Širaku šamar opomene

Ujedinjena levica, sastavljena od socijalista, komunista i zelenih, odnela je neočekivano ubedljivu pobedu nad Širakovom desnicom, pobedivši u 21 od ukupno 22 regiona u Francuskoj, i ostavivši samo region Alzasa svojim protivnicima.

Analitičari u Francuskoj i u svetu ovaj rezultat, na pola Širakovog mandata i pola mandata njegove ubedljive većine u nacionalnom parlamentu, vide kao pravi “šamar” predsedniku, njegovom premijeru Žan-Pjer Rafarenu, i politici teških socijalnih reformi koje je vlada započela odmah nakon dolaska na vlast u leto 2002. godine.

Te reforme, pre svega reforma penzionog sistema, pokazale su se kao previše veliki zalogaj za Rafarenovu vladu, prevashodno jer je Francuska zemlja u kojoj mnogi jak socijalni sistem smatraju jednim od nedodirljivih društvenih prava.

Mnogima se čini da je jedino tako moguće objasniti kako je Širak sa 82 odsto podrške u drugom krugu izbora 2002. godine pao na samo 36 odsto dve godine kasnije, dok je levica - ovog puta ujedinjena za razliku od 2002. godine - dobila sjajnih 50,1 odsto glasova.

U prvim reakcijama na rezultate retko ko je insistirao na eventualnim zaslugama levice, već pre svega na propustima desnice.

“Istorijska pobeda u nedelju je posledica vladine politike”, izjavio je portparol Socijalističke partije Žilijen Drej.

Konfederacija sindikata CFDT takođe smatra da je u pitanju “pravi poraz” politike zapošljavanja i “poklona najbolje stojećim kategorijama” stanovništva. Rast nezaposlenosti (9,6 odsto u januaru) i socijalna nesigurnost, takođe su ključni razlozi poraza vladine politike, smatraju sindikati.

Po CDFT-u, vlada mora da ima “viziju budućnosti, da obezbedi nova radna mesta, predloži industrijsku politiku i investira u istraživanja”.

Kritičari smatraju da pravih reformi - osim reforme penzionog sistema - u Rafarenovoj vladi nije ni bilo. Dodaju da problem nije “princip reformi” već “priroda tih reformi, metode i rezultati”, koji su svedeni na “mazohistički” koncept odricanja, smanjenja i socijalne destrukcije.

Kako sada nastaviti teške reforme istim tempom? Vlada će morati da se usredsredi na teške odluke u vezi s deficitom zdravstvenog osiguranja kao i na usvajanje novog zakona o zapošljavanju, koji bi mogao dovesti do novih potresa.

U prvim reakcijama, sama desnica je priznala svoj poraz i nezadovoljstvo građana.

“Parlamentarna većina je doživela težak poraz. Narod Francuske je želeo da pokaže svoje teško nezadovoljstvo i mi moramo da ga poslušamo”, izjavio je predsednik Širakove “Unije za narodni pokret” (UMP) Alen Žipe.

Sam Rafaren je priznao da se “promene svakako nameću” “Naše delovanje mora biti efikasnije i pravičnije”, izjavio je Rafaren u prvoj reakciji, kada se činilo da mu je to možda i poslednja na poziciji premijera.

Naime, štampa i veliki broj analitičara smatrali su da će Širak biti primoran da pusti Rafarena niz vodu i prizove u pomoć svog najpopularnijeg ministra Nikolu Sarkozija.

Dok se za odlazak Rafarena u ispitivanjima javnog mljenja opredelilo 54 odsto glasača, Sarkozi, ministar unutrašnjih poslova, uživa veliko poverenje - i to ne samo na desnici - pre svega zbog svoje strategije “borbe protiv nesigurnosti” u Francuskoj.

Međutim, sticajem okolnosti, Širak i Sarkozi nisu u preterano dobrim odnosima. Naime, Širak još nije zaboravio Sarkoziju to što je on na predsedničkim izborima 1995. godine podržao drugog kandidata umesto njega. Isto tako, Sarkozi je u nekoliko navrata izjavio da ima predsedničke namere na izborima 2007. godine, što smeta Širaku koji još razmišlja o trećem mandatu.

