Čeka nas protektorat

Upravo na godišnjicu aktuelizovala se stara disidentska storija o spektakularnom “hapšenju na Veliki petak” grupe od 28 beogradsih intelektualaca okupljenih oko “Slobodnog univerziteta”. Jedan od uhapšenih i kasnije osuđenih u “procesu šestorici” bio je Miodrag Milić (76), poznatiji kao Mića Doktor, publicista i filmski radnik, ugledni član tadašnje disidentske zajednice.

- Smatram da taj događaj pripada našoj nacionalnoj istoriji, koja kakva god da je: blesava, glupa, takva je. Pa, neka sude pokolenja.

NOVA GENERACIJA: Kinoteka nas je spojila, tamo smo se našli: Marko Babac, Žika Pavlović, Makavejev, Kokan Rakonjac. Posle smo prešli u Kino klub “Beograd”. Svi smo moderno razmišljali, među nama je vladala intelektualna atmosfera. Praktično, pedesetih godina partija nije imala vlast u kulturi: glavni ideolog bio je Oskar Davičo, nesrećnik, nije znao kako da se postavi. I tako, kretali smo se, i vrteli, ispostavilo se da smo uradili nešto značajno u kulturi. Prvi crnotalasni film “Izdajnik”, rađen je po mom scenariju. Protestuje ruski ambasador, zove me Vlada Popović, kuka: Pa, kako ste mogli tako nešto...?! - Ajde, bre, Vlado, kažem, to je prošlost, nema veze sa ideologijom. Vidiš da su i Rusi otvorili logore, sve se zna! Najnormalnije shvatali smo evoluciju društva, smatrali da će na scenu stupiti nova, obrazovana generacija i ukloniti sa scene primitivni socijalizam.

Mi koji smo malo čitali, obrazovali se, bili smo opterećeni političkim ubistvima. Samo smo pričali o tome. Recimo, o ubistvu Živojina Pavlovića, autora “Sovjetskog termidora”. Žika je najdalje otišao u tim traganjima, a svakako najproduktivniji među nama bio je Makavejev. On je dovukao Froma u Beograd, a LJuba Stojić je preveo “Bekstvo od slobode”, koje je direktno uticalo na našu artikulaciju. Više nismo bili samo pobunjenici. Pojavio se izvanredni časopis “Danas”, i otkrio je, recimo, Mirka Kovača i Živka Činga, moderne pisce. Prevođeni su Fokner, Hemingvej, Kafka, Kami, Sartr - uticali su na nas, preko njih smo ostvarivali komunikaciju sa svetom.

Partija je bila zbunjena, imali su osećaj krivice zbog Đilasa. Tito ga je eliminisao, i niko nije imao smelosti da se suprotstavi. Maksimalno smo iskoristili pad Rankovića, čitava jedna ideologija otišla je s njim. Tretirali smo ga kao ideologa tog primitivnog socijalizma. Računali smo: sad će doći smena generacija. Đavola!

TITOV PAD: Svaka dogma polazi od toga da ona zna šta je istina: - Pošto smo spoznali istinu, ne vidimo razlog da s vama raspravljamo. Samo ćemo vam ukazati šta treba da radite! Kako se istorija odvijala, Savez komunista je sve manje branio dogmu, a više vlast, odnosno vlastodršce.

U jesen 1972, posle “sastanka kod druga Tita” političkog aktiva Srbije,u štampi se pojavio spisak krivaca za studetnske nemire. Sa nastave su isključeni profesori Zagorka Pešić-Golubović, Dragoljub Mićunović, Mihailo Marković, LJubomir Tadić, Svetozar Stojanović, Miladin Životić, i asistenti Trivo Inđić i Nebojša Popov.

Nemogućnost da se intelektualno komunicira javno i da objavljujemo tekstove, razlog je što su pokrenute kućne tribine, koje smo nazvali “Slobodni uvniverzitet”. Uspomena na slobodu iz 1968. bila je veliki pokretački motiv kod većine učesnika. Mesec dana unapred bile su dogovarane teme, da svako može da se pripremi za diskusiju. Dolazili su čak i Slovenci, tražili su da im organizujemo razgovor sa Mihailom Markovićem o strukturama moći u jugoslovenskom društvu. Dođu u moj stan u Dalmatinskoj ulici, razgovor započne u sedam uveče, završi se u sedam ujutro. Mihailo pita: Ko su, bre, ovi? -Hajdegerovci, Pirjavčevi đaci! On, zapanjen, njihovim obrazovanjem.

Stipe Šuvar pravi “Belu knjigu”, i ne sme da se pojavi u Beogradu. Dominirali smo na svim tribinama u gradu, šta smo sve govorili na njima - auu! U Domu omladine, na tribini “Da li je staljinizam naša sudbina”, pojavio se Kopinič. Pitam ga: Šta ste javili Moskvi, kad je Tito napravio sporazum s Nemcima? On lukav, inteligentan, mogao bi da bude šef svake vlade. Kaže: Evo, tu je Vlatko Velebit, on to bolje zna! Smeje se narod, jer partija se uveliko bila iskompromitovala. Tito je doveo Mikulića, nekadašnjeg sekretara ustaške omladine Bugojna, pa je u Crnoj Gori doveo četnike: Ćulafića, Budu Šoškića i Veselina Đuranovića. Uhapse jednog ambasadora, Crnogorca koji se deklarisao kao Srbin, on objavi italijanski okupacioni platni spisak, sa njihovim imenima. Ovi polude, držali su ga 17 meseci u istražnom zatvoru. Skandal do skandala. Dolanc - bivši hitlerjungendovac, tetka Lidija Šentjurc, spasila ga pred kraj rata... Tito pada sve niže.

