Banalna režija spektakla Kalinić

Noćno izručenje Sretka Kalinića iz Zagreba u Beograd, brižljivo ovekovečeno policijskim kamerama, potvrdilo je, kako su objasnili državnici prijateljskih zemalja, čvrstu rešenost da se „udruženim snagama i izvanrednom saradnjom Hrvatska i Srbija zajednički obračunaju sa organizovanim kriminalom“! Naravno, događaj je, teško je navesti koji put, poslužio ministrima policija, potom i političarima koji nemaju dodirne tačke s delokrugom rada ovih ministarstava, da iskažu zahvalnost drugoj strani u maniru dobrosusedskih odnosa i podjednako valjane saradnje. Svemu vredi dodati činjenicu da je Kalinić, zahvaljujući sporazumu dve zemlje i izmenjenoj zakonskoj regulativi, prvi državljanin Hrvatske koji je izručen Srbiji, te da će se naša zemlja u budućnosti jednako odnositi prema kriminalcima kojih se dokopa ovde, a traženi su kod suseda. Gotovo tri meseca nakon zagrebačkog hapšenja Sretka Kalinića i prekograničnog hvatanja Miloša Simovića, pripadnika „zemunskog klana“ koji su učestvovali u ubistvu premijera Srbije Zorana Đinđića i brojnim likvidacijama u Srbiji, teško je oteti se utisku da je režija važnosti Kalinićeve deportacije u Srbiju u najmanju ruku preterana. Snimci koje je policija dostavila medijima načinjeni su izrazito dramatično, kamerom koja poskakuje u ruci nesigurnog snimatelja, noću, uz veoma slabo osvetljenje, kao da je sve rađeno pod neprijateljskom opsadom i u tajnosti koja podržava spektakularnost događaja. Od samog početka, od hica kojim je Miloš Simović ranio Kalinića, a ovaj po prijemu u bolnicu odmah imenovao napadača i saopštio i mesto njegovog prebivališta, sve što je moglo da stane u sedam godina njihovog bekstva poprimilo je neukusne razmere. Ali, očigledno s razlogom koji je neprijatno zatekao, ili pak nenadano dobrodošao policijama, u krajnjoj liniji i politikama, obeju zemalja. Od hapšenja Kalinića i Simovića, svakako veoma opasnih kriminalaca, očekivalo se mnogo. Odnosno previše s obzirom na to ko oni zaista jesu. Mediji i neimenovani policijski izvori, kao i političari skloni olakim obećanjima, tvrdili su da će njihovi iskazi i priznanja rešiti ne samo misteriju pozadine ubistva premijera Đinđića, nego definitivno razbiti čitavu mafijašku organizaciju na Balkanu! Međutim, nakon dvonedeljne salve morbidnih pojedinosti o likvidacijama koje je Kalinić navodno saopštio istražiteljima u Zagrebu, a kojima je svakodnevno davan značaj na naslovnim stranama novina u Hrvatskoj i Srbiji, ogromna očekivanja su utihnula, a „krvolok zemunskog klana“ kako su imenovali Kalinića, gotovo zaboravljen sve do izručenja u Beograd. Dakle, šta je zaista trebalo da znači svojevremeno saopštenje da su „Kalinić i Simović već duže bili pod policijskom obradom“, ili jednostavno rečeno da su praćeni i da je hapšenje bilo pitanje trenutka? Na koji način je saradnja dveju policija rezultirala time da jedan od njih puca u drugog, a da ga onda ovaj potkaže policiji? U čemu je tu saradnja dveju policija? Ili, šta je sa novim saznanjima o pozadini ubistva Zorana Đinđića, sa otkrivanjem mreže mafijaškog bratstva u regionu, sa razjašnjenjem podrške koju kriminalci i dalje imaju u pojedinim institucijama...? Tačnije – šta bi sve što je do sada gurnuto u medije zapravo trebalo da sakrije? Da se ne pita, ili da se prećuti? Navodna Kalinićeva morbidna detaljisanja o načinima likvidacije dvojice takođe odbeglih članova klana, Milana Jurišića i Ninoslava Konstantinovića, jasno su pokazala koji su mu mentalni dometi i opseg saznanja. Brutalni ubica, kojeg su vođe „zemunskog klana“ dovodile u Beograd samo kada je trebalo izvršiti zločin, kao takav nikada nije ulivao drugu vrstu poverenje ni onima od kojih je zavisio i za koje je radio. U svemu drugačije od Miloša Simovića koji, bar koliko se zasad zna, od hapšenja nije progovorio ni reč. A i o čemu bi? Svaki iskaz, ukoliko nije lažan, samo bi dodatno mogao da ga tereti za nove zločine. Jedino što se ispostavilo jeste da je Simović, preko advokata, specijalnom tužiocu saopštio da je za status svedoka-saradnika spreman da ponudi saznanja o pozadini ubistva premijera Đinđića. Ali sem te, dva meseca stare informacije, nikakvih konkretnih naznaka ni o njegovoj spremnosti, niti o saznanjima, nema. Kako objašnjavaju veoma iskusni policajci, Kalinićeve navodne opservacije o ličnoj monstruoznosti zapravo su puki marketing kojim sebi pokušava da obezbedi bolji status tokom služenja duge zatvorske kazne. Jer, iza rešetaka, u potpuno drugačijim okolnostima, gotovo svi su jednaki, a autoritet se stiče na razne načine. U ovdašnjim zatvorima se nalaze mnogi kriminalci kojima