Dvostruki povratak

Kada je, posle mnogih pokušaja da se u Užicu organizuje izložba slika Branka Popovića - koji se u Užicu, 27. januara 1882. godine, rodio, a za koga je donedavno malo ko u ovom gradu čuo i znao - najzad dogovoreno da se u Gradskoj galeriji izlože njegove slike, bilo je najprirodnije da se za pomoć obratimo istoričaru umetnosti Vladimiru Roziću, koji je, 1996. godine, u Galeriji Srpske akademije nauka i umetnosti, već postavio veliku izložbu Popovićevih radova, i koji je tom prilikom objavio zapaženu monografiju o njegovom životu i o njegovom slikarskom i kritičarskom radu.

Sticaj okolnosti je hteo da je Rozić, u trenutku kad smo mu se obratili, već imao završen jedan posao za koji niko nije znao ni da je započet: iz mnoštva listova i časopisa prve polovine 20. veka - iz “Srpskog književnog glasnika”, “Umetničkog pregleda”, “Vremena”, “Politike”, Pravde”, krfskog “Zabavnika” - Rozić je sakupio, sredio i pripremio za štampu likovne kritike, oglede i studije, koje je Branko Popović pisao tokom četiri decenije. Kako Rozić za tu obimnu knjigu nije imao izdavača, učinilo nam se najlogičnijim da se dva događaja povežu u jedan, to jest da se u Užicu, kada se otvori izložba Popovićevih slika, pojavi i knjiga njegovih kritika i ogleda. Ta ideja je u Gradskoj galeriji prihvaćena sa oduševljenjem, a od strane užičke opštine je podržana sa razumevanjem, to jest sa odgovarajućom finansijskom potporom, tako da se, sticajem niza dobrih okolnosti, entuzijazma i razumevanja, knjiga Likovne kritike, ogledi i studije Branka Popovića danas nalazi pred nama.

Sećam se da sam Popovićeve tekstove - o Nadeždi Petrović, o Goji, o slikarstvu Đure Jakšića, o velikoj izložbi “Sto godina francuskog slikarstva” - prvi put čitao tokom 1959. godine, u jednoj tavanskoj sobici u Topolskoj ulici, kraj Kalenića pijace, u kompletu “Umetničkog pregleda”. Bilo je to vreme kada ni sam o Branku Popoviću nisam znao ništa, jednostavno zato što se o njemu tada ništa nije ni moglo znati. Naime, odmah posle oslobođenja Beograda 1944. godine, Branko Popović je uhapšen, a njegova porodica će, samo nekoliko dana kasnije, na stranicama “Politike” i “Borbe” pročitati da je on, presudom Vojnog suda Prvog korpusa Narodnooslobodilačke vojske Jugoslavije, streljan, kao izdajnik i narodni neprijatelj. Kao ni za stotine drugih građana, koji su tada na isti način osuđeni i pogubljeni, za krivicu Branka Popovića se ni do danas neće naći nikakav dokaz, ni za optužnicu protiv njega nikakav razlog, kao što se ni o tom fantomskom suđenju ni do danas neće naći nikakav trag. Da nesreća bude još veća, i nepravda teža, osuda na streljanje podrazumevala je i osudu na potpuni zaborav.

Ime i delo Branka Popovića, međutim, neće biti sasvim zaboravljeni. NJemu će značajnu pažnju posvetiti Stanislav Živković, 1964, u Enciklopediji likovnih umjetnosti Jugoslavenskog leksikografskog zavoda, i Lazar Trifunović, 1973, u monografiji Srpsko slikarstvo 1900-1950. Temeljnijem proučavanju Popovićevog dela posvetiće se, kasnije, Vladimir Rozić, koji će nam omogućiti da u potpunosti sagledamo šta je sve Branko Popović uradio, i kao slikar, i kao likovni kritičar.

U Svečanoj sali Skupštine opštine Užice, 23. marta, održana je promocija knjige Likovne kritike, ogledi i studije, Branka Popovića, koja je objavljena u izdanju užičke Gradske galerije. Ovaj tekst LJubomira Simovića pročitan je na toj promociji. Iste večeri u Gradskoj galeriji je otvorena izložba slika Branka Popovića. Autor izložbe je LJubica Miljković, a izložbu je otvorio takođe akademik Simović. Ovim zbivanjima prisustvovala su i dvojica od trojice Popovićevih sinova, Prijezda i Borivoje, i još neki članovi porodice.

