Beogradski Mali pijac poplavila Sava…

U podrumu zgrade nekadašnje Beogradske zadruge, na broju 48, poznatijoj danas kao Geozavod, vode u sušnom periodu ima oko metar, a za vreme većih kiša i do dva metra. Ali, to nije sva nesreća ove nekad najmodernije i najlepše zgrade u Beogradu koja je još 1966. godine proglašena za spomenik kulture. Stalni manjak novca, nebriga i sitno-krupne malverzacije dovele su zgradu u Karađorđevoj 48 u jadno stanje koje je zatekao tim ombdusmana Saše Jankovića. NJemu je, ali i Povereniku i Pravosudnoj akademiji (koja je već korisnik objekta), odlukom Vlade od 27. aprila 2010. godine ova zgrada dodeljena na korišćenje, s tim da se ova tri organa, kako piše u zaključku, dogovore koliko će ko prostora da koristi. A najveći deo prostora, osim prizemlja, nije u upotrebnom stanju. Zvanična primopredaja još nije izvršena. Tek sledi popis zatečenog. Ombudsman Saša Janković se ni ne nada da će za svog mandata preseliti u zgradu. - Preselićemo uskoro samo neke prateće službe, a svečanu salu bi eventualno mogli da koristimo za važne sastanke i prijeme – dodaje njegov zamenik Macura. Projekat restauracije fasada, sanacije i rekonstrukcije delova objekta urađen je u Zavodu za zaštitu spomenika kulture grada Beograda tokom 2009. Procenjena vrednost radova je 113 miliona dinara, a trenutno je, kako saznajemo od Lidije Kotur iz Zavoda, u postupku dobijanje građevinske dozvole. Planirana je restauracija i obnova svih fasadnih objekata (uličnih, dvorišnih i svetlarnika), zamena krovnog pokrivača, obnova krovnih lanterni i restauracija kupola koje su tokom posleratne rekonstrukcije srušene. - Sekretarijat za komunalne i stambene poslove koordinira izradu projekta koji je finansiran sredstvima iz Nacionalnog investicionog fonda - kaže Kotur dodajući: - Jedan od mogućih finansijera je Evropska banka za rekonstrukciju, a do sada je izvršena samo adaptacija prizemlja uličnih traktova koji se koriste kao poslovni prostor pravosudnih organa. Ukoliko se dobije predviđen novac, biće to prva restauracija zgrade nakon do sada jedine izvedene neposredno nakon Drugog svetskog rata. Pri toj restauraciji, nažalost, izvršeno je dosta izmena u odnosu na prvobitni izgled zdanja iz 1905. godine. Osim kupola, koje su uklonjenje prilikom restauracije, nestali su i dućani koji su do tada sačinjavali prizemlje zgrade. Rekonstrukcija enterijera projektom Zavoda nije predviđena. Koliko kvadratnih metara prostora ima tačno u zgradi, pomoćnik ombdusmana Macura, sa kojim smo ušli da pogledamo prostor, nije znao da nam kaže: - Rekli su nam da ima između 2.500 i 4.500 metara kvadratnih. Ima mnogo nivoa, pregrada, zazidanih prostora. Sve zavisi od toga računaju li se podrumske i tavanske prostorije. Na podrumske prostorije svakako, u skorije vreme, sa metar do dva vode u njima, ne treba računati. Ali ni ostale prostorije nisu u mnogo boljem stanju. Da ni za restauraciju enterijera neće moći da se predvidi simbolična suma uverili smo se brzo. Na spomeniku kulture ne mogu da se rade adaptacije koje će narušiti istorijsku vrednost zgrade. Drvena vrata i prozori moraju da se zamene istim takvim, staklo u šalter sali, ručno rađeno i oslikano, mora da se zameni istim kao i radijatori, ručno izliveni i izrezbareni, na način na koji se više ne radi. Na prozorskim staklima u svečanoj sali stoji potpis: R. Marković, Beograd, Dečanska 9. Ne može se isto zameniti PVC stolarijom, jeftinim staklom i serijski proizvedenim radijatorima. Dok zajedno sa pomoćnikom ombdusmana Macurom obilazimo prostorije, gledamo gde fali pokoje staklo, preskačemo razbacane papire i daske on, ne braneći nikog određeno, dodaje: - Nije ova situacija nastala u poslednje tri-četiri godine, u zgradu nije ulagano duže vreme. Ali stanje je drastično pogoršano u poslednje vreme. Vidljivo