su se Kalinić lično, ili njegovi nekadašnji bliski „saborci“, veoma zamerili. Suparnici koje su bespoštedno sami stvarali, kojima su ubili prijatelje, kumove, rođake... A to nije okruženje u kojem će imati previše prilike da se smeška kao pred zagrebačkim sudom. Za smirenije posmatrače sve što se pisalo i govorilo o Kaliniću zapravo predstavlja skoro prostačku zabavu u kojoj on sam kreira svoju ulogu. Jer, šta je zapravo rekao? Da je ubio dvojicu članova klana koji su takođe u bekstvu, što je za sada nemoguće utvrditi, a da je njihova tela raskomadao na način da im je nemoguće ući u trag! Sledeće što su mediji kopali o Kalinićevim vezama bila je saradnja sa narkobosom Darkom Šarićem, ali se posle intenzivnih napisa i „čvrstih saznanja“ od takve teze odustalo. Posle jalovih pokušaja da se iz „proverenih izvora“ plasira priča da je Kalinić postao plaćeni ubica najopakijih kriminalnih udruženja u Evropi, kao pouzdanija opcija navedena je njegova saradnja sa Lukom Bojovićem, koji se relativno odnedavno pominje kao jedna od vodećih figura u lokalnom gangsterskom okruženju. Bojović je, očekivano, sada nedostupan policiji u Srbiji, a nezvanično se vezuje za veći broj obračuna i likvidacija u Beogradu i u inostranstvu. I tako se priča širi u nedogled, jer je svaki važniji u mafijaškom lancu nedostupan policiji. A Kaliniću se, nekako, iz manje jasnih pobuda, po svaku cenu mora dati na značaju. Ni na jedno ključno pitanje koje je hapšenje Simovića i Kalinića trebalo da pruži do danas nije dat odgovor. Punih sedam godina ova dvojica kriminalaca skrivala su se pretežno u BiH i Hrvatskoj, dok su Srbiju posećivali isključivo u krajnjoj nuždi, pošto je rizik boravka u našoj zemlji bio najveći, a ovdašnji kriminalci na njih bešnji nego policija. Za sve to vreme imali su materijalnu i logističku podršku koja potiče iz istog miljea i apsolutno je neprihvatljivo da se nijedna policija nije bar okrznula o takve informacije. Nijedna od zasad poznatih okolnosti iz njihovih saslušanja ne ukazuje na pomagače, na prekogranične veze, na ljude kojima su izvesno morali da pruže neke protivusluge, jer je balast njihovog skrivanja drugima bio opasan i pretežak. Gde su boravili, šta su i za koga radili, s kim su kontaktirali, ko ih je finansirao jer je skrivanje veoma skupa investicija, kome su verovali i ko je u njih imao poverenja... Nijednog odgovora. Pitanja nisu nevažna. Odgovori na njih su od elementarne važnosti kako bi se sklapao mozaik regionalne mafije. I kako bi se dalo povoda ministrima da se fotografišu i uvere građane da su mafiji potkresana krila. Naravno da se zato može poći od postavke - kome je u interesu da ta pitanja nikada ne dobiju odgovor. Iako je iskustvo nalagalo da se sa Kalinićem i Simovićem postupa drugačije, sve je učinjeno istovetno kao i prilikom predaje Milorada Ulemeka Legija. Nikada nisu utvrđivane okolnosti pod kojima se Legija predao. Niti se naknadno razmišljalo o tome da se utvrdi kojim je putevima, po sopstvenom izboru, mesecima stizao do kabineta tadašnjeg ministra policije i zatvora. Prilika je davno propuštena, sada s razlogom zaboravljena. A moglo se i moralo se saznati mnogo. Da je drugačije rađeno, kako reče jedan od tada aktivnih policajaca, „imali bismo imena ljudi koji su bili u kontaktu sa poslednjom poznatom karikom među ubicama premijera i zato je bilo ekstremno važno saznati gde se Ulemek skrivao“. Mada se kriminalistički udžbenici u međuvremenu nisu menjali, a u njima se navodi da je tako nešto elementarna obaveza, savršena saradnja hrvatske i srpske policije opet hoda nekim drugim krivuljama. Sve smo saznali, samo i dalje ništa ne znamo. A i ko će uskoro obraćati pažnju na još dvojicu osuđenika kojima je u zatvoru sigurnije nego na slobodi. Šta znaju strane policije Jedan od rukovodilaca BIA, postavljen na položaj posle oktobarskih promena 2000. godine, imao je ubrzo po imenovanju uobičajen susret s kolegama iz zapadnoevropskih zemalja i SAD. Prilikom jednog od susreta kolega sa Zapada ga je upitao šta kao služba nameravaju da preduzmu protiv najjače organizovane kriminalne grupe u zemlji, jasno aludirajući na „zemunski klan“ i Milorada Ulemeka Legiju. Kada je odgovorio da BIA nema takva saznanja i da nije u prilici da mu na to odgovori, ali da će rado pogledati mafijašku šemu koju je njegov sagovornik sa Zapada držao u ruci, odgovoreno mu je da to nije praksa, odnosno da nije umesno da „gost domaćinu sugeriše nešto što ovaj ne zna“. Posle ubistva Đinđića ispostavilo se da je kriminalna šema „zemunskog klana“ gotovo identična onoj koju je godinama ranije u ruci držao predstavnik zapadne službe.