Kako se pletu konci

Posle najnovijih skandala i honorara iz snova koji su isplaćivani u nemačkoj Saveznoj agenciji za rad, političari su u još većoj meri postali predmet javnih diskusija. Moric Huncinger, rođen 1959, uvek je među prvima koji se pominju. “Kad bilo gde počnu da se pletu konci između politike i industrije oružja, tu na kraju reda često čuči Huncinger”, pisao je nemački Der Stern u leto 2002. Kao poslovodni rukovodilac Društva sa ograničenom odgovornošću koje nosi njegovo ime, član CDU stranke (Hrišćansko-demokratske unije) Huncinger je organizovao medijsku kampanju za poslednjeg predsednika vlade Nemačke Demokratske Republike Lotara de Mezijera, kao što i Emil Konstantinesku i Zoran Đinđić, prvi kao predsednik Rumunije, a potonji kao predsednik srpske vlade, imaju za svoje visoke položaje da zahvale njegovoj podršci. Ministar odbrane SR Nemačke Rudolf Šarping, koji je krajem devedesetih godina bio rado viđen gost u Huncingerovom političkom salonu, gde je pred visokim vojnim licima i vrhunskim menadžerima podnosio referate, posle javnih prekora koji su mu upućeni zbog finansijskih neregularnosti, morao je da podnese ostavku.

U leto 2002, ministar odbrane Rudolf Šarping morao je da podnese ostavku, jer je od vas navodno dobijao finansijske prinadležnosti. Vaše ime je nedeljama bilo u svim novinama. Da li ste, naknadno, to uknjižili kao uspeh ili kao neuspeh?

- To je, jednostavno, bih peh. Šarping je bio na crnom spisku socijalista, i čim se pojavio neki povod oni su ga iskaširali. Sebi nemam šta da prebacim. Držao sam dovoljno rastojanje.

Znači, vi niste kod jednog frankfurtskog dobavljača za gospodu, podarili ministra retkim platnom u vrednosti od 54 000 maraka?

- U “Šternu” su bili toliko glupi pa su još i odštampali priznanicu, a pri tome upravo ona govori protiv objavljene primedbe: u zaglavlju, kao primalac računa, naveden je doslovno “R. Šarping, 56112 Lanštajn”. Sve je on to lično isplatio.

U ono vreme, kad ste bili Šarpingov savetnik, on je bio na vrhuncu popularnosti. U proleće 1999, u vreme agresije NATO na Jugoslaviju, on je u štampi važio čak kao Šrederov naslednik. Vašom zaslugom?

- Ni najmanje. U predstavama o političarima koje se stvaraju za javnost, ima i reklamnih poteza, plima simpatija, koje nadolaze i koje se povlače. Pomislite na reklamu koja je pratila Ajhela: kad je postao ministar finansija, svi su pisali o njemu, kao da je gospodar vasione. U svakom slučaju, Šreder je u proleće 1999. bio oslabljen, pa su onda mnogi rekli sebi da Donjosaksonac to ne može da izvede, a Falačanin Šarping može. Već je pre toga 16 godina postojao jedan Falačanin koji je sve to umeo.

Kao onaj ko brine o Šarpingovoj pojavi, vi ste prethodno morali da ga razuverite da mu brada lepo stoji.

- Ja brinuo o pojavi? Takav njemu nije potreban. Ne. Nalazio sam da je dobro što je obrijao bradu, i to sam mu i rekao. Ali to nije učinio zbog mojih reči.

Da li ste ga savetovali na konferencijama za novinare tokom agresije na SRJ, kad je pričao neverovatne priče, kao Srbi spaljuju albansku decu...

- ... ali, molim vas, to je bio tadašnji stepen saznanja. Pa, imali smo s Kosova i verodostojne opise preživelih o onome što je taj Karadžić počinio kao zločine tamo dole.

To što je Šarping takve opise uvek prenosio zagrcnut, gotov da se rasplače - i to je bio reklamni trik?

- Koješta, to je bilo autentično. Čovek je takav. Uostalom, i novi ministar, dr Štruk, isti je takav.

