Školovanje nepismenih

Stiče se utisak da je činjenica da nam školski sistem ne valja konačno prošla kroz institucionalnu blokadu i da niko u nadležnim institucijama, posebno u Ministarstvu prosvete, ne pokušava da nas ubedi da je situacija u stvari sjajna samo da mi ne razumemo njenu specifičnost. Otpor saznanju da nismo bolji od drugih ako u sebi imamo nataložene tomove i tomove nefunkcionalne teorije pružaju jedino takozvane patriotske snage, poslovično alergične na međunarodne procene bilo čega, pa i đačkih postignuća, uz opravdanje da našu decu u belom svetu sigurno primoravaju da „NATO agresiju smatraju humanitarnom akcijom“. Istina je daleko prozaičnija: niko nam ne potura sporne testove, podjednako su prilagođeni svakom detetu na Zemljinoj kugli, samo ih naši učenici loše rade. I sa tim su se konačno pomirili svi oni koji se bave obrazovanjem, a poslednji institucionalni predstavnik koji je pružao jak otpor bio je prethodni ministar obrazovanja Slobodan Vuksanović, koji je nakon objavljivanja rezultata PISA (test znanja koji organizuje ekonomska organizacija za razvoj OECD) testa izjavio: „Mislim da istraživanje, što se mene tiče, nema neki naročiti značaj.“ To što za njega istraživanje nije imalo značaj možda je utešilo već pomenute patriotske snage, što je premali dobitak u odnosu na gubitak koji su nam on, a i njegova prethodnica koja je ukinula Darvinovu teoriju, priredili – izgubljene su četiri godine. A koliko je vreme bitno možda nam najbolje ilustruje primer Poljske, dakle zemlje u tranziciji, koja je 1999. otpočela reformu obrazovanja, zahvatajući sve segmente, da bi za šest godina svoj rezultat na PISA testu podigla za 29 poena. Prema procenama OECD, takav napredak je rezultirao porastom BDP-a za pola odsto. Dakle, obrazovanje nije nešto što se može posmatrati odvojeno od ekonomije zemlje. Uz svima poznate podatke da kvalitetno i društvu potrebno obrazovanje smanjuje broj nezaposlenih, istraživanja su pokazala da veći stepen obrazovanja direktno smanjuje potrošnju u drugim sektorima: zdravstvu, socijalnoj zaštiti, sudstvu. Toga je svesno aktuelno Ministarstvo prosvete, potvrđuje za NIN Želimir Popov, pomoćnik ministra za osnovno obrazovanje koji je svojevremeno bio u timu Gaše Kneževića u vreme kada se pokušalo sa reformom sistema. „PISA testiranje je državni projekat Srbije a ne projekat neke političke partije niti pedagoškog ili psihološkog udruženja. Sama država je preko tog projekta pokazala da je zainteresovana za uspeh svojih učenika, a uspeh se meri drugačije nego što smo do sada radili. Projekat znači da hoćemo funkcionalno znanje i to se može uraditi. Dokaz je da su i hrvatski i slovenački đaci mnogo bolje prošli na PISA testu od naših, a svi smo imali isti sistem obrazovanja 1990. ali oni su uradili velike izmene sistema, koje mi sada radimo. Idemo sporo, ali sa tog puta ne možemo. Stajali smo u mestu u vreme dva ministra, izgubili smo mnogo vremena, a žao mi je i novca koji je uzaludno potrošen. Ali, politika i obrazovanje uvek idu zajedno“, kaže Popov. A ako međunarodna testiranja uzmemo kao prave parametre u oceni znanja, onda su rezultati poražavajući, jer pokazuju da znanje koje se stiče u školama u Srbiji ne zadovoljava ni prosečne kriterijume. Kada smo prvi put učestvovali na PISA testu, 2003. Srbija je zauzela od 33. do 37. mesta u konkurenciji 41 zemlje. Tri godine kasnije Srbija je bila na 41. mestu u konkurenciji 57 zemalja. Već to zvuči dovoljno loše, ali ima i gore: ustanovljeno je da naši učenici u matematici, na koju smo tako ponosni, zaostaju čak za 1,5 godina od svojih vršnjaka. Treba li pomenuti da ne podbacujemo samo u znanju već i u entuzijazmu? Po proceni direktora škola, entuzijazam nastavnika iznosi oko 65 odsto, a nijednoj drugoj zemlji taj procenat nije išao ispod 82 odsto. Učenici su još neraspoloženiji po ovom pitanju: njihov entuzijazam iznosi oko 40 odsto, a prosek je 72. Na pitanje koliko učenika voli da ide u školu, ocena je bila 45 odsto, a sledeći najgori rezultat je 78 odsto. Dakle – neuspešni smo. Ali da neuspeh nije baš crno-bela kategorija objašnjava Dušica Malinić, autor knjige „Neuspeh u školskoj klupi“ i istraživač Instituta za pedagoška istraživanja: „Što se neuspešnih učenika tiče, oni postoje u svakom sistemu, ali u zavisnosti od toga kako je školski sistem koncipiran ti neuspešni učenici su manje ili više vidljiva kategorija. U našem školskom sistemu postoje ponavljači kao grupa „vidljivih“ koja opstaje uprkos svim dosadašnjim reformama školstva. Smatram da školski neuspeh nije jednostavno definisati, ali ako neuspeh posmatrate kao propust da se razvije i da se koristi sopstveni potencijal, onda se može reći da postoji veliki broj neuspešnih učenika u školi. Čak je izvestan broj istraživanja pokazao da je među neuspešnim učenicima svako peto dete darovito, što dokazuje da je to dete imalo potencijal da se razvije i postane vrhunski učenik ali je spletom određenih okolnosti, koje mogu biti posledica šireg društvenog delovanja, ostalo neuspešno. Zato mislim da je definicija neuspeha „kao propusta da se razvije sopstveni potencijal“ mnogo obuhvatnija od prostog prepoznavanja neuspeha samo na osnovu ocena.“ Ali, stručnjaci smatraju da je za svako dalje postignuće neophodan dobar start, a kod nas je upravo start ostao nedorečen i u smislu zakonske regulative, ali i u smislu navika. Predškolsko obrazovanje se gotovo svuda u svetu smatra temeljom nadgradnje, a kod nas je uobičajeno da ulaganje otpočinje tek sa ulaskom u školske klupe. „Oni koji donose odluke u ime dece do sada su smatrali da je spontani razvoj koji teče sam po sebi dovoljan i da mu ne treba velika podrška. Stvari stoje upravo obratno“, kaže psiholog Dragana Koruga iz Centra za interaktivnu pedagogiju Beograda (CIP). Istraživanja Unicefa pokazuju da je rana stimulacija tokom prve godine života najvažnija za kasnije učenje, a da su prve tri godine života baza za dalji razvoj i učenje. Najintenzivniji neurološki razvoj mozga je do osme godine života, a posle 14. aktivnost počinje polako da opada. Na drugoj strani, ako problem pogledamo iz ugla ekonomije, pokazalo se da u razvijenim društvima jedan dolar uložen u obrazovanje u uzrastu ispod tri godine, daje uštedu od 17 dolara po detetu u kasnijem obrazovanju. „Nažalost, naše predškolsko vaspitanje, u ovom trenutku, nije na nivou razumevanja važnosti i potrebe. Najpre treba promeniti taj socijalno-medicinski model koji je ostatak iz prošlog veka, jer je vrtić pre svega namenjen zdravom detetu čija oba roditelja rade. To znači da romsko dete nema šta da traži u vrtiću, kao ni dete poljoprivrednika .... Osim u godini pred polazak u školu, kada je vrtić obavezujući za svu decu, mada je tada već propuštena prilika za rani uticaj“, kaže Koruga. Da je predškolsko obrazovanje bitno slaže se i OECD jer se na osnovu rezultata dobijenih na testovima uočava snažna veza između jakog predškolskog vaspitanja i kasnijih pozitivnih rezultata. Srbija, naravno, spada u jednu od onih kod kojih je pozitivna veza najmanje izražena. Međutim, ovu statistiku narušava Finska, zemlja koja već godinama postiže najbolje rezultate na svim takmičenjima, jer se rezultati dece koja su išla u predškolsko i onih koja su direktno krenula u školu nisu razlikovali. Analitičari su se pozabavili tom činjenicom i došli do zaključka da je predškolsko obrazovanje veoma važno, ali da je finski model školstva toliko jak da uspeva da nadoknadi sve. Kako? Nastavni kadar je upravo ono što Finsku izdvaja od drugih država jer kod njih profesori ne stižu sa fakulteta na kojima su se bavili proučavanjem nauke koju će predavati, već su to radili samo trećinu vremena, a sve ostalo vreme su proučavali i vežbali modele podučavanja. Kod nas nastavni kadar u većini slučajeva nije završio ni nauku koju će predavati, a o pedagogiju se očešao tek poneki nastavnik. „Samo dobro obučen profesor može da ima drugačiji pristup realizaciji nastavnih sadržaja. Mi pokušavamo da damo što veći prostor profesionalnom usavršavanju, ali su to teški koraci. Ako vi na bazičnim fakultetima nemate programe koji se bave psihologijom, pedagogijom, metodologijom ili ih imate u maloj meri, onda nećete dobiti dobrog nastavnika koji sutra ulazi u nastavu“ , kaže Bogoljub Lazarević, pomoćnik