Poreska reforma

Posle svetske finansijske krize budžetski prihodi svuda u svetu su presahli, ali zahtevi za potrošnjom nisu. Na novonastalu situaciju različite zemlje su različito odgovorile. Zemlje sa odgovornim vladama, poput Velike Britanije, Nemačke i baltičkih zemalja, pribegle su nepopularnom smanjenju budžetske potrošnje. Druga grupa, kao Grčka i Irska, nevoljno su, pod pretnjom bankrota, pristale na budžetske restrikcije. U trećoj grupi su vlade poput SAD, koje iz populističkih ili ideoloških razloga nisu smanjile ili su čak povećale državnu potrošnju, ali su to mogle priuštiti zbog dobre finansijske pozicije i mogućnosti da budžetske deficite pokriju novim jeftinim zaduživanjem. I na kraju, u četvrtoj grupi, imamo populističke vlade koje neće da smanje potrošnju, ali zbog aranžmana sa MMF-om ili zbog visokih kamata koje bi plaćale na zaduživanje, ne mogu ni da idu u veći budžetski deficit. NJima je ostalo da nekako izmisle nove načine da prikupe dodatne poreske prihode. Srbija spada u tu poslednju grupu zemalja i poresku reformu o kojoj se u javnosti raspravlja u poslednje vreme treba staviti u ovaj kontekst. Tu nije reč o dalekosežnoj reformi poreskog sistema, kao što je to bilo uvođenje PDV-a, već o nalaženju načina da se dođe do dodatnih budžetskih prihoda, a da se javnost previše ne uznemiri. To je manje reforma, a više nešto nalik nedavnom rumunskom slučaju uvođenja poreza na veštice i proroke ne bi li se i od njih prikupio neki lej. U meri u kojoj je fiskalna reforma u Srbiji usmerena na strukturu poreza radije nego na prikupljanje dodatnih prihoda, nekim promenama ima mesta. Predlog povećanja stopa PDV-a na kompjutere i hotelski smeštaj dočekan je izrazito negativno, kao što svako povećanje poreza i treba da bude. Međutim, bolje je imati nižu poresku stopu u proseku, nego sistem izuzetaka i privilegovanih poreskih stopa na određene artikle. Kada se političari stave u situaciju da odlučuju šta će biti „strateške“ grane koje zaslužuju niže stope poreza, to je poziv svima koji nešto proizvode ili prodaju da kod stranaka lobiraju za privilegije. Zato unifikacija PDV-a nije loša ideja, čak i kada znači povećanje stope za neke. Dok stope PDV-a i poreza na imovinu, čak i po novom sistemu obračuna, u poređenju sa drugim zemljama nisu posebno visoke, poresko opterećenje zarada jeste. Na svakih 100 dinara zarade, poslodavac plaća još 64 dinara državi za poreze i doprinose. U situaciji visoke nezaposlenosti, smanjenje opterećenja na zarade bi, zajedno sa liberalizacijom radnog zakonodavstva, trebalo da bude prioritet. Notorna je činjenica i da poslodavci u Srbiji izbegavaju da prijave zaposlene ili da prijave njihove stvarne zarade. Smanjenje opterećenja na zarade ne samo da bi suzbilo ovu pojavu, nego bi, zbog veće ukupne sume prijavljenih zarada u novom režimu, značilo i mnogo manji udar na budžet nego što se misli. Smanjenje opterećenja na zarade smanjenjem doprinosa – koji su u suštini samo vrsta poreza – jeste zato racionalno rešenje, čak i ako bi se deo javne potrošnje finansirane doprinosima morao finansirati iz prihoda od PDV-a. To opet ne znači da je frontalno povećanje PDV-a dobro rešenje. PDV je po prirodi regresivan – relativno više pogađa one sa manjim zaradama, kojima najveći deo plate odlazi na oporezivu potrošnju. Takođe, svako povećanje stope PDV-a kažnjava one koji ga plaćaju a povećava nagradu za izbegavanje. Podsticanje sive ekonomije nije u interesu ni državi, jer u tom slučaju ukupna masa prikupljenih poreza raste proporcionalno manje od rasta stope poreza. Gledano ukupno, poreske alhemije nema. Jedino održivo rešenje je preuzimanje odgovornosti i smanjenje javne potrošnje. Prostora za to ima čak i ako se rezovi ograniče samo na smanjenje birokratije i ukidanje bespotrebnih državnih agencija. U protekloj deceniji Srbija je uspela da malo umanji udeo državne potrošnje u bruto domaćem proizvodu, putem viših stopa rasta BDP-a i smanjenjem prihodne strane budžeta (poreza na zarade, prenos apsolutnih prava i carina) kojima je, uz pritisak MMF-a, potrošnja morala da se prilagodi. Sada po svaku cenu treba izbeći okretanje ovog trenda. I na kraju, nije sve u novcu. U ekonomiji postoji nešto što se zove regulatorni porez. To je trošak poštovanja svih nepotrebnih pravila i regulacija koje država nameće ekonomiji. Privrednici svih vrsta, a nesrazmerno više vlasnici malih preduzeća, opterećeni su hrpom birokratskih izmišljotina, bilo da one dolaze iz procesa usklađivanja sa pravilima EU ili su umotvorine domaćih činovnika. Regulatorni porez povećava trošak poslovanja, a da budžet iz toga ništa ne dobija. Štaviše i budžet je na šteti, jer regulacije smanjuju poreski prihod, a treba plaćati inspektore koji kontrolišu da li je apotekarska radnja opremljena po poslednjoj direktivi i da li poslastičarnica u Beogradu radi u propisanih devet do 22 časa. Ako bi se privrednicima ponudila ozbiljna reforma propisa koja bi olakšala i pojeftinila poslovanje, onda bi i poreze lakše podneli. (Autor je predavač na Univerzitetu Viskonsin, Kijev)