Bilo da je pisao o slikarskim ili vajarskim izložbama i delima, bilo da je pisao o problemima arhitekture, Branko Popović se uvek predstavljao kao čovek širokog i pouzdanog znanja, jasnog stava i rafiniranog ukusa. Ne treba zaboraviti da je on, pre nego što je, u Minhenu i Parizu, stekao likovno obrazovanje, diplomirao na arhitektonskom odseku Tehničkog fakulteta Velike škole u Beogradu, na kome će kasnije postati i redovni profesor. Popović je vrlo brzo, kako piše Milan Kašanin, stekao ugled po “razboritim, stručno i lepo napisanim kritikama”. Zahvaljujući njegovoj erudiciji, i njegovim modernim pogledima na probleme i razvoj likovne umetnosti, njegovi tekstovi ni danas nisu izgubili ništa od svoje vrednosti. Razlikujući ono što je “literarno ili ilustrativno istinito” od onoga što je istinito slikarski, Popović ističe da “neki motiv ili predmet obrade ima značaja... samo utoliko ukoliko... proizvodi snažniji slikovni doživljaj. Kraće rečeno”, zaključuje Popović, “svako slikanje se svodi na postizanje čistog slikovnog izraza”. Takvo shvatanje je održivo i danas. Kao što je i danas na ceni to što Popović, kako kaže Rozić, u svojim kritikama stalno “naglašava potrebu za promenama u umetnosti”, što “odlučnije podržava nova, modernija umetnička ostvarenja”, i što “izrazitije ukazuje na samosvojnost jezika likovne umetnosti”. Vrednost Popovićevim tekstovima obezbeđuje i to što je u njima velika erudicija udružena sa velikim ličnim slikarskim iskustvom. Sve je to omogućilo Popoviću da odigra značajnu ulogu u oslobađanju naše likovne umetnosti od akademskih navika i da, “boreći se rečju i tekstom za moderne vidike”, kako kaže Lazar Trifunović, postane “jedan od najznačajnijih kritičara treće decenije i novog realizma”.

Mi bismo svemu tome dodali i činjenicu da vrednost Popovićevim tekstovima obezbeđuje i jezik kojim su pisani. NJegova rečenica nije samo precizna, nego je i lepa i melodična. On uživa ne samo u slici koju gleda, i koju analizira i opisuje, nego uživa i u jeziku kojim je opisuje. On, na primer, ne može da odoli da u onom izuzetno inspirisanom ogledu o Goji, kao najveći sladokusac, uživa u raskošnoj muzici španskog jezika, sažetoj u imenu vojvotkinje od Albe, pa tom iskušenju, iako to nema nikakve veze sa temom o kojoj govorim, neću odoleti ni ja. “Goja je na vrhuncu svojih društvenih uspeha, viđen, slavan, bogat”, piše Popović. “Postaje ljubavnikom najduhovitije, najlepše žene Madrida, vojvotkinje od Albe. Kakav fantastičan, kakav neizbežan susret i spoj protivnosti! Genijalni, besni Aragonac iz naroda, neumorni stvaralac novih lepota i istina, i prefinjeni izdanak stare loze, lepa i mudra Marija del Pilar Kajetana de Silva Alvares de Toledo, markiza od Viljafranke i trinaesta vojvotkinja od Albe.”

Ispisujući ovaj zvučni venac, od koga nam se vrti u glavi, Popović ne dokazuje nikakvu estetičku ili poetičku činjenicu. Ali dokazuje svoje osećanje za lepotu i muziku jezika. Zahvaljujući i tom osećanju, u mnogim njegovim tekstovima se može uživati kao u izvrsno pisanoj prozi. Pomenuo bih, u ovoj prilici, oba njegova ogleda o Goji, ogled o Rodenu, oglede o asirskoj skulpturi ili o savremenoj arhitekturi Čehoslovačke, stranice posvećene delima Van Goga, Manea ili Sezana, kao i stranice na kojima se strasno zalaže za slikarstvo Nadežde Petrović, Milana Konjovića ili Leona Koena. Posebno su zanimljive polemike u kojima Popović, efektno i s nadmoćnom argumentacijom, osporava Meštrovićevu nameru da “Most kralja Aleksandra I”, koji građani zovu i Savski i Zemunski most, optereti monumentalnim skulpturama konja i kraljeva.

Knjiga Likovne kritike, ogledi i studije, koja nam otkriva svu širinu i vrednost kritičarskog rada Branka Popovića, ulazi u riznicu naše moderne umetnosti. Za pojavu ove knjige treba da budemo zahvalni i Vladimiru Roziću, koji je njom krunisao svoj dugogodišnji rad na proučavanju i Popovićevih slika i Popovićevih kritika, i užičkoj Gradskoj galeriji, koja se izdavanjem ove knjige svrstava među umetničke institucije čiji značaj prevazilazi granice gradskog atara, i užičkoj opštini, koja će, nadamo se, i u budućnosti imati sluha za ovakve poduhvate. Upravo zato što je opet, kao u davnim vremenima, postalo pogranični grad, i što se našlo na periferiji naše male i sve manje zemlje, Užice treba da učini sve da izbori mesto u centru njenog kulturnog života. Užice ne bi smelo da propusti nijednu priliku da pokuša da dokaže kako se i na periferiji može biti centar.

# LJubomir Simović