ministra za srednje obrazovanje. Na problem našeg nastavnog kadra ukazala su TIMSS testiranja (američki internacionalni test iz matematike i nauke) - nastavni kadar nam je star, najviše ih ima u dobi između 50 i 59 godina, a obrazovanje im je neadekvatno i ne odgovara zakonskoj regulativi jer većina ima samo višu školu. „Nastavnički posao je vrlo složen i naporan i traži dobro obrazovani kadar, ali i stručnjake koji dobro poznaju prirodu mladih ljudi i način na koji se njihov razvoj podstiče“, kaže prof. dr Simeon Marinković i dodaje da se tom problemu u svetu posvećuje velika pažnja, a da se posvećivala i kod nas do osamdesetih godina prošlog veka kada se rad svakog učitelja ili nastavnika proveravao, a izveštaj o radu su pisali stručnjaci koji su davali ocene. “Poslednje dve decenije ta praksa je ugašena i uvedena je uravnilovka u nagrađivanje – radio, ne radio isto ti dođe. Uzaludno se daju velike pare za nastavna sredstva i brojne seminare – nastavnici u najvećoj meri dolaze da formalno ispune obaveze“, kaže dr Marinković. Najavljene reforme obrazovnog sistema predviđaju promenu obrazovanja, znanja i načina rada profesora, ali je veliko pitanje kako će to izgledati u praksi. I to nije problem vezan samo za Srbiju – mnoge zemlje u tranziciji nisu mogle da pokrenu profesore na drugačiji pristup učenicima i interaktivnu nastavu. Opravdanje je bilo krajnje bizarno - nedovoljno novca za buđenje njihovog entuzijazma i tvrdokorni stav da je onako kako su do tad radili najbolji način. Zbog toga je Poljska prilikom reforme uradila strukturalnu promenu i podelila školu u tri umesto uobičajena dva segmenta (osnovna i srednja). Na prvi pogled ne deluje kao spektakularno rešenje, ali se u praksi pokazalo da deluje: uz novu strukturu i nove programe profesori više nisu mogli da se uklope na „stari dobar način“ i jednostavno su morali da promene koncept predavanja. A kako će to izgledati kod nas objašnjava Želimir Popov: „Profesori moraju da se pridržavaju zakona. Kada smo 2001. godine izmenama sistema dobili kompletno promenjen prvi razred, učitelji su to veoma dobro prihvatili. Nažalost, to je sve ukinuto i vratili smo se na staro, ali je ohrabrujuće to što je veliki broj učitelja protestovao jer je taj model bio veoma obećavajući. Potrebno je da se škola više otvori prema deci a ne da decu formiramo prema školi, klasičnoj i krutoj u kojoj ništa neće da se menja. U celoj Evropi se škola prilagođava deci a ne deca školi i naši nastavnici će morati da se prilagode.“ Reforma osnovnog obrazovanja je u tesnoj vezi i sa reformom predškolskog, ali i sa reformom nastavnog kadra. Ceo koncept je osmišljen još 2001. i da 2004. nije došlo do smene vlasti mnogi veruju da bismo danas imali daleko moderniji školski sistem. „Desilo se šta se desilo i tu više ništa ne možemo. Ali, od 2008. i postavljanja novog ministra mi nastavljamo reforme obrazovanja koje su započele, ali one više ne mogu imati ni taj tempo ni onaj sadržaj koji su imale 2001. jer su se vremena i okolnosti promenili. Ali taj glavni put promena ostaje. To možete videti i preko Zakona o osnovnim sistemima obrazovanja i vaspitanja, koji je donet prošle godine, i preko Zakona o predškolskom vaspitanju. Izgleda da nije mnogo urađeno, ali jeste. Što se tiče osnovnog obrazovanja, nastavni programi i planovi su se menjali od 2003. do danas, ali mi time nismo zadovoljni. Zakon iz 2009. traži nove izmene i mi ćemo ići upravo na izmene sadržaja i načina kako se uči. Jer u školama dominira bubanje i činjenično znanje, što znači da naša škola i dalje ne priprema učenika za funkcionalni život. U tom smislu ćemo već od sledeće godine menjati nastavne planove i programe“, kaže Popov. Međutim, nezvanično se čuje da postoji veliki otpor smanjivanju obima gradiva, iako je njegova obimnost jedan od najvećih problema obrazovnog sistema. Čak i nastavnici, koji su uz sve gore pomenute primedbe ipak uspeli da očuvaju entuzijazam, tvrde da im on ničemu ne služi – broj jedinica koje moraju da predaju je toliko veliki da im i pored najbolje volje ne ostaje prostor ni za vežbanje gradiva a ne neku neposredniju komunikaciju sa učenicima. I da je jedan od glavnih kočničara smanjenju gradiva Zavod za obrazovanje i vaspitanje. Na pitanje da li je to tačno, Popov odgovara: „Uvek postoje institucije koje idu brže i koje idu sporije, ali je Ministarstvo prosvete dužno da sprovodi zakon. Sve što se bude radilo u Zavodu mora da bude odobreno i od Ministarstva prosvete. Oni mogu da predlože rešenja, ali ministar je taj koji će da kaže da li je to u skladu sa Zakonom. Nema tu sporova, ali mora postojati dogovor.