je i pogoršanje nastalo od našeg prvog obilaska, pre nekoliko meseci. Prostorije okrečene u svetloplavo, žuto, roze, sa šarama i bez njih, posledica su iznajmljivanja prostora filmadžijama. Prefarbavana su iste boje i pokoja masivna drvena vrata, delovi podnih pločica premazani su nekom plastičnom masom, a već pominjani radijatori negde su prefarbani, negde skinuti – nisu se uklapali u scenografiju. Da se ne radi o spomeniku kulture i načinjenoj šteti dođe čoveku da se zapita: kakvi li su se to veseli filmovi ovde snimali? Jedan je zasigurno italijanski. Na registrima sa dokumentacijom Geološkog instituta stoje nalepnice: Milano, mart 1947, i još ponešto na italijanskom, potom nešto slično tome, ali godine 1941, 1938, 1935... Ombdusmanov pomoćnik odmahuje rukom i kaže: - Neka italijanska serija, radnja je smeštena neposredno posle Drugog rata. Preteča filmadžija, novogodišnjih žurki i maskenbala u zdanju u Karađorđevoj 48 bio je radio Jugoslovenske levice „KUL“ koji je, između ostalog, okupljao u svečanoj sali na bančenja omladinu JUL-a. Zbog jedne takve „julovske“ žurke Geozavod je aprila 2000. godine 70 godina postojanja slavio na stepenicama. Portir Geološkog instituta, koga smo sreli u predvorju zgrade, radi tu od 1978. godine. Period vladavine JUL-a pamti, kako kaže, po terevenkama i borbama za parking mesto. Nekada je, dodaje on, Geozavod imao nekoliko desetina kola jer je posao geologa terenski, radilo se po celoj Srbiji. - U proseku nam je pauk nekoliko puta nedeljno odnosio kola. Smetalo je JUL-ovcima što im geolozi zauzimaju parking mesta pa su neprestano zvali parking službu. Ali, to nije sve. Često su razni ministri nazivali direktora Zavoda i naređivali mu da ustupi najlepše prostorije da bi neka pevaljka snimila spot. Tako su se u Zavodu pevaljke ređale jedna za drugom, a poslednja je bila - Seka Aleksić. Zgradu u Karađorđevoj 48 izgleda da prati neki maler devastacije. Pre dva talasa žurki, radnik Geozavoda, srećan zbog završenog radnog dana, spustio se niz gelender i slomio jednu od dve centralne keramičke skulpture na ulaznom centralnom stepeništu. Razbijena, umotana u najlon i danas stoji pored stepenica. Iznerviralo je to italijanske filmadžije, saznajemo od portira, te su postavile “istu” ali plastičnu. Ima i onih koji pamte kako je neki zaludni Udbaš, početkom 60-ih, kopao u podrumu zgrade tražeći zakopano zlato i novac predratne Beogradske zadruge. Nije uvek bilo tako, pamte se i bolja vremena zgrade Beogradske zadruge. U vreme nastajanja, novcem predsednika Zadruge Luke Ćelovića Trebinjca, 1905-1907, zdanje u Karađorđevoj 48 bilo je, kako i danas u stručnoj literaturi stoji, antologijski primer srpske arhitekture. Bila je to prva zgrada od armiranog betona na ovom prostoru. Građena je po projektu arhitekata Andre Stevanovića i Nikole Nestorovića, a dekoraciju na fasadama radio je tada poznati građevinski likorezac Franja Vadman. NJenom izgradnjom potpuno se promenio izgled dela Beograda na kome je nekada bio, u pesmi opevan, Mali pijac na kome se trgovalo šljivama, žitom, kožom… Teren je bio vlažan, često plavljen, te su ga Beograđani nazvali Savamala ili Bara Venecija. Manje od pola veka pre izgradnje moderne evropske palate, kako je Branislav Nušić zapisao, u taj deo grada još su stizali karavani kamila. Poslednji, 1854, doneo je bale duvana trgovcu Anastasu Hristodulu. Luka Ćelović Trebinjac, trgovački šegrt, poreklom iz sela Pridvorice pored Trebinja, prvi je prepoznao vrednost Savamale. Hroničari su zapisali da je Ćelović, čim je zaradio prvi veći novac, kupio magazu i dva placa pored železničke stanice. Da bi uverio ostale u vrednost Savamale, prvo je sebi sagradio kuću u Ulici Kraljevića Marka 1, a potom, obogativši se trgujući žitom i šljivama, uverio ostale beogradske trgovce da je potrebno