručenja ove najprestižnije glumačke nagrade za životno delo, kao i štampanja monografije o laureatu. Nažalost, Udruženju glumaca je nedavno stigao dopis da će ova godina, i uručenje nagrade Voji Brajoviću, biti i kraj njenog doniranja! Trajalo je punih deset godina. Svaka ta monografija i svečanost plaćeni su po devet hiljada evra, kažu nam u Udruženju. Deset godina, 90.000 evra. I tako, dok Madlena Zepter, poput nekakvog MMF-a za našu kulturu, ali bez ememefovskih uslova i uslovljavanja, deli, podiže, otvara, pomaže šakom i kapom neke nove kulturne prostore, od države ni –hvala! Samo jedan „Zlatni beočug“ Kulturno prosvetne zajednice Beograda, povodom deset godina postojanja opere „Madlenijanum“! Bilo je tu i „gafova“, poput ondašnjeg ministra Branislava Lečića da je uvrsti među članove Saveta u Ministarstvu za kulturu. Pozvao, pa odustao. A da li ima porodica Zepter poreskih olakšica? Naravno da nema, jer takva klauzula u zakonodavstvu ove zemlje ne postoji. Kao da je ulagala u bunar! A, ipak, nije. Među poznatim biznismenima malo je onih koje smo viđali na kulturnim dešavanjima, osim ako to nije gostovanje Zubina Mehte, na primer! Ipak, u Beogradskom dramskom pozorištu čest premijerni gost je vlasnik Delte – Milorad Mišković. Doduše, kažu kako je to više po „zemljačkoj liniji“ jer su i Mišković i tadašnji upravnik pozorišta, sada ministar kulture Nebojša Bradić, zavičajci iz Kruševca. Ipak, manje se zna da je Delta ulagala i u kulturu. Od Jelene Krstović, direktora Sektora za korporativne komunikacije, dobili smo dopis u kome, između ostalog, stoji da je „Delta holding godinama pomagao rad Beogradske filharmonije i Narodnog pozorišta, kao najznačajnijih nacionalnih kulturnih institucija. Finansijski smo podržali obnavljanje zgrade Jugoslovenskog dramskog pozorišta. Učestvovali smo u sponzorisanju nekoliko domaćih filmova i podržavali značajne bendove i autore. Naša kompanija Delta Maksi je u prvoj polovini godine pomogla da se obnovi fundus na smeru fotografije Fakulteta primenjenih umetnosti u Beogradu, organizujući izložbu fotografija kao deo borbe za čistiji i uredniji Beograd. Druga članica Delta holdinga, Delta Đenerali Osiguranje, već godinama je jedan od sponzora Festivala igre.“ Zorana Drakulića smo takođe viđali na premijerama, najčešće u Narodnom pozorištu u Beogradu. Međutim, nikad nije odrešio kesu za nacionalni teatar, kaže nam LJubivoje Tadić, nekadašnji upravnik, dodajući da se lično poznaju i da je čovek od reči koji kada nešto obeća, to i ispuni. Gordana Vitomirov, pi-ar njegove kompanije, rekla nam je da oni pomažu kulturi, pojedincima i institucijama, sporadično, da nemaju nikakav fond za ta izdvajanja, kao što ne vole i ne žele da se o tome u javnosti govori . „Naravno da nas zovu za pomoć, odazivamo se od slučaja do slučaja, ali o tome ne želimo da govorimo“, bilo je sve što smo čuli od „poslovne“ Gordane Vitomirov. U kompaniji Milana Beka dobili smo odgovor da je gospodin Beko na putu, da on ne daje nikakve izjave, a isti odgovor dobili smo i u kompaniji Danka Đunića: „Niko u kompaniji ne daje izjave za javnost.“ Kratko i jasno. Raspoloženiji su ovim povodom bili u kompaniji Miodraga Kostića Koleta. Rečeno nam je da je njegova MK grupa samo u protekle tri godine uložila više od 350.000 evra za poboljšanje uslova rada u zdravstvenim, obrazovnim, javnim i kulturnim ustanovama u Vojvodini i Srbiji. Šta je sa onima koji ne spadaju u te sa jahtama, avionima i kamionima, ali imaju ime koje zlata vredi? Među njima je princeza Jelisaveta Karađorđević sa njenim Fondom. Pomogla je operskoj pevačici, sopranistkinji Nataši Tasić–Knežević, muzikologu Rastku Jakovljeviću, ali i poznatoj glumici Jeleni Stupljanin koja je zahvaljujući našoj princezi pohađala prestižnu školu glume Li Strazberg u NJujorku: „Moj džep je moj – Fond“, kaže za NIN princeza Jelisaveta Karađorđević. „Često mi se obraćaju za pomoć, ali ja nemam para, imam ime i ljude koji mi izlaze u susret. Zato moram da biram one najbolje. Evo, sada je to mladi, sedamnaestogodišnji harmonikaš Momir Novaković koji ide u Lugano da nastavi školovanje. Uvek volim da pomažem glumcima i muzičarima, jer je njihova umetnost ta koja spaja ljude bez obzira na granice.