“ Međutim, osnovno obrazovanje je, osim pomenutih, opterećeno još nekim problemima za koje se trenutno ne zna izlaz. “Osnovna škola je obavezna i namenjena svakom detetu u Srbiji, ali inkluzivno obrazovanje se uvodi tek poslednje dve godine, a od ove školske godine je postalo obavezno. Da bi jedan obrazovni sistem postao inkluzivan nije dovoljna proklamacija već edukacija. Ako imamo 1.600 osnovnih škola, sa po 50 zaposlenih, u proseku, vidite koliki je to zadatak. Svako u školi mora da nauči kako da postupa i kako da podučava dete koje je do juče išlo u specijalnu školu. Naše obrazovanje je u načelu koncipirano za zdravo prosečno dete. A u školi nam nisu uvek zdrava deca i svako dete je specifično i zahteva individualizovani pristup, ako želimo da napreduje u skladu sa njegovim kapacitetima”, kaže Dragana Koruga.  Mala matura Uvođenje male mature umesto kvalifikacionog ispita za srednju školu je, po očekivanju, izazvalo mnoge polemike. Ne zato što je mesto ispita fizički izmešteno već zato što će ove godine prvi put startovati ispit sa jednom četvrtinom nepoznatih pitanja. Planirano je da se svake godine broj zadataka koji se ne mogu naći ni u jednoj zbirci uvećava, a da 2014. svi budu nepoznati. Razlog ove promene je upravo (ne)uspeh na PISA testovima naših učenika koji su, prema mišljenju stručnjaka, previše oslonjeni na učenje napamet. Zato će nepoznati zadaci, tipa onih koji se pojavljuju na međunarodnim testovima u početku više služiti kao kontrola institucijama koje se bave reformom, nego kao ocena učenika. Gordana Čopić, zamenik direktora Zavoda za unapređivanje obrazovanja, kaže: “Obrazovni standardi postoje i to su ključna znanja koja učenici moraju da razviju na jednom nivou obrazovanja. Mi sada merimo, prosto imamo metu, i to nam omogućava da vidimo gde smo sada i koliko smo daleko od onoga gde želimo da budemo. U tom smislu nastavnici će dobiti obuku i za standarde i za pravljenje zadataka da bi pomogli učenicima u nastavnom procesu.” Novi oblik mature je izazvao revolt jednog dela, pre svega stručne javnosti, koji je tražio da sva pitanja budu nepoznata i drugog koji je želeo da i dalje sva budu poznata, demonstrirajući činjenicu da postoji mnogo onih koji žele da školski sistem ostane na nivou “bubanja”. Žarko Obradović, ministar prosvete Štapom i kanapom Nije tajna da rast standarda društva zavisi od njegovog obrazovanja. Koliko je toga svesna ova vlada i da li vašem ministarstvu daje dovoljno novca za reformu obrazovnog sistema? Ova vlada od početka svog mandata radi u uslovima delovanja svetske ekonomske krize i to je problem i za nju, a samim tim i za ceo sektor obrazovanja. To je dovelo do toga da su raspoloživa sredstva za obrazovanje bila manja nego u prethodnom periodu i daleko manja nego što bi zaista bilo potrebno za funkcionisanje i pogotovo za razvoj oblasti obrazovanja. Uz to su i inflacija i depresijacija kursa odradili svoje, tako da su sada sredstva za obrazovanje realno znatno manja. Kada sam postao ministar, deo budžeta za obrazovanje je bio oko milijardu i 350 miliona evra, a sada je to značajno manje. Na plate zaposlenih odlazi 95 odsto, a pet odsto na sve ostalo. Taj odnos je veoma loš jer obrazovanje ne može biti dobro ako gotovo sva sredstva koja se izdvajaju idu za plate, pri čemu i one nisu na odgovarajućem nivou. Sa pet odsto, koliko nam ostaje, mi pokrivamo predškolske, osnovne i srednje obrazovno-vaspitne ustanove, učeničke i studentske kredite, stipendije, nagrade, đački standard, opremu, investicije, stručno usavršavanje nastavnika, podršku posebnim programima… Primera radi, 1998. godine iz budžeta prosvete 88 odsto je išlo na plate, a 