da se udruži domaći kapital. Tako je 1882. godine nastala Beogradska zadruga. Sve je Luka Ćelović dao srpskom narodu, a kako mu je on vratio? Beogradski univerzitet je nasleđene zgrade 1970. godine zamenio funkcionalnijim stanovima, park pored železničke stanice Beograđani nazivaju pogrdnim imenom, a hotel Bristol i Beogradska zadruga su, takođe, u jadnom stanju. Šta li bi Ćelović rekao da je znao da će u palati Zadruge biti organizovane žurke, terevenke i snimanja serija i filmova? Dovoljno je podsetiti kako se u čaršiji nekada prepričavalo da je Luka Ćelović uveče zalazio u kafane i kada bi video nekog od članova Zadruge da kocka, sutradan mu je otkazivao članstvo. A tada se pevalo: „ Beogradski Mali pijac poplavila Sava…  Miroslav Perišić, direktor Arhiva Srbije Vojne tajne nadohvat ruke Nekoliko dana pre medijske gungule oko lošeg stanja zgrade u Karađorđevoj 48 direktor arhiva Srbije Miodrag Perišić na sopstvenu inicijativu je sa timom arhivara ušao u zgradu da se uvere kakva je vrednost dokumentacije koju je Geološki institut ostavio u prostoru koji je iznajmljivan za snimanje filmova, spotova i žurki. - Skoro mi je pozlilo kada sam video šta se sve u zgradi nalazi. Šta ste uspeli da za kratko vreme vidite, prepoznate od materijala? Ogromna arhivska građa. Video sam neke izveštaje i elaborate iz 1941. godine, predratne spise, dokumentaciju nastalu neposredno po završetku Drugog svetskog rata. Deo te arhive je zasigurno vojna tajna i ne bi smelo da bude svima dostupna. Jeste li kontaktirali sa čelnicima Geološkog instituta, da se dogovorite šta će nadalje biti sa arhivskom građom koju je ta firma ostavila? Odmah sam zvao tehničkog direktora Geološkog instituta Dušana Podunavca. Obećao je da će doći u Arhiv Srbije, ali nije. Ako me u skorijem periodu ne budu zvali iz Geološkog instituta, ponovo ću da zatražim sastanak. Jeste li koga obavestili da je za državu značajna arhivska građa u opasnosti? Sačekaću da se prvo sastanem sa nadležnima u Geološkom institutu. Borislav Vukićević, direktor Geološkog instituta Filmadžije i portiri Vlada Srbije nedavno je najavila krivičnu prijavu protiv odgovornih za neovlašćeno korišćenje zgrade u Karađorđevoj 48. Istragom treba da se utvrdi ko je odgovoran za izdavanje te zgrade za snimanje filmova i organizaciju žurki i ko je na taj način sticao materijalnu dobit. Borislav Vukićević, direktor Geološkog instituta, na pitanje da li je Institut bio taj koji je izdavao prostor u zgradi u Karađorđevoj 48 iz koje se 2006. godine iselio, odgovorio je: - Iznajmljivali smo zgradu i mi i Pravosudna akademija, i za to smo uvek jedni drugima tražili saglasnost. Geološki institut smo izdavali samo za snimanje filmova, nikada za žurke. Pravosudna akademija je iznajmljivala prostor za žurke. Jeste li za iznajmljivanje prostora tražili saglasnost Direkcije za imovinu Republike Srbije, koja je nadležna da raspolaže zgradom? Ne, nije bilo potrebe. Za šta je novac od izdavanja korišten? Treba platiti dvanaest plata i godišnje doprinose za četiri portira. To su veliki troškovi. Za to smo koristili novac. Zašto 2006. kada je Geološki institut dobio prostor i Rovinjskoj 12 i kada su sve službe prešle da tamo rade niste iselili svu dokumentaciju Instituta u novi prostor, već ste deo ostavili i ostavili svoje obezbeđenje? Odlukom Vlade Srbije iz 2006. godine je određeno da je Geološki institut dužan da se iseli iz zgrade u Karađorđevoj 48 u roku od tri dana od kada se završi renoviranje zgrade u Rovinjskoj 12. Znate da je ostavljena dokumentacija Geološkog instituta u očajnom stanju, dostupna svima koji iznajmljuju taj prostor? U ormarima su ostali samo papiri koji nisu važni i koje nismo dužni da arhiviramo. Sve što je bilo bitno preneli smo u zgradu u Rovinjskoj 12 i arhivirali po arhivarskim pravilima.