Montevideo

Kad god se kod nas bude izgovarala reč Montevideo, sledovaće rima – bog te video. Ko bi rekao da je tim ćapkunskim izrazom naslućena etimologija. Niko ne zna poreklo reči, ali onoliko koliko se nagađa vezano je za priču da je neko nešto video. Prva teorija glasi: reč monte je, naravno, brdo, dok vidi eo na portugalskom znači „ja sam video“, kako po predanju glasi izjava slavnog portugalskog moreplovca Fernanda Magelana (oko 1480-1521), kad je ugledao mesto gde će nastati Montevideo. Druga teorija: mornar koji se približavao kopnu video je krupnim slovima ispisano uputstvo gde treba da se sa posadom iskrca: Monte VI de O – Šesto brdo prema istoku (Ovest). Oba tumačenja ozbiljni etimolozi smatraju naivnim. Što se tiče Bjelogrlićevog filma, njegova vrednost je, između ostalog, baš u nekoj lepoj naivnosti. Vera sa kojom su se čuburski momci spremali 1930. godine da odu u Montevideo na prvo svetsko prvenstvo u fudbalu pravi je melem na dušu. Nije to ona vrsta zabavnih filmova, koji laskaju sumnjivom ukusu. Naprotiv, film „Montevideo, bog te video“ je u svoj svojoj nepretencioznosti napravljen tako da uživamo pre svega u svežini teme i žanra. „Montevideo“ ne propoveda, već pokazuje koliko je tim mladim Beograđanima 1930. godine bilo potrebno vere, dara i veštine da se ostvari san, otići na prvo fudbalsko prvenstvo sveta koje, hvala na pitanju, još traje. Ne libim se da napišem koliko je poučno (to se obično poriče umetnosti kao cilj, ali, eto, ima izuzetaka) da današnji sportisti vide šta su njihovi prethodnici morali da prođu da bi dospeli na taj za fudbal istorijski događaj. Tadašnja generacija borila se u raznim oblastima za mesto pod evropskim suncem – nadrealisti i fudbaleri, zenitisti i misice, pioniri moderne igre i pronalazač železničke kočnice. U filmu nismo još videli (sledi TV nastavak) da su u prvoj utakmici pobedili Brazil, a na kraju se obreli na trećem mestu. Dakle, bronza, bog te video! Hoće reći – nije mala stvar!