12 odsto na ostale potrebe. Na početku mandata zatekli smo i velike materijalne obaveze po osnovu neisplaćenih dugovanja i sudskih odluka. Zaista ne vidim logično objašnjenje zašto u vreme kada je izvršen najveći deo privatizacije i kada smo po tom osnovu imali značajne prihode i kada smo, pored toga, imali i velike donacije, deo tih sredstva nije izdvojen za obrazovanje. Tako smo došli u situaciju da u obrazovanju onda kada je to bilo moguće nije gotovo ništa učinjeno, a sada se očekuje da se odjednom uradi sve. To jednostavno nije moguće - potrebni su znanje, vreme i novac. Mora se promeniti ukupan odnos prema obrazovanju i mora se pre svega povećati učešće obrazovanja u bruto domaćem proizvodu, kako bi se obezbedili efikasnije funkcionisanje i dalji razvoj ove društvene delatnosti. Koliko nam je obrazovni sistem u skladu sa potrebama privrede, a koliko je privreda zainteresovana za ulaganje u obrazovanje? Na zajedničkoj konferenciji koju smo imali sa Svetskom bankom, stručnjak koji se bavi obrazovanjem i tržištem rada je rekao da je u zemljama u tranziciji gotovo nemoguće napraviti obrazovni sistem koji bi odgovarao potrebama tržišta rada, jer tržište rada još uvek nije definisano. Ali onda stalno čujemo iz privrede: a što nema ovoga ili onoga? U proteklih sedam godina promovisana su 62 obrazovna profila na nivou srednjeg obrazovanja, od kojih je devet obrazovnih profila od ove godine postalo sastavni deo obrazovnog sistema. Imamo oko 70 odsto srednjih stručnih škola, ali se postavlja pitanje kakva je njihova veza sa privredom: da li oni imaju praktični deo, šta se uči tokom sticanja tog znanja i kako se to znanje može primeniti. Podsećam da se u visokom obrazovanju programi akredituju na pet godina i da bi bilo logično da sadržaj programa bude usklađen sa potrebama privrede. Krajnje je vreme da se shvati značaj obrazovanja i da se u obrazovanje mora ulagati. Ulaganje u obrazovanje spada u red najisplativijih investicija, ali je potrebno vreme da se one valorizuju. Istovremeno, moramo da donesemo strategiju razvoja Srbije i da vidimo kakva želimo da naša zemlja bude 2020. godine, i da u sklopu toga utvrdimo kakvo nam je obrazovanje za to potrebno i da se svi u to uključe. Znači, ne samo država – potrebno je i da preduzeća kažu šta hoće, ali i da participiraju u tome. Ako neko vidi svoj interes u razvoju i školovanju određenih stručnih profila, odnosno zanimanja, voleo bih da deo novca investira u to, a ne samo da očekuje gotove kadrove. Obrazovanje je proces koji zahteva dugi niz godina učenja a neki bi hteli da se sa nekoliko stipendija promovišu i da dobiju gotove stručnjake. Kompanije i naši privatnici kažu da ulažu. E, pa ne ulažu onoliko koliko bi trebalo. Tu najviše ulažu država i roditelji. Stručnjaci za obrazovanje kažu da je veliki pomak što je jedan ministar prosvete konačno priznao da nam obrazovanje nije sjajno. Šta dalje? Cela filozofija obrazovanja se svodi na to da svaka zemlja nađe svoj model, jer se ne može svačije odelo navući na sebe – retko se dogodi da vam odgovara. Zato je potrebno da u okviru standarda koji postoje u Evropi nađemo ono što odgovara nama. Mnogi mi pominju irski ili portugalski model, slažem se da su dobri ali ima i jedan „mali“ problem – novac. Irska i Portugal su napravili veliki pomak kada su dobili pare od EU. Mi idemo pomoću štapa i kanapa i pokušavamo da sa ovo malo novca imamo što bolje rezultate. Tačno je da naši đaci zaostaju na međunarodnim testovima i mi sada možemo da obrazlažemo da je tamo plan nastave drugačiji, da je sadržaj drugačiji… Ali, kada smo prihvatili da budemo deo toga, da budemo predmet ocenjivanja, onda moramo prihvatiti da je to ocena kvaliteta našeg obrazovnog sistema - učestvujemo u tim proverama znanja i ujedno gledamo kako da što više poboljšamo kvalitet našeg obrazovanja. Sa druge strane, naši učenici u poslednjih pet godina osvojili su iz matematike, fizike, astronomije... više od 400 medalja na raznim svetskim, evropskim i regionalnim takmičenjima i olimpijadama znanja. To je takođe ocena i potvrda nivoa kvaliteta našeg obrazovanja. Jedna i druga ocena zajedno ukazuju