“ I glumica Jelena Stupljanin pred povratak u NJujork, a posle nekoliko filmskih festivala na kojima je učestvovala, kaže da je samo zahvaljujući Fondu NJKV princeze Jelisavete Karađorđević uspela da završi prestižni Li Strazberg u NJujorku: „To je bila prekretnica u mom životu“, kaže uspešna, lepa glumica, „jer sam posle škole počela i da radim u pozorištima i jedno vreme čak i da predajem glumu u NJujorku, na tom istom institutu! Osim što sam dobila novac, sama činjenica da me je princeza podržala i prepoznala moj potencijal, trud i želju da se usavršavam, neprocenjivo je bogatstvo koje sam u tom trenutku dobila. U Americi se takva aktivnost nagrađuje tako što im se odbija od poreza. Verujem da novac postoji da bi bio utrošen na razvoj i kvalitet društva, da je tu da se upotrebi na plemenit i koristan način. Meni je princeza Jelisaveta, pored materijalnog dela, ulila i hrabrost i mogućnost da jednog dana i ja posmatram svet na način uzajamne podrške i davanja onima kojima je u datom trenutku materijalna pomoć potrebna za usavršavanje.“ Ima i onih koji iz džepova skromno daju, ali daju. Takav je Fond „Milan Đoković“ pri Akademiji umetnosti koju je osnovao i vodi njegov sin Dušan Đoković, iz koga se finansira izdavačka delatnost, ali i snimanje kratkih filmova kakav je onaj o Puriši Đorđeviću. I glumac Miki Manojlović smatra da svako može da pomaže, ako hoće, pa tako i on ima specifičnu „Radionicu integracije“ u kojoj se neguje rad sa osobama sa hendikepom. Nedavno je gradonačelnik Beograda Dragan Đilas promovisao bivšeg japanskog ambasadora Tadaši Nagaija u počasnog građanina grada. Jeste to bio sasvim poseban ambasador, i sam svestrani umetnik, ali je iza njega, ipak, stajao bogati Japan, država koja je samo za Beogradsku filharmoniju izdvojila milion i dve stotine hiljada evra! Japanci su dali, kaže nam LJubivoje Tadić, i skupu audio-vizuelnu tehničku opremu za nacionalni teatar. Kao što je i direktor Simensa Momčilo Spremić imao sluha, za razliku od tadašnjeg Kojadinovićevog Ministarstva kulture, da finansira balet remek-delo Vojislava - Vokija Kostića i Staše Zurovca prema Tadićevoj ideji – „Ko to tamo peva“ . U to vreme, odmah posle 2.000. godine, na upravnikov poziv odazvali su se i tada tek u zaletu pi-ar Delte mlada Milka Forcan, pa Miodrag Babić iz Hemofarma, Telekom, Bambi, Filip Moris, Jat je davao popust na letove, klinika Vizin i dalje brine o glumcima i zaposlenima ... da kao članovi Fonda prijatelja Narodnog pozorišta, pomognu u nastajanju novih predstava, ali i gostovanja u svetu. I ta simbioza umetnika i biznismena je zaista odlično funkcionisala. Samo za pet godina izašlo je 60 premijera, neke predstave i danas imaju više od sto izvođenja, a gostovalo se od Brisela do Stokholma i Bogote, Zagreba i Maribora. Samo je Mona sašila, kao prijatelj kuće, više od hiljadu kostima! Na kraju, još jednom Madlena Zepter. NJen gotovo dve decenije dugi staž kreiranja i investiranja u kulturu, sa najvećim svotama koje dostižu nekoliko desetina miliona uloženih evra u srpsku kulturu i umetnost, vredan je poštovanja. Ona je, bez sumnje, najveći mecena u kulturi u istoriji Srbije, a to jednostavno objašnjava: „Ko želi nešto da napravi, nađe načina, a ko ne želi ništa da učini pronađe - izgovor!“