Obračun kod „Kurble“

U njegovim očima strah i nada igrali su trule kobile. Mogao sam ovako da počnem, dakle, jer šta je primerenije za obraćanje jednom piscu nego citat iz „Majstora i Margarite“? Morao je da ceni moju duhovitost i - što da ne kažem? - poznavanje književnosti, pošto sam mu tom rečenicom slao poruku da nisam jedan od onih novinara kakvih, nažalost, ima sve više – instant obrazovanih, bez duha... već neko ko bi mogao da mu bude, do izvesne mere, i ravnopravan sagovornik u temama o knjigama i pisanju. „Gospodine Saviću, u vašim očima strah i nada igraju trule kobile!“ U poslednjem trenutku, međutim, postideo sam se svoje nadobudnosti, i rekao ovo: „Gospodine Saviću, u mom tekstu za vas nema puno mesta. U njemu vi samo gutate pljuvačku, zamuckujete, ne krijete da se nervirate, lomite prste... a čelo vam je orošeno kapljicama znoja.“ Milisav Savić sedeo je preko puta mene, krupan, glave obrasle dugom sedom kosom kao lavljom grivom. Pogledao me je s dosadom: „Kec jedan, manja deli!“ Dugo smo ugovarali ovaj susret. U romanima i u intervjuima hvalio se svojim poznavanjem tablića, i pre dve godine preko zajedničke poznanice predložio sam mu da „odigramo nekoliko partija“, pa da ja o tome napišem tekst. Pristao je odmah, tokom tog prvog telefonskog razgovora, ali tek krajem ovog decembra sreli smo se, i to u Raški. „Tu me“, rekao je, „smatraju doktorom za tablić.“ Kafana je bila tiha i čista, u to podne bili smo jedini gosti. Vlasnik, koji se predstavio nadimkom „Kurbla“, pripadao je krugu Savićevih prijatelja – svi onu zvali su ga „Durut“ i videlo se da uvažavaju pisca i profesora, svetskog putnika i diplomatu, ali bez udvorištva i snishodljivosti. „Kakav si ti pisac? Najbolje što si napisao u onoj knjizi što si mi dao je posveta!“, rekao mu je Kurbla posle partije. Dok smo igrali, niko nije ni pokušavao da nam se obrati. Tablić se smatra prostom, „seljačkom“ igrom, valjda zato što je manje složen od preferansa i bridža. Ali radost koju donosi igračima, ako imaju pravog protivnika, neizmerna je. Od Milisava Savića, u toj partiji, bio sam bolji, i mogao sam da budem bezobrazan. „Nemoj to da igraš!“ „Ako hoćeš, vrati tu i baci drugu kartu!“ Ne možeš da igraš tablić sa nekim s kim si na „vi“, i on je to znao. A pakosne primedbe, neoriginalne i stare, gotovo ritualne, nisu ga pogađale. Nadao se da će se sreća okrenuti. Uzalud, pobedio sam ga u prvoj partiji. „Htela te je karta! Ko sad deli?“ „Čekaj da javim bratu rezultat!“ „Šta da ur...“ „Halo, bato! Ti znaš zašto komšije nikad nisu volele našu porodicu, mnogo smo gadni kad nam ide dobro... Ma da! Kao vuci kad nađu jagnje pa ga kolju! Nije loš, prati karte i velike i male, ali ne snalazi se najbolje sa sedmicama!“ Nije mu bilo svejedno što gubi. Ne bi ni meni, ali ja ne bih umeo da krijem kao on. Kao da nikad nije čitao Stendala i Crnjanskog, kao da nije doktorirao i kao da nikad nije video Sikstinsku kapelu... džabe se gušio u londonskom garu i uzaman mu je bio boravak u NJujorku, U drugoj partiji srljao je četvorkama, dva puta je hteo da me uplaši trojkama koje je spuštao na desetke... „Čuo sam ja da vi u Raškoj dobar tablić igrate, ali ti mora da nisi baš iz Raške, nego iz okoline...” „Raščani, imate li nekog primarijusa, ovaj doktor vam nije dobar!” „Je l’ vidiš ko vozi traktor, a ko otvara kapiju?” „Crni Milisave!” NJemu oko igra, a koren kose iznad čela stvarno se kiti sićušnim kapima znoja, ali on - ćuti! „Znaš”, kažem mu, „možda je trebalo