da još uvek imamo sistem u kome neki ostvaruju natprosečne rezultate, dok drugi u njemu ne mogu da iskažu sve svoje vrednosti i zbog toga taj sistem moramo da menjamo i unapređujemo. Poenta je u tome što se na kvalitetu mora raditi veoma dugo i vrlo temeljno. Opredeljujući se za sveobuhvatan i sistemski pristup obrazovanju i njegovom unapređivanju, u proteklom periodu stvorili smo osnovne uslove da se naš celokupan obrazovni sistem unapredi, da se podigne njegov kvalitet i poveća efikasnost i da se obrazovni standardi u našoj zemlji usklade sa evropskim standardima. To predstavlja dobru osnovu za dalji rad na razvoju našeg obrazovanja u kome nas čekaju složeni zadaci. Zbog toga je posebno i veoma važno što smo u protekle dve godine našeg rada uspeli da vratimo, odnosno da ponovo afirmišemo temu značaja obrazovanja za budućnost Srbije i da ljude koji rade u obrazovanju dovedemo za isti sto da bi započeli konstruktivan i otvoren razgovor o suštini stvari. Usvojili smo četiri strateška zakona – o osnovama sistema obrazovanja i vaspitanja, o udžbenicima i drugim nastavnim sredstvima, o predškolskom vaspitanju i obrazovanju, o učeničkom i studentskom standardu i dva puta smo menjali zakon o visokom obrazovanju. Uspešno smo započeli sa realizacijom projekta besplatnih udžbenika, kojim je do sada obuhvaćeno više od 160.000 učenika. Uveli smo internet u sve škole, a od sledeće godine sve škole će biti opremljene informatičkim kabinetima. Izgradili smo 13 novih škola i izvršili mnoge druge promene u cilju unapređenja sistema.  Intervju: Vigor Majić, direktor Petnice Do znanja bez straha Često se od učenika čuje primedba da su u Istraživačkoj stanici Petnica, nedaleko od Valjeva, koja okuplja najtalentovanije, za 15 dana naučili više nego u školi za godinu dana. Ako Petnica zna kako, onda je zanimljivo čuti od direktora Vigora Majića gde sistem greši. Koja je osnovna razlika između školskih programa i načina rada kod vas i onog na koji su naši učenici navikli? Najveća razlika sigurno nije između školskih i petničkih programa, već između načina rada u školi i u Petnici. Dobro je poznato da se u Petnici učenici ne propituju i ne ocenjuju, pa ipak to nije prepreka da nauče jako mnogo, jer je proces rada podsticajan i neopterećujući. Nema straha. I razlog nije samo to što se smatra da u Petnicu dolaze jedino dobri đaci, jer imamo i podosta onih koji nisu primereno uklopljeni u školski sistem. Uprkos tome što se školska administracija uporno decenijama trudi da sputa kreativnost i slobodu nastavnika i da rigidno formalizuje proces nastave, još uvek ima nade da se i u državnim školama značajno poboljša način rada tako da učenici budu slobodniji, više motivisani i da se proces učenja ne obavlja dominantno kod kuće, ponavljajući i učeći lekcije napamet, već u školi i na času koji je zanimljiv, privlačan i podsticajan. Da li je to razlog lošeg uspeha naših učenika na međunarodnim testovima? Niti ih učimo, niti dopuštamo da analitički, kritički i kreativno misle, niti obrazujemo nastavnike da se tako ponašaju dok studiraju i da tako rade u školi. Kritičko i racionalno razmišljanje je davno proterano iz naših škola i lako ćete proveriti da nije dopušteno čak ni u najvišim institucijama obrazovnog sistema među profesionalcima koji godinama rade u državnoj upravi. Umesto toga, sistematski širimo mit da je naša škola najbolja na svetu, jer, zaboga, nekoliko procenata naših učenika se usudi da ode u svet i od njih svaki deseti ili pedeseti napravi dosta uspešnu karijeru, ali uglavnom po našim merilima. Pogledajte samo bajku o našim uspešnim matematičarima i videćete da je šuplja i apsurdna. Nakon tri ili četiri decenije prividnih uspeha na olimpijadama, mi nemamo takoreći nikoga u vrhu svetske matematike. Gledajući ono što ozbiljna profesija ceni: objavljene radove, akademske pozicije na vodećim univerzitetima i institutima, urednička mesta i vodeća naučna priznanja, mi smo nedopustivo slabo plasirani. Zato je krajnje vreme da se menjaju ili selektori ili treneri ili uprave klubova, ako smem tako da se izrazim. Preko devedeset posto tinejdžera se plaši matematike, što je