ZASTRAŠIVANJE: Smatrali smo da će formiranje socijaldemokratske partije biti pravo rešenje za izlazak iz tadašnje krize. Naravno, bilo mi je jasno da mogu da budem uhapšen, ali više nije bilo straha. Već moja generacija nije poznavala strah koji su sejali Golootočani. Pojavio se “Tren” Antonija Isakovića, umro je Tito, počinje opšte zezanje. Bilo je više od 300 ljudi spremnih da oforme socijaldemokratsku partiju. Jedino su stari praksisovci bili skeptični: Čekaj, nećemo, još nije vreme! Dobro, formiraćemo je bez njih. Svakako, Đido će, kao opozicionar broj jedan, biti na njenom čelu. Hajde da organizujemo ciklus njegovih predavanja, da proanaliziramo sve šta je napisao. Razgovor o nacionalnom pitanju bio je planiran za kraj, kada ćemo obznaniti formiranje Socijaldemokratske partije Jugoslavije.

Na sastanku u saveznoj Udbi, Milošević, Ivica Stambolić i Dolanc doneli su odluku o našem hapšenju. Bolje da nas preventivno pohapse, nego da čekaju proklamaciju socijaldemokratske partije. U stanu Dragomira Olujića upadne desetak policajaca, sa toki-vokijima u jednoj, i pištoljima u drugoj ruci - Ruke uvis! Niko da se ne pomera! Kao u kriminalističkim filmovima. Režim se legitimiše pobedom revolucije, i onaj ko pokušava da razlabavi tu, u prošlosti utemeljenu legitimaciju - dobije po glavi. Onda vas optuže da ste silovali, ili da ste ukrali. Pokušavaju da vas ponize - DŽeparoš! A kad nemaju dokaze ni za to, onda hoće da vas ubiju. Tako je ubijen Radomir Radović: uhapšen je sa nama, pa je nestao, onda je pronađen mrtav. To je klasičan oblik zastrašivanja: jednog ubiješ, druge oteraš u zatvor - sve može da se desi, svakome. Stvoriš psihotičnu situaciju, i razbiješ te opozicione intelektualne zajednice.

PROCES: Pojavio se problem, ko će da nam sudi. Trebalo je da to bude jedan sudija iz Aranđelovca. Ispostavilo se da mu je cela familija bila u četnicima. Napišemo zahtev za njegovo izuzeće, jer “mi smo levičari!” Zezamo se. I oni ga smene, zbunjeni. Onda Ivica Stambolić, brže, daj Zorana Stojkovića! I obeća mu: Bićeš šef pravne službe, bićeš ambasador...! I ovaj prihvati da sudi. Humorističko vreme, opereta od raspada našeg staljinizma. I, Stojković, sada, kaže: Sloboda mišljenja, to je psihički proces!!!

Od nas šestorice, koji smo bili suđeni, dvojica uopšte nisu prisustvovali inkriminisanom sastanku. Oni su naknadno ubačeni. Vlada Mijanović bio je već osuđivan po članu 133, a Milan Nikolić bio im je podoban jer je 1972. osuđivan zbog stvaranja ilegalne organizacije. Eto, imamo ih - to su robijaši! Mi smo se ponašali nonšalantno - robija-robija! Jebi ga. To je u opisu vremena. Doviđenja, do osobođenja!

Iz Zaječara je došao jedan, za pomoćnika javnog tužioca, a potpuno neobrazovan čovek. Kaže: Vaše ideje su zapadne! - Pa, normalno! Roza Luksemburg, Karl Marks, Toljati... Cirih je ishodište ruskog socijalizma, i Svetozara Markovića. Sve su to ciriški đaci, a Cirih je na Zapadu! On grize usnu, kao, zeznuo se. Humor je to bio, veliki. Ne znaju šta da rade. Zoran Stojković ne dozvoljava snimanje, unošenje magnetofona, ne da veliku salu... Nebojši Popovu zabranio je knjigu, meni sudi zbog rukopisa! Istražnom sudiji, kažem: Da li ste svesni da činite krivično delo?! Sudite mi za rukopise koje ste mi uzeli sa stola. Oni nisu navikli na takav razgovor; suđenje se odužilo, ne znaju kako da ga skrate. Optužnicu protiv mene sastavili su na principu: Narušava lik i delo druga Tita! Bože, koji diletanti! Stojković je obrazovan, ali bio je veliki karijerista. Dolančev poslušnik. Osudio me je na dve godine zatvora, zbog rukopisa koji su mi oduzeli a koje sam, pred kraj suđenja objavio u Londonu, pod naslovom “Rađanje Titove despotije”. Biće ambasador! Kad su ga zeznuli, otišao je u advokate.