da ti kažem na početku - kao što karatista, pre nego što se upusti u tuču protivnika mora da obavesti o svojoj veštini - da je mog oca tabliću učio Daut iz Radiševa...” Na trenutak me pogleda zainteresovano, ali brzo odustane od slušanja. Uzme karte koje sam podelio i počne sporo da ih otvara. Ne verujem da je uopšte čuo da je Radiševo na Kosovu, blizu Rudnika na putu Mitrovica - Peć, i da su u njemu živeli i Srbi i Šiptari... on je čekao bar jednog od tri preostala žandara. A ja sam pričao... Jedne noći, kasno, kad su već svi bili ispod grubih ponjava, iz torova se začuje topot papaka uznemirenih ovaca i tupo udaranje tela o daščanu ogradu, a odmah zatim - ovo je moj otac uvek pričao tihim glasom - goveda gotovo da su srušila staju, toliko su se bila uznemirila... ali ni jedan jedini muk nije se čuo! I na sve to, nastavljao je, odjednom su se psi u celom Radiševu razbudili i počeli da kidišu na tamu, zatežući lance uz glasan i ciktav zveket – i oni bez ijednog glasa! Sve to trajalo je koliko čoveku treba da prođe s kraja na kraj sela, a onda je na sirotinjske kuće opet pala tišina. Ujutru su mu šiptarska deca rekla da se u derviševu bačiju uselio Daut. Bio je potpuno ćelav, a njegovo okruglo lice bez obrva i trepavica sijalo je kao mesec. Kad bi hteo da pogleda na stranu i pozadi, okretao je celo telo, a beonjače su mu, ne znam zašto je moj otac to pamtio, vazda bile pomalo crvene. ”Tablić se u Radiševu igrao i pre njegovog dolaska, ali je Daut doneo posvećenost igri”, rekao sam Saviću, ali me je prekinula konobarica, koja je još jednom tražila da joj se na vreme kaže kada da teletina bude gotova. Savić je okrenuo ka sebi notes u koji smo zapisivali rezultat i poluglasno sabirao svoje poene, pa sam zbrzao nastavak priče: Petnaestak godina kasnije, malo pre nego što je umro, Daut je – hodža koji ga je okupao za dženazu zapinjao je posle noktom o zub i govorio da pokojnik „nije imao ama nijednu dlaku, ič!“ - ... Daut je mom ocu dao svoj špil karata, potamneo i mastan, sa otcepljenim uglom četvorke tref. Ne verujem da je pisac ovo uopšte čuo, a sve i da jeste, nije ostavilo utisak na njega: „A te večeri moj otac u kafani u Rudniku izvadi Dautove karte iz unutrašnjeg džepa sakoa širokih revera preko kojih je bio izvukao belu kragnu, kad ima šta da vidi: špil sasvim nov! I tako svaki put kad je hteo da igra, Dautove karte su uvek bile neraspakovane! Te karte“, Savić me je gledao sa potpunim nerazumevanjem: kakav špil? čemu kragna? i čekao da podelim, pa sam gotovo zamuckujući završio, „sada su moje, i čuvam ih u kutiji od ružinog drveta.“ Izgubio je i drugu partiju, a nije mi ga uopšte bilo žao. „Pogrešio sam kad sam bacio onu...” „Pogrešio si ti kad si seo da igraš sa mnom”, rekao sam grubo. Bilo mi je krivo što nije pokazao zanimanje za priču o Dautu. Ujutru sledećeg dana pili smo kafu u hotelu. Doneo mi je svoju knjigu u kojoj je označio delove koji se odnose na tablić. Opet smo bili na „vi”, i kao da ga nisam juče pobedio. Kako da se šališ sa nekim s kim si na „vi”? Onoliko koliko traje ispijanje jedne šoljice kafe pričali smo o kulturnim prilikama u Beogradu, njegovim predavanjima na Univerzitetu u Novom Pazaru i svakonedeljnim putovanjima... razmenjivali smo uglađene rečenice, on da ispuni vreme, ja da pokažem da pripadam onim novinarima koji imaju šta da kažu o knjigama i pisanju. Vešto skrenuvši razgovor na izdavaštvo, kao usput rekao sam da i ja imam objavljenu zbirku priča. „A je l’?” I to je bilo to. Omotao je šal oko vrata na pesnički način, i ispunio vrata onako krupan, sa sedom lavljom grivom. Možda i ne bi prepoznao Bulgakovljev citat, pomislio sam u jalovoj zlobi.  