važan pokazatelj „uspešnosti”. Mislite li da će do sada preduzete reforme obrazovanja i one koje se najavljuju dati rezultate? Sve je to dosta formalno zamišljeno i očigledno je delo amatera, ma kakvim se profesionalnim titulama oni kitili. Mi u Srbiji nemamo ljude koji mogu da dizajniraju uspešnu reformu i zato je najbolje pokriti se ušima i kopirati neki od višegodišnje proverenih modela. Ako bismo zaista hteli dobru reformu morali bismo da zamenimo barem polovinu nastavnog kadra ili da barem dve trećine preobrazujemo. To fakulteti neće dozvoliti, jer najveći deo živi od školovanja promašenih nastavnika za uski profil predmeta i za predavanje po zastarelim metodama zastarelih sadržaja. Lično sam veoma skeptičan i jedino vidim nadu u drugoj ili trećoj generaciji privatnih škola. Postoji li kod nas svest da je ulaganje u obrazovanje direktno povezano sa ekonomskim napretkom zemlje? Ne. Barem ne kod većine političara. A i da postoji, ne verujem da većina njih uopšte ima želju da se bavi ekonomskim napretkom zemlje.  Elektronika bez prakse I nastavnici i učenici svih nivoa uspešnosti smatraju da je gradivo preobimno i da oni nemaju dovoljno prostora za uvežbavanje i obnavljanje gradiva Jedan od osnovnih problema u srednjim školama, a najsloženiji je u srednjim stručnim školama, jeste preovladavajuće mišljenje da deca uče stvari koje već posle škole neće moći da koriste, a kao primer se navodi da od budućeg montera elektronike u automobilskoj industriji očekujemo da iz knjige nauči da montira elektroniku u automobilu, jer nema mogućnost da to proba u radionici. Na ovaj problem upozorava Dušica Malinić: „I nastavnici i učenici svih nivoa uspešnosti smatraju da je gradivo preobimno i da oni nemaju dovoljno prostora za uvežbavanje i obnavljanje gradiva. To je signal koji dolazi iz škole i koji bi svakako trebalo uzeti u obzir prilikom reforme sistema.“ Dragana Koruga dodaje da u svetu praktična nastava svake školske godine traje ceo semestar. Ali da bi to bilo moguće, mora i nastavnik da zna nove tehnologije, a to kod nas nije slučaj. „Zato se srednje stručno obrazovanje stiče više posle završene škole nego u školi, zato nastavnik gubi autoritet a učenik gubi motivaciju za učenje i smisao odlaska u školu. Idu u školu zato što moraju i uprkos lošem sistemu. U školama se dešava nastava, ali slabo se dešava učenje”. Međutim, ako pitate stručnjake za profesionalno usmerenje koju biste srednju školu preporučili, najčešći odgovor je - jednu od oglednih. Jer, sa reformom stručnih škola se otpočelo još 2002., napravljeni su novi obrazovni profili i novi nastavni programi, a neki od njih su u većoj ili manjoj meri već osam godina prisutni u vidu ogleda. „Mi smo imali 63 ogledna profila, a ove godine je devet uvedeno u redovan obrazovni program. Pokazalo se da su odlično prihvaćeni od učenika, ali da su i u skladu sa potrebama tržišta rada“, kaže Bogoljub Lazarević i dodaje: „Nezadovoljstvo novim profilima može da proističe iz toga što je u Zakonu promenjen odnos između opšteobrazovnih predmeta i stručnih, ali mi smo u jednom trenutku morali da prekinemo sa višedecenijskom praksom da nam svi obrazovni profili više liče na gimnazijske. Neće svi ići na studije i moramo mladim ljudima od 18 godina omogućiti da se zaposle ako to žele, a da bi mogli da se zaposle moraju da ponesu iz škole kompetencije koje su potrebne na tržištu rada. Problem je što ovde postoji esnafski pristup, reaguje, recimo, društvo istoričara i geografa i traži da to budu obavezni predmeti jer i istorija i geografija predstavljaju srpsku baštinu... Kada se kreiraju programi, svako brani svoje polje i svoj predmet. To jeste problem, ali se moramo boriti. Ne možemo se zatvoriti u uske esnafske krugove, već sistem moramo da prilagodimo deci i tržištu. Ne možemo sistem da prilagodimo onima koji će završiti kao profesori i asistenti jer je takvih mali broj. Sistem moramo da prilagođavamo tržištu a ne onima koji produkuju znanje.