Pre nas, Moma Selić bio je osuđen na osam godina zatvora, iako je pravio neke kompromise s njima. Od mene su tražili da ne uzmem Srđu Popovića za advokata - on je neprijatelj Jugoslavije! Diskreditovaće nas u inostranstvu! A Srđa je zmaj. Znao sam da ću dobiti nekoliko godina robije. Čim te tuže, znaj da će te osuditi. Sećam se, predsednik sudskog veća nije mogao da ustane posle čitanja presude. Svi su bili izašli iz sudnice, sedim i čekam šta će da uradi. On, ništa, samo gleda, belo. Rekoh: Bokte, ovaj se šlogirao!? Srđa je uložio žalbu na presudu, odbijena je. - Sve je lege artis! Tek su “dobri ljudi” iz Vrhovnog suda smanjili kaznu zatvora od dve godine, na godinu i po. Evo, kažu, čin dobre volje. Učinili smo maksimum, sve što smo mogli!

BORHESOV MASLAČAK: Odveli su me u požarevački KP dom, i stavili u Sedmi paviljon, sa okorelim kriminalcima, u samicu u tzv. antikoronarnoj jedinici. Četiri sa dva metra, sve je zastakljeno, a ništa se ne vidi. Ležaj se diže i zaključava, od šest ujutro do deset uveče. Nemam pravo na novine, pisma, ni na šta. Izlazim sam u šetnju, šest namrgođenih policajaca stoji sa strane. Oduševljen, gledam, zatvor je pun cveća. I mislim na onaj Borhesov maslačak: šetao je i divio se maslačku, stražar je prišao i zgazio ga.

Mesec dana ležao sam u toj antikoronarnoj ćeliji i smršao dvanaest kilograma. Neka kiseonika u njoj, samo se znojiš. Sračunato je da dobiješ infarkt. U trijaži, jedan zatvorenik kaže: Radio sam za Udbu, a dali su mi 12 godina robije?! Majku im jebem, gde je tu pravda?!

Sa mnom je ležao i direktor Direkcije za robne rezerve. Kad je došao jedan kontrolor iz Milanovca da izvrši inventar, ovaj ga ubije. Nije smeo da zaspi, bojao se da će ga Srbijanci ubiti u snu. Brzo su ga prebacili u Crnu Goru. I tako, prilazi mi plaćeni ubica, kaže: Čujem da dobro pišeš. Šta misliš...? Ubica koliko hoćeš. Pitam jednog: Da li bi hteo da mi izneseš pismo? - Ne mogu, ja radim za policiju, kaže. -Pa, baš ti treba da ga izneseš, jebo te otac! Tebe neće da pretrišu. - Ali, ja radim... - Ma goni se!

Mesec dana pred izlazak iz zatvora opet sam stavljen u ćeliju, u antikoronarnu jedincu. Iz čista mira. Nisam se uzbudio, kraj je došao - jebite si mater!

SOCIJALNO BEZNAĐE: Kad sam izašao iz zatvora, sačekalo me je iznenađenje; opozicionari su postali veliki nacionalisti. Šetam sa Dobricom i Mihailom, pričamo o formiranju socijaldemokratije. Mihailo, kaže: Ne dozvoljavam da se ruši vođa srpskog naroda Slobodan Milošević! Odjedared, ne mogu da prepoznam ljude. Jedino je Đilas bio normalan, i mudar, veoma mudar. Govorio je: dogodiće se Bosanski lonac, ne znate vi koji je to pakao! - KEBS predviđa nepromenjivost unutrašnjih granica, to da znate, govorio je, nemojte džaba da izazivate krvoproliće! Ali nije vredelo, dogodio se najgori mogući rat. Mislim da je srpska inteligencija lako prihvatila nacionalizam iz razloga velike istorijske frustracije. Šta da odgovoriš Ekmečiću, jednom od najobrazovanijih istoričara, koji na televiziji kaže: “Za nacionalnu stvar treba žrtvovati i milion Srba!?”

Eto, prošlo je 20 godina od našeg hapšenja. Cilj nam je bio da se demokratizuje društvo, uspeli smo da sahranimo taj javni staljinizam, više nije smeo da se pojavljuje. Na kraju svoje vladavine, Tito je doveo najgluplje kadrove, oni nisu mogli da nose razvoj. Da je ostao Marko Nikezić, čovek koji je prezirao Tita, i bio sposoban da izvrši demokratizaciju, možda bismo sada živeli u zemlji sa nacionalnim dohotkom od 15 hiljada dolara. A ne u zemlji socijalnog beznađa i demoralisanih ljudi. Danas se socijalna ideja svodi na gladne radnike, koji blokiraju puteve. A to je tek početak. Koštunica je opsednut nacionalnim, nije svestan šta ga čeka, ne vidi šta se valja iza brda. Mislim da će ga pojesti socijalni nemiri, kao predjelo. Potom će na vlast doći radikali, koji će biti pojedeni kao glavno jelo. Onda sledi otvoreni američki protektorat. I, gotovo.