Osvežava, a ne goji!

NASLOV: Split AUTOR: Slavoljub Stanković IZDAVAČ: Geopoetika, Beograd 2010. Čitka i britka pripovest Slavoljuba Stankovića pripada onoj neformalnoj, paražanrovskoj grupaciji koja kroz temu srpsko-hrvatskih odnosa spaja porodični i politički roman, a koju „uzorno“ predstavljaju, recimo, već „vremešna“ Braća po materi Jovana Radulovića ili skorašnji Trezvenjaci na pijanoj lađi Mirka Demića. Ono što Split takoreći od prve stranice odvaja od ovih i drugih slično osmišljenih domaćih ostvarenja jeste, međutim, autorova volja da uvek „vruću“ i zahtevnu problematiku ne (u)čini još složenijom i težom, nego – ako je to moguće – na neki način lakšom, „probavljivijom“ i u krajnjoj liniji prihvatljivijom, mada ne nužno i veselijom. Stankovićev „recept“ je zapravo jednostavan i podrazumeva izbegavanje generalizacija i uopštenih sudova, usmeravanje pripovedne pažnje na konkretne događaje i lične perspektive, i – možda više od svega – stilsku i retorsku relaksaciju pomoću humora, ironije, pastiša, parodije i intermedijalnih, čak pop-kulturnih relacija. Sve to ostvareno je zavodljivom, (kvazi)autobiografskom naracijom koja „flertuje“ s autorovom profesionalnom vokacijom stručnjaka za medijsko oglašavanje, na odlučujući način povezanom sa slovom i duhom same priče. Počev od naslova poglavlja, koji odreda prizivaju nekad i sad omiljene „brend“ slogane, preko sažete, dosetkom začinjene, uvek ekspresivne narativne fraze, pa do dijaloga koji su „filmski“ sugestivni i često dodatno „komuniciraju“ s okolnim tekstom, Split se predstavlja kao štivo transparentno savremenog senzibiliteta, pre sklono dinamičnosti i atraktivnosti nego celomudrenosti i analitičnosti, a u svakom slučaju neopterećeno tzv. visokim očekivanjima. Rezultat ovog spisateljski pragmatičnog pristupa možda je najvidljiviji u ravni doživljaja pripovednog zapleta, svedenog na priču o ovovremenskom susretu već zrele srpsko-hrvatske braće po ocu. Uvodeći čitaoca u privatni svet beogradskog pripovedača u dobu „na sredini našeg životnoga puta“ i njegovog, samo dan mlađeg, splitskog „blizanca“ koji se zove niko (efektno poigravanje značenjem i simbolikom imena) onda kad se čini da se sve bitno – ratovi, sazrevanja, porodične prevare i zatajivanja – već odigralo, Slavoljub Stanković zatim na suženom događajnom prostoru demonstrira iznenađujuće mogućnosti drugačijeg sagledavanja. Gradeći sve vreme živopisne, čak poetične slike dve različite, ali u ponečemu i slične urbane sredine, a istodobno hitajući prema završetku i priželjkivanom razrešenju nemira i teskoba koje prate bezmalo sve aktere, ovaj kratki roman o ponovo pronađenoj braći po ocu pri tome pokazuje kako je moguće biti aktuelan a da se ipak ne sklizne u dnevnopolitičku ili ideološku prizemnost. Iako, poput onih koji ga okružuju, i sâm pokazuje sklonost da vinovnike sopstvenih nevolja potraži drugde („Za sve je kriv glupi rat“, „Podelili su državu. Podelili su ljude. Podelili su oružje“), posle celog niza otrežnjujućih, a narativno sugestivno prikazanih situacija, u završnici romana pripovedač Stankovićeve lapidarne porodične sage stiže, naime, do svojevrsne katarze koja razotkriva njegovu neotklonjivu sličnost sa (samo)inkriminisanim ocem („Ceo život sam se odvajao, a žudeo sam za spajanjem“), upućujući na odsustvo istinske bliskosti kao na onaj „strukturni“ feler u kojem se susreću životni gresi junaka i traženi smisao samog pripovedanja („Razdvojeni. I zauvek ćemo takvi ostati. Split.“). Ovo iznenađujuće otkrivanje „starinske“ osećajnosti i intimističke problematike ispod koprene ultramodernosti i natpersonalnosti prevazilazi, dakako, granice pripovedačevog ličnog slučaja. Tek posredno se nadovezujući na prethodni roman istog autora (Voh, 2007), koji iz jedne iskošene i „otkačne“, supkulturne vizure prikazuje početak ovdašnje nezaustavljive erozije osećanja i morala, Split zapravo predstavlja beletristički verodostojno i u izvesnom smislu izražajno suvereno svedočanstvo jednog neminovno kontradiktornog generacijskog senzibiliteta, osuđenog na tavorenje ili pročišćenje kroz prevladavanje sopstvene nepodnošljive „lakoće“ odnošenja prema svetu i ljudima. Ni za tren ne napuštajući svoj simptomatični ton duhovitog očajanja, ovaj zanimljivo napisani roman stoga zaista donosi dašak svežine na domaću proznu scenu, tako opterećenu opštim ambicijama, svenarodnim očekivanjima i kolektivnim himerama.Tihomir Brajović