Stoga odluka Širaka da Rafaren ostane na svom mestu, uz određenu rekonstrukciju vlade, ipak nije preveliko iznenađenje.

Rafaren će morati da nastavi teške reforme, ali i da se pripremi za novi test - izbore za Evropski parlament već za tri meseca. U slučaju novih neuspeha, odlazak Rafarena bio bi tada više nego izvestan.

Širaku ostaje da se zapita da li se možda lično previše koncentrisao na spoljnu politiku i prepustio unutrašnju politiku Rafarenu. Naime, ocene spoljne i unutrašnje politike drastično variraju u francuskom društvu. Veliki broj Francuza je podržao Širakovu politiku suprotstavljanja SAD, pogotovu tokom priprema za napad na Irak 2003. godine, a i dalje podržava jaku i samostalnu spoljnu politiku Pariza.

Moguće je i da se Širak previše opustio imajući u vidu ušuškanu većinu njegove partije u svim institucijama na državnom nivou.

S druge strane, levica insistira na ličnoj odgovornosti Širaka za rezultate izbora.

Fransoa Oland, šef socijalista, ocenio je da je glasanje na regionalnim izborima bilo glasanje protiv Širaka: “On je taj koji je odredio Rafarena, on je taj koji je izabrao politiku koja se vodi u protekle dve godine; znači, on je taj koji je kažnjen glasovima Francuza.”

Katolički dnevnik “La kroa” smatra da se “28. marta Francuska osvetila zato što je bila primorana da podrži Širaka, 5. maja 2002.” u drugom krugu predsedničkih izbora protiv Le Pena.

“Širak je sada sateran uza zid. Nasuprot desnici koja monopoliše celokupnu političku moć, od Elizea do Matinjona, prelazeći preko Nacionalne skupštine i Senata, jedna druga Francuska se masivno pojavila juče: Francuska regiona. Sada su ti regioni praktično u rukama levice”, konstatuje dnevnik “Libr Šarant”.

Zahvaljujući svojoj kontroli praktično svih regiona Francuske, koja imaju veliku moć i ogromne budžete po zakonima o decentralizaciji koje je donela desnica, socijalisti planiraju da stvore jednu “mrežu” koja će se redovno sastajati i organizovati pokret “otpora” vladinoj politici.

“Mi možemo da na nivou regiona popravimo nered na državnom nivou”, izjavila je Segolen Rojal, buduća predsednica regiona Puatu-Šarant, ali i partnerka u privatnom životu šefa socijalista, Olanda.

Međutim, briselski dnevnik opominje još jedanput: “Levica ne bi trebalo previše da se raduje: njen sjajan uspeh nije posledica prihvatanja jednog čoveka, jednog programa, jedne ideologije, već je to odbacivanje jedne ekipe, jedne politike i jednog sistema.”

Ipak, u rezultatima izbora i liku Olanda, levica je dobila novu nadu i ugledala izlaz iz tunela u koji je ušla nakon katastrofalnog poraza svog glavnog predsedničkog kandidata Lionela Žospena na izborima 2002. godine.

Napokon, LePen šef takozvane ekstremne desnice i Nacionalnog fronta, takođe je pozdravio “zaslužen i strahovit poraz” Širakove partije.

Sam Nacionalni front je takođe doživeo određeni pad, sa 15 odsto 1998. godine na 13 odsto 28. marta, vraćajući se tako na svoj tradicionalni nivo. NJegovo prisustvo u drugom krugu izbora (prvi je bio nedelju dana ranije) u 17 regiona od 22 bitno je olakšalo pobedu levice tako što je podelilo izborno telo na levicu-desnicu-ekstremnu desnicu.

Mnogi birači ekstremne desnice su ostali privrženi svojoj prvobitnoj opciji, iako ih je tradicionalna desnica pozivala da glasaju “korisno” u drugom krugu.

Ovakav rezultat Nacionalnog fronta u suštini doprinosi konsolidaciji “tripolarne” političke scene u Francuskoj, nalik onoj u Austriji: “levica, desnica i populistička desnica”. Sa druge strane, neočekivani obrt u raspoloženju građana, kao i iskazivanje nezadovoljstva na izborima, za mnoge je nesumnjiv dokaz živahnosti francuske demokratije.