U najmanju ruku, bar jednom ste ubedili Šarpinga u ono što ste hteli: da NATO prilikom bombardovanja poštedi objekt jednog vašeg poslovnog prijatelja?

- Reč je bila o beogradskom hemijskom koncernu “Tehnogas”, firmi-ćerki “Meser Grizhajma” d.o.o. Na našem skupu 7. aprila, po nalogu “Meserovog” šefa Herberta M. Rudolfa, obratio sam se ministru Šarpingu i potonjem prvom komandantu zaštitnog odreda NATO (KFOR), generalu Klausu Rajnhardu, s molbom da se ta postrojenja ne bombarduju. Kad bi to postrojenje odletelo u vazduh, ceo grad bio bi zbrisan.

I vašoj molbi je udovoljeno?

- Da. U jednom od naših sledećih susreta, u septembru 1999, her Rudolf je lično zahvalio Šarpingu što je njegova beogradska filijala bila pošteđena.

Da rekapituliramo: bilo je, znači, dovoljno da se vi u vašem salonu izrazgovarate sa Šarpingom i Rudolfom, pa da NATO izmeni svoj spisak ciljeva za bombardovanje? Zar to nisu morali da zaključe i u NATO krugovima? Niste li vi, u najmanju ruku, bili obavezni da, umesto sa Rajnhardom, govorite s vrhovnim komandantom NATO Veslijem Klarkom?

- Kad bi Rajnhard nešto rekao, Klark bi se složio: “Jes, ser!” Što bi Rajnhard naredio, to je bio zakon - on je tokom agresije bio opunomoćeni naredbodavac savezničkih kopnenih snaga za srednju Evropu, i naredbodavac u Združenom komadnom centru NATO-a.

Redovan gost u vašim salonima bio je i Zoran Đinđić, od kraja 2000. godine do njegovog ubistva u martu 2003.

- Prvi put je on u našem salonu referisao 11. marta 1998. Ali, ja sam već i u prethodnim godinama imao nekoliko usputnih susreta s njim u Frankfurtu, kao kad se ljudi sretnu onako, ne znajući tačno ko je čovek. Tada sam poželeo da, u vreme kad je Helmut Kol bio na dužnosti kancelara, ugovorim za njega jedan termin u Kancelariji. Ali to se nije dovoljno brzo desilo, ali da jeste, Đinđić bi možda završio u Uniji a ne u SPD-u (Socijaldemokratska partija Nemačke). U aprilu 1998, privatno sam mu poklonio jedan oklopljeni “audi”, da mu se na Balkanu, gde se prema opštem saznanju mnogo puca, ne bi ništa desilo.

U jednom faksiranom pismu koje ste uputili našoj redakciji, kritikovali ste to što sam u članku od 24. decembra 2003. napisao da je Đinđić verovatno dobio i novac od vas. No, ipak je činjenica da su referenti u vašem salonu dobijali, po nastupu, honorar od 20 000 maraka. Đinđić je imao i više nastupa.

- Naravno da je dobio novac, ali ne za sebe lično, već samo za njegov pokret. Kao ličnost, bio je apsolutno nepotkupiv. Kao, uostalom, i svaki drugi s kojim sam se do sada sreo.

A kod “Melera & Šara”, gde ste sa Šarpingom kupovali firmirana odela, takođe ste bili sa Đinđićem?

- Sigurno dvadeset puta. Ali on je sve sam plaćao, kao i Šarping. Sa izuzetkom crvenih kravata, koje sam mu svaki put poklanjao po jedan par. I Milošević je, eto, nosio crvene kravate. Ali one koje sam ja kupovao za Đinđića, bile su, naravno, elegantnije.

Ali moda nije bila u središtu vaše saradnje.