“ Ako ovaj problem postoji kada su u pitanju stručne škole, šta nas tek očekuje kada otpočne najavljena reforma gimnazije (pogledati okvir). Gotovo je nemoguće zamisliti profesora fizike koji će reći – da, apsolutno se slažem sa tim da na društvenom smeru fizika nije neophodna i nemam ništa protiv da mi smanjite broj časova. Međutim, uz sve reforme koje su u toku i sve one koje su u najavi, ipak ostaje jedno široko polje našeg obrazovnog posrnuća koje se reflektuje od osnovne škole pa sve do fakulteta i koje nam jasno svedoči o nepovezanosti sistema, a to je – katastrofalna nepismenost. Pismenost se na PISA testu proverava na šest nivoa, ali se analizira prvih pet jer je šesti daleko iznad proseka. U zemljama OECD prosek onih koji su dostigli peti nivo je 8,6, a prosek srpskih učenika koji su dostigli taj nivo je manji od pola procenta. Na prvom nivou ili ispod prvog prosek je 12,7, a toj grupaciji pripada više od polovine naših učenika. To znači da većina ne spada čak ni u drugi nivo koji podrazumeva da se identifikuje jedna ili više informacija od kojih svaka može da potpada pod višestruke kriterijume, da se identifikuje glavna ideja teksta, razumeju odnosi, da se napravi veza između teksta i spoljnog znanja nevezanog za tekst ili da se objasni neki deo teksta pozivajući se na lično iskustvo ili stav... Uz ova istraživanja trebalo bi pridodati još dva koja je uradila mr Jelene Stevanović sa Instituta za pedagoška istraživanja. Prvo je pokazalo da četrnaestogodišnjaci koriste 100 reči u svakodnevnoj komunikaciji, mada bi bilo normalno da sedmogodišnjak vlada sa 2.000 reči. Drugo istraživanje je sprovedeno nad srednjoškolcima. “Podatak koji vam sada dajem je iz jednog pilot-istraživanja, on je preliminaran i pokazuje da više od 60 odsto učenika u srednjim stručnim školama i gimnazijama na teritoriji cele Srbije nije umelo da odgovori na zadatak: napišite svoju biografiju.” Evidentno je da se školski sistem mora menjati, ali je pitanje kako. Iz Ambasade Finske nam je stigao sledeći savet: „Bilo bi dobro uporediti sistem obrazovanje sa obrazovanjem u drugim zemljama. Potreban je savremen curriculum, više interaktivnih metoda i manje ex catedra predavanja. Nužno je investirati u školovanje nastavnika i učitelja i u osnovno obrazovanje.” Dakle, potreban je novac. Nažalost, na tom planu smo najtanji – ministar Obradović je i prošle i ove godine razgovor za NIN počeo rečima da je školska godina otpočela, a da je izbegnut štrajk nastavnika, dakle onih na čije potrebe ide 95 odsto fonda za obrazovanje. Dokle god je takav raspored snaga, teško da se pravom napretku možemo nadati. Refora gimnazije I dok se u ostalim segmentima obrazovanja radilo, ponekad pogrešno a ponekad uspešno, gimnazije su ostale po strani. Jedini pokušaj je bio 2003. godine kada je u 39 gimnazija napravljen ogled po kome je 70 odsto programa bilo propisano, a 30 odsto ostavljeno da ga sami profesori kreiraju. Završilo se tako što pilot-istraživanje nije dalo nikakve rezultate. Ovoga puta su najavljene ozbiljne reforme. Zavod za unapređenje obrazovanja je formirao komisiju u kojoj su predstavnici struka i ideja je da se do kraja godine napravi plan na koji način će se gimnazijalci školovati, koji će biti broj predmeta i sa kojim fondom časova. Ono što se zna jeste da će se već u julu 2015. umesto prijemnih ispita za fakultet, sem u slučaju kada su umetnički fakulteti u pitanju, polagati matura. Reforma se bazira na predlogu koji je uputila Zajednica gimnazija i koji je naknadno dorađivan sa namerom da se sistem učini pristupačnijim učenicima. „Od četiri smera koja trenutno imamo (opšti, matematički, društveni i informatički) biće formirana dva: društveno-jezički i prirodno-matematički. Prvi razred bi bio opšti, od druge godine bi išlo blago usmeravanje, a u trećem i četvrtom bi učenici išli ka grupi izbornih predmeta koji će ih voditi ka određenoj vrsti studija. Imamo ideju da učenicima ponudimo da se kroz izbor predmeta usmeravaju ka određenim fakultetima, a onda bismo u saradnji sa matičnim fakultetima dolazili do potrebnih nivoa znanja koji će voditi ka akademskim studijama“, kaže Bogoljub Lazarević, pomoćnik ministra za srednje obrazovanje. Dobra vest za gimnazijalce: ako žele da studiraju istoriju, neće morati da uče četiri godine hemiju ili obrnuto.