Loši i rđavi

Šta da se kaže o intelektualnom produktu književnika Dragana Velikića objavljenom pod naslovom komentatora koji vidi nekakvu „njivu koju svakodnevno đubre simpatizeri ludila“. U podnaslovu koji valjda treba da najavi temu, kritički gleda na one koji se mršte na pomisao suživota između Albanaca i Srba na Kosovu. Međutim, on je ovu temu zaobišao, da li zbog toga što je ovo užasno teško obrazložiti ili se, što rekao naš narod, „u neke“ setio da on za svoj boravak ili prebivalište nije odabrao Tiranu već Berlin. U članku je izliveno toliko žuči na neistomišljenike vokabularom koji se nimalo ne razlikuje od onog sa Farme ili drugih rijaliti programa. To me je konačno učvrstilo u uverenju da Srbi baš nemaju mnogo sreće sa svojim disidentima (Bora Ćosić je svečanost obeležavanja jubileja Ateljea 212 napustio samo zato što je istoj prisustvovao LJubiša Ristić koji je režijski postavio predstavu koja se najduže igra u Ateljeu). Mislim da bi oni koje je svojevremeno progonio bilo kakav ili bilo koji režim, upravo zbog toga, trebalo da ispolje više čovekoljublja, da pomognu svom narodu pokazujući mu više ljubavi bez obzira na to da li su pismeni ili nepismeni, prosti ili otmeni, jaki ili slabi. I na kraju, da napomenem da ovo piše čovek davno opredeljen za evropske vrednosti. Nisam se bavio ni politikom ni umetnošću, nisam tražio niti sam mogao dobiti državnu sinekuru. Imam više od 70 godina, pa iako sam iz zdravstvenih razloga prekinuo školovanje, u staroj dobroj gimnaziji sam bez ičijeg upućivanja i podrške pronašao i oduševljavao se Viktorom Igoom i Kamijem, Foknerom i DŽonom Dos Pasosom, Tomasom Manom i drugim nebrojenim velikanima zapadnjačke civilizacije. Kako sam formiran, tako sam i živeo – po evropskim merilima. Na kraju bih samo parafrazirao našeg nobelovca: Nisu ljudi toliko loši kao što rđav čovek misli (da jesu).