- Zaista nije. U prvom redu, bili smo prijatelji. Bio mi je drag, kao i njegova supruga Ružica. Imali smo fantastične zajedničke doživljaje, kakvih ima samo u prijateljstvima između muškaraca. Kad sam bivao u Beogradu, nikada nije dozvoljavao da mene i moje prijatelje neko drugi dočeka na aerodromu. Za vreme agresije u maju 1999, pomogao sam i njemu i njegovom prijatelju, crnogorskom premijeru Milu Đukanoviću, da organizuju putovanja po Evropi, na kojima su govorili u prilog NATO agresije. Sredinom 2000. godine pratio sam ga prilikom posete koju je učinio ministru inostranih poslova Joški Fišeru, i uredio sam razne nastupe na televiziji. “Huncinger informacije AG” (akcionarsko društvo) organizovalo je konferenciju za novinare o situaciji u Srbiji, pod parolom: “Demokratiji je potreban novac”.

U to vreme počela je kampanja za predsedničke izbore u Srbiji, u toku koje je savez DOS-a, predvođen Đinđićem, konačno uspeo da svrgne Miloševića. Da li ste i tokom vruće faze bili u kontaktu?

- Hiljadu puta smo razgovarali o tome. Moglo se desiti da me pozove i oko pola četiri po ponoći, i da mi bude potrebno nekoliko sekundi da se priberem, na što bi on rekao: “Morice, ja sam spavanje zabranio”, i onda bi porazgovarao sa mnom o ovom ili onom, ili bi proverio neki svoj plan. Čovek se ubijao na poslu.

Uz vas, u to vreme o njemu je brinula i Fondacija “Fridrih Ebert”, čiji se kontakti s Đinđićem protežu unazad do osamdesetih godina, kao i Bodo Hombah u svojstvu koordinatora Balkanskog pakta za stabilnost. Nije li tu bilo nekog suparništva između vas i socijaldemokrata?

- Nije bilo nikakvih potajnih radnji, i to je bilo ono najlepše. Ne verujem da su mu oni savetovali nešto drugo od onog što sam i ja. Đinđić je bio Hombahov kum na venčanju, odnos između njih dvojice bio je vrlo dobar.

Da li je vaša uloga posle smene vlasti u Beogradu 5. oktobra 2000. postala manje važna?

- Važna? Šta to znači? Ne mora da bude. Krajem oktobra 2000, Đinđić je na moj poziv ponovo boravio u Frankfurtu i prilikom večere u zgradi Huncinger AD porazgovarao je, između ostalog, i s ministrom odbrane Šarpingom. Dva dana kasnije sreo se s glavnim poslovođom Savezne unije nemačke industrije Ludolfom fon Vartenbergom, kao i sa ministrom spoljnih poslova Joškom Fišerom. U decembru 2000, potrudili smo se da nađemo rešenje za budućnost Fabrike automobila “Zastava” u Kragujevcu, a ja sam ubedio Đinđića i da prihvati cenu medijskog koncerna “Bambi”.

To sa “Bambijem” je bila vaša ideja?

- Ne, na to je Izdavačka kuća “Burda” došla sama. Ponekad i drugi imaju dobre ideje. A “Burda” je pridobila Angelu Merkel za laudatora. Najzad, Đinđić je i posle svog izbora za predsednika vlade krajem 2000. godine, još jednom bio u Nemačkoj. U proleće 2001, Đinđić je zatražio od mene da dam nacrt nove himne demokratske Srbije. Ali od atentata, taj projekat miruje. Tekst i muzika još leže u njegovom pisaćem stolu. Važan je bio susret u septembru 2001, na koji je Đinđić doveo sedam srpskih ministara. S nemačke strane bili su, između ostalih, zastupnici Peter Friš, predsednik Saveznog ureda za zaštitu ustava, i glavni menadžer nemačke industrije.

Kako su se razvijale veze s Beogradom posle Đinđićeve smrti?

- Sreo sam se s Vukom Draškovićem koji će sada ponovo biti ministar u novoj vladi, ali on nije iskazao lojalnost i bio je nekako nesređen. Početkom prošlog leta, Đinđićevu suprugu i decu pozvao je u goste predsednik helsinške vlade Ronald Koh sa suprugom Anke, i to je bio dirljiv gest s Kohove strane.

Hoće li se Đinđićeva supruga uključiti u srpsku politiku?

