Sudbina poraženih

Gubitak državne teritorije naročito je bolan i traumatičan za svaki režim, a naročito ako je demokratski jer može da izazove nepoverenje u sam demokratski sistem. Frustracije i revizionističke težnje nacija gubitnika, kriza demokratije, uspon ekstremne desnice i socijalne turbulencije naročito u vremenima zaoštrene ekonomske krize (koje obično prate ratove), bili su uvek propratni fenomen ovakvih lomova ali i potencijalna izvorišta novih kriza i sukoba. Kraj Prvog svetskog rata i Versajska konferencija 1918. doneli su afirmaciju etničkog načela nasuprot istorijskom i istovremeno raspad četiri velika carstva (Turska, Rusija, Habzburško i Nemačko carstvo) na čijem zgarištu su nikle mnoge nacionalne države otvorivši tako Pandorinu kutiju nerešenih graničnih pitanja. Pitanja granica su rešavana na konferencijama, plebiscitima ali često i oružjem (Turska-Grčka, Poljska-SSSR) ali su u svakom slučaju podgrejavala nacionalni sentiment, uzrokovala nekontrolisane izlive nezadovoljstava, a u težem slučaju frustracije i otvorene revizionističke aspiracije poraženih te potrebu za čvrstom rukom koja će da zavede red i mir i povrati izgubljeno. Dobro je poznato da su posledice Prvog svetskog rata naročito nepravično rešena granična pitanja 1918. uz pobedu boljševika i uspon fašizma i ekstremne desnice bili seme novog još strašnijeg sukoba. Mlada Vajmarska demokratija bila je teško održiva posle teških mirovnih uslova koji su nametnuti Nemačkoj Versajskom konferencijom, a bili su snažan vetar u leđa, pored teške ekonomske socijalne krize, nadolazećem nacističkom pokretu. U Mađarskoj, koja je rekorder u gubitku državne teritorije sa čak 63% sličan je bio problem sa usponom mađarske revizionističke desnice (Hortija a naročito Salašijevih strelastih krstova). U Bugarskoj je takođe primetan snažan uspon ekstremne desnice posle gubitka teritorije naročito posle atentata na A. Stambolijskog 1923. i još više nakon vojnog puča 1934. godine. Istovetan je problem i sa Turskom koja je od velike imperije na tri kontinenta svela posle 1918. samo na maloazijski prostor što je rasplamsalo nacionalističke strasti pod Ataturkom. Rasparčavanje Čehoslovačke 1938. uz pristanak zapadnih demokratija umnogome je poljuljalo veru u demokratski sistem i zapadne saveznike kod građana, što je moguće osnažilo redove komunista i njihovu izbornu pobedu posle 1945. godine.

Nakon Drugog svetskog rata kroz slične su traume prošli i drugi gubitnici: Nemačka, Japan i Italija međutim za njih se ne može reći da su bili prestrogo kažnjeni jer je ubrzo logika hladnog rata smenila želju za osvetom nad izazivačima najvećeg oružanog sukoba u istoriji. Isto bi se moglo reći i za Bugarsku, Mađarsku i Rumuniju u sovjetskom taboru. Pedesetih i šezdesetih s procesom dekolonizacije i Holandija, Francuska i Engleska ostaju bez svojih kolonija, što su SAD ne bez blagonaklonosti propratile. U Engleskoj je čak i poslovično hladnokrvni ministar spoljnih poslova A. Idn pretrpeo nervni slom u vreme suecke krize. A u ponositoj Francuskoj su se strasti toliko razbuktale da su usvojeni i mnogi zakoni koji su išli na ograničenje demokratije, učestali nemiri i demonstracije, a Francuska se 1966. čak delimično povukla iz vojnog programa NATO. Sedamdesetih, kao poslednja od starih evropskih sila, Portugalija uz dosta društvenih potresa gubi svoje kolonijalne posede.

Konačno devedesete donose poslednje turbulencije oko graničnih pitanja u Evropi u vidu tzv. ratova za jugoslovensko nasleđe. Možda ključno za ovu krizu, srpsko nacionalno pitanje, nije rešeno demokratskim putem (plebiscitom, razmenom stanovništva...) i onda kada je za to bilo najbolje vreme (1918.) kada je propuštena šansa za stvaranje kompaktne i etnički utemeljene države. Dogovor komunističke elite u Jajcu 1943. i tzv. avnojevske granice bili su najveći poraz srpskih interesa jer se nacionalni korpus našao razdrobljen a granice prvobitno zamišljene kao linije na granitu (Titov izraz) su sticajem okolnosti krajem XX veka i međunarodno priznate te tako postale opravdan razlog nacionalne frustracije Srba ali nažalost i razlog novog krvavog međuetničkog sukoba na Balkanu. S druge strane očigledna je neprincipijelnost međunarodne zajednice koja pokušava da u isto vreme afirmiše na Kosovu etničko načelo a istorijsko u Bosni i Hrvatskoj u oba slučaja na štetu Srba i Srbije i pored toga što se režim u Srbiji posle 5. oktobra 2000. nesporno (i po njihovim merilima) legitimisao kao demokratski. Pri tom se odlučno odbija svaka paralela između Albanca na Kosovu i Srba u Bosni ili Srba u Hrvatskoj. Potpuni gubitak Kosova, bez ikakve satisfakcije Srbiji, bio bi preveliko breme koja bi se natovarilo na leđa mladoj srpskoj demokratiji, izazvao bujanje ekstremne desnice, produbilo nepoverenje u demokratiju i evrointegracije i predodredilo Srbiju kao potencijalno žarište buduće krize. Pri tom bi se možda mogla povući paralela (naravno ne uvek i potpuna) između Vajmarske republike i Srbija posle Miloševića.

Na kraju može se zaključiti da je etničko načelo kao moderniji princip od istorijskog skoro svuda odnelo prevagu do kraja XX veka, ali da su odnos snaga i interesi velikih sila (ili interesi rata i mira) mogli i još uvek mogu da značajno uspore ili ometu ovaj proces. Stoga je veliko pitanje da li će međunarodna zajednica imati dovoljno sluha da balkanski čvor rasplete principijelno pridržavajući se istih aršina i time gorku pilulu granica učini prihvatljivijom ili bi u suprotnom demokratija i evropska budućnost Srbije pa i čitavog okruženja mogli biti dovedeni u pitanje.

Srđan Cvetković

(Autor je istraživač saradnik Instituta za savremenu istoriju)