Igra učetvoro Prilikom našeg prvog boravka jedne večeri smo se pridružili, u holu, hotelskom osoblju koje je igralo tablić. U parovima. M. i ja smo se razdvojili: njoj je za partnera dopao glavni kuvar, meni recepcioner. Partije su se igrale u male, simbolične pare. U svakom slučaju, za M. i mene beznačajne. Ali M. se već od prvog trenutka unela u igru kao da su u pitanju bili milioni. Nije se čak ni libila da stavi naočare za čitanje koje je, inače, izbegavala na javnim mestima (bile su staromodne, pozajmljene od majke). Dugo je buljila u karte, pre nego što bi bacila jednu, što me je nerviralo, kao da je donosila sudbonosne odluke. Odmah je između nas, igrača, pala svaka vrsta distance, kao da nas dvoje nismo bili gosti a oni osoblje hotela. Kad je gubila, M. je na moj račun sipala bujice uvredljivih reči. Verovala je da varam na kartama pa me je nazivala lopovom, lažovom, podlacem. („Taj vam u životu ništa drugo nije radio nego gledao kako da živi na tuđ račun. Parazit“, objašnjavala je. „Nije mi jasno zašto uopšte i živim sa takvim prevarantom“.) Kad je dobijala, radovala se kao malo dete: slala mi je poljupce, smatrajući da sam lošom igrom doprineo njenoj pobedi („ova igra je, dragi moj, komplikovana za tebe“). U njenim napadima pridruživao se i moj partner („Pišam Vam se na pero koje Vam je potpisalo diplomu“, govorio je. „Pa on ni nema diplomu“, ubacuje se M. „ Pa ja vidim da igram sa nepismenim čovekom“, zaključuje moj partner.) Naravno, nisam im ostajao dužan. „Ovde se igraju karte, ne kuva se pasulj“, odgovarao sam partneru. „Promeni naočare“, dobacivao sam M. Mnogo gori u svojim duelima su bili naši partneri. Iako su čak bili kumovi, jedan drugog su psovali kao najveći dušmani. „Eto vidiš kakvog sam glupaka uzeo za kuma!“ dobacivao je jedan. „ Bože, kakvoj sam budali pristao da budem kum!“ uzvraćao je drugi. (odlomak iz romana „Ožiljci tišine“ Milisava Savića) Pisac od dela i ugleda Milisav Savić rođen je 1945. u Vlasovu kraj Raške. Gimnaziju završio u Novom Pazaru, a studije jugoslovenske i svetske književnosti na Filološkom fakultetu u Beogradu. Na istom fakultetu magistrirao je i doktorirao s temama iz memoarske proze u Srbiji u 19. veku. Bio urednik „Studenta“ i „Mladosti“ i glavni i odgovorni urednik „Književne reči“ i „Književnih novina“. U „Prosveti“ je radio kao glavni i odgovorni urednik, a potom kao direktor, u SKZ bio predsednik. Obavljao dužnost ministra-savetnika u Ambasadi Srbije i Crne Gore, odnosno Srbije, u Rimu od 2005. do 2008. godine. Predavač srpskohrvatskog jezika i jugoslovenske književnosti na univerzitetima u Londonu, NJujorku, Firenci i Lođu. Od 2008. godine vanredni je profesor Državnog univerziteta u Novom Pazaru. Objavio je knjige pripovedaka „Bugarska baraka“, „Mladići iz Raške“ i „Ujak naše varoši“, romane „LJubavi Andrije Kurandića“, „Topola na terasi“, „Ćup komitskog vojvode“, „Hleb i strah“, „Ožiljci tišine“ i „Princ i serbski spisatelj“, i knjige koje je kritika svrstala u „multižanrovske“: „Fusnota“, „30 plus 18“ i „Rimski dnevnik, priče i jedan roman“. Prevodi sa engleskog i italijanskog, priređuje antologije, a njegovi romani su prevedeni na grčki, engleski, slovenački, makedonski, bugarski, rumunski. Dobitnik je gotovo svih književnih nagrada, između ostalih i NIN-ove.