- Već se uključila. Ona je važan politički sidraš u Demokratskoj stranci. S druge strane, biće joj potrebna snaga; posle gubitka muža ostala je traumatizovana. Kao i njegovi prijatelji - porodica Stanković, Filip Cepter i drugi - koji su, kao i ja, duboko ožalošćeni, tako da ja svakog dana nebrojeno puta pomislim na njega, i on mi veoma nedostaje.

Vama nije ništa zasmetalo u Đinđićevim kontaktima sa mafijom?

- Kakvi kontakti s mafijom? Mafija se nije sretala s njim. To je moglo pasti na um nekom trećem. Ja sam u njegovom okruženju upoznao kreativne privrednike, pionire u upravljanju konzumnim i investicionim dobrima. To su veoma odgovorni ljudi, okrenuti uspehu, a ne neki mangupi. To što se povremeno moglo pročitati, nije u dovoljnoj meri analizirano.

Đinđić je leteo po svetu privatnim avionom nekog Caneta, kralja duvanskog šverca.

- Kralj duvanskog šverca - ko to nije na Balkanu? Da govorimo ozbiljno! Popričajte malo sa srpskim preduzetnicima u barterskim poslovima, šta znači razmena robe za robu. Oni automobile plaćaju cigaretama, avionske karte artiklima za domaćinstvo, hranu reklamnim prostorom, alate poljoprivrednim proizvodima - u velikom stilu. Drukčije to i ne može ići u tim krajevima. Ko u tome nalazi mafijašenje, taj nema pojma o privredi na Balkanu.

Vama u sopstvenoj firmi gori pod krovom. Novom krupnom akcionaru Bolku Hofmanu izrekli ste zabranu ulaska. Zašto?

- On je kupio preduzeće, to je za mene bilo u redu. Ali postoje razlike u shvatanjima kako se vodi jedno takvo preduzeće. On je previše autoritaran, nema nikakav stil, nema dubljeg zahvata. I sad on finansira u Hamburgu onu nesreću od Ronalda Šila. Šil je za mene živi herpes. I onda sam povukao kočnicu.

S jednim eks-šilovskim stručnjakom, koji je i vlasnik istoimene klinike, vi ste u srpskom Leskovcu pomogli jednoj bolnici.

- Što da ne? On ima sopstvene kontakte sa Srbijom, uradio je nešto dobro, i mi smo se upravo tamo i sreli.

Da li vam se zalaganje za Đinđića isplatilo?

- Zoran Đinđić je uz velike žrtve oslobodio zemlju, vratio joj glas i lice. Ko je doživeo oplakivanje i njegovu sahranu, taj zna koga to ljudi žale. Onaj ko vidi kako je Srbija zaboravljena posle atentata 12. marta 2003, taj zna koliko Đinđić nedostaje svojoj zemlji i celoj Evropi. On je bio ona izuzetna pojava na koju čovek zaista samo jednom u životu naiđe. Pitate da li mi se isplatilo što sam se zalagao za njega? Činio sam to za njegovu pravednu stvar, i to mi je bilo dovoljno.

Ali od toga se ne može plaćati kirija?

- Ja sam svoju platio.

Jirgen Elzeser (Junge Velt)

Prevod sa nemačkog: Đorđe Dimitrijević

Moric Huncinger Moćni čovek iz senke Nemački ministar odbrane Rudolf Šarping dobio je najnemilosrdniji otkaz u istoriji Savezne Republike Nemačke. Kancelaru Šrederu je bilo dovoljno tačno 32 sekunde da suvo saopšti javnosti demisiju svog partijskog druga. Nije ni trebalo više da kaže, tada, u julu 2002. godine, skandal je bio već javan. Znalo se da je Šarping primio na svoj račun 140 000 maraka od najmoćnijeg agenta za politički PR u Nemačkoj, Morica Huncingera - 80 000 kao predujam za rukopis koji nije nikada napisan, a 60 000 za tri govora koja je ministar odbrane održao kao gost agenta koji je, opet, poznat i kao uspešan lobista za industriju oružja. Afera je na kratko vreme široj javnosti u Nemačkoj dozvolila da malo bolje nasluti šta se dešava u sivoj zoni između kapitala i politike, u kojoj PR agenti kao Moric Huncinger drže konce u ruci i samo time zarađuju nemale pare. A Huncinger je jedan od nemačkih pionira u tom biznisu, njegova agencija “Hunzinger Information AG” je među deset vodećih PR firmi u Nemačkoj i obuhvata kao holding pored PR firme jednu od vodećih svetskih foto-agencija “Action press” i poznat i institut za istraživanje javnog mnjenja “Infas”. Huncingerova kartoteka za kontakte sadrži 67 000 relevantnih imena ljudi sa svih nivoa privrede, politike, državne administracije i medija. Kroz upravni odbor Huncingerove firme su prošli bivši nemački ministri, generali, direktori tajnih službi, medijski moćnici, direktori koncerna. Među njegovim bivšim i sadašnjim klijentima se nalaze Bil Gejts, Bertelsman, Svoč, Lufthanza, Manesman, Soni, Simens, Mercedes, BMNJ, rumunski predsednik Emil Konstantinesku, austrijski kancelar Volfgang Šisel, hrvatski liberal Dražen Budiša, libijski vođa Muamer el-Gadafi, proizvođači oružja, trgovci oružja, pet saveznih ministarstava i - pokojni srpski premijer Zoran Đinđić. “Imate firmu na ratnom području i bojite se da će je NATO bombardovati?”, pitao je jednom novinar uglednog lista “Ziddojče cajtung” samo retorički i dao odmah odgovor: “To nije problem za gospodina levo u smeđem kaputu. Moric Huncinger je najuticajniji čovek u pozadini nemačke politike.” Tako je, na primer, “Tehnogas” u Beogradu sačuvan od NATO bombardovanja, jer je Huncinger u ime nemačkog vlasnika “Meser-Grishajm” zamolio Šarpinga i nemačkog NATO generala Klausa Rajnharda da ne biraju taj cilj. I oni su ga poslušali. Za Zorana Đinđića je PR Napoleon iz Frankfurta, kako neki Huncingera zovu, prema sopstvenim rečima bio vezan ne samo poslovno nego i prijateljski. U aprilu 1998. godine Huncinger poklanja opozicionaru Đinđiću blindirani audi B6 radi bolje zaštite, u maju 1999. godine on svom srpskom prijatelju organizuje turneju po Evropi radi podrške NATO bombardovanja (na kojoj je ovoga pratio Milo Đukanović). Tokom 2000. godine Huncinger pojačano promoviše Đinđića u nemačkoj javnosti, vodi ga u kabinete nemačkih ministarstava i pomaže predizbornu kampanju budućeg srpskog premijera, da bi u decembru iste godine u Beogradu slavio pobedu svog klijenta i prijatelja. Kasnije će Huncinger u svom godišnjem izveštaju tvrditi da je DOS postao poznat u svetu zahvaljujući - njemu. Huncinger je aktivan član Hrišćansko-demokratske unije (CDU) i obožavatelj bivšeg nemačkog kancelara Kola, ali ima klijente iz svih nemačkih partija osim desničarske Ronalda Šila koga apsolutno ne voli. Kao vernik i katolik se zalagao da Katolička crkva bude aktivnija u Srbiji i obezbedio je dolazak papinog izaslanika biskupa Kordesa u Beograd u junu 2001. godine. Šarpinga je pratio na Kosovo kada je ovaj posetio nemačke trupe, a izdao je knjigu generala Rajnharda o KFOR-u (“KFOR - Vojne snage za mir. Dnevnik nemačkog komandanta za Kosovo”), koju su u Huncingerovim prostorijama promovisali bivši šef UNMIK-a, Bernar Kušner i bivši nemački predsednik Rihard fon Vajceker. Prošle nedelje je Huncinger boravio u Beogradu povodom godišnjice smrti srpskog premijera i prijatelja. Dolaziće opet u Srbiju, kaže on neodređeno za NIN. Mira Beham