Slava i snaga

Velika izložba u Metropoliten muzeju umetnosti (The Metropolitan Museum of Art) u njujorku, “Slava Vizantije: vera i moć 1261-1557” (Bdžzantium Faith and Ponjer), u vezi sa Srbima, može se sagledati u tri čina.

Prvi čin - IZOPŠTENJE: Prva, u nizu od tri izložbe u slavu Vizantije, bila je davno, pre ovih naših ratova, i nas tamo nije bilo, niti smo imali šta posebno da pokažemo. To je bio ranovizantijski period, od prvih začetaka “Vizantiona”, pa do kraja ikonoboračkih sporova sredinom devetog stoleća.

Druga u nizu bila je “Slava Vizantije” (The Glordž of Bdžzantium), koja je obuhvatala vreme od pobede ikonoklastika 843, pa do obnove Vizantijskog carstva 1261. godine. Izložba je dugo pripremana i svečano otvorena 1997. godine. I ovog puta nismo bili zastupljeni, jer nismo bili ni pozvani, ali smo imali šta da pokažemo. Razlog za tako nešto leži u činjenici što su moćnici ovog sveta smatrali (ali i odlučili) da mi moramo biti izopšteni. Ne samo da nam je uskraćeno da svojim umetničkim nasleđem obogatimo taj period vizantijskog postojanja već smo i izbrisani sa geografske karte u katalogu koji je pratio ovu izložbu. Naši manastiri prikazani su kao duhovno i kulturno-umetničko nasleđe nama susednih zemalja. Bunili smo se. Protestovali. Prizivali smo i pravdu i naučnu javnost. Pomoći niotkuda. Međutim, nikako da shvatimo da politika i neki ratni interesi mogu toliko (i na taj način) da utiču na naučnu istinu, i to onu vidljivu i opipljivu. To nisu bile pretpostavke: jeste, ali ne mora, već nešto što stoji i postoji. Manastiri Dečani i Gračanica su na Kosovu, Petrova crkva i Sopoćani u Rasu, Ravanica i Manasija u moravskoj Srbiji. Dakle, te svetinje i umetnička znamenja opstojavaju na tom mestu već nekoliko vekova (vremenski skoro dvostruko više od kada je Amerika otkrivena). Preboleli smo i to.

Drugi čin - DILEMA: Ubrzo po završetku ove izložbe, pa čak još pre nego što je i okončana, počela je i priprema trećeg dela ovog vizantijskog triptiha. Ratne tenzije su posustale; svi su tvrdili da su pobednici. Jedino, stradali su narod i stotine crkava i manastira. Nauka je postala ravnopravna sa politikom. Došao je poziv za izložbu “Vizantija: vera i snaga (1261-1557)”. Došli su i eminentni stručnjaci iz Metropoliten muzeja koje je predvodila dr Helen Evans. Ozbiljni razgovori počeli su avgusta 2001. godine. Veliki udeo u ovom “pomirenju” imali su akademici Gojko Subotić i Slobodan Ćurčić, ugledni naučnici vizantijskog korpusa, kako kod nas, tako i u svetu. Bilo je, kod pojedinaca, dilema: da li se odazvati ovom pozivu, ili, u znak protesta, odbiti da naši eksponati budu na najvećoj muzejskoj manifestaciji decenije, pa i veka. Razum je pobedio. Treba učestvovati. Svoj glas dala je i Srpska pravoslavna crkva. I ja sam bi za to da naši predmeti pređu Okean, i to iz mnogo razloga. Pomenuću samo neke. Ko se ogrešio, neka se postidi (pa i pocrveni); drugo, to je prilika da naše crkveno-umetničko nasleđe bude prikazano na najznačajnijoj i najvećoj muzejskoj manifestaciji. Treće, ako se ne bismo odazvali, bilo bi komentara da smo pozvani, ali da smo poziv odbili. Na kraju, ovo je manifestacija pravoslavlja i hrišćanstva uopšte. U suštini, iza ove velike muzejske, ali i duhovne manifestacije, stoje Grci iz svih grčkih zemalja i dijaspore, njihov kapital, odnosno banke i multimilioneri. Grci su naša istoverna braća spremna uvek da nam pomognu.

Treći čin - POJAVA: Konačno, 27 eksponata, uglavnom crkveno-umetnički predmeti liturgijskog karaktera iz Muzeja Srpske pravoslavne crkve u Beogradu, Narodnog muzeja, Arhiva SANU, zatim im riznica manastira Dečana, Sokolice i Banje Pribojske, ravnopravno je izloženo među 355 eksponata iz preko 30 zemalja sveta. Izložbu je blagoslovio i osveštao njegova svetost Vartolomej Drugi, patrijarh carigradski (vaseljenski) sa brojnim arhijerejima i sveštenstvom, uglavnom Grcima, ali i velikodostojnicima iz ostalih pravoslavnih zemalja.

Izložba je za stručnjake i ugledne goste, kao i mecene i crkvene velikodostojnike, otvorena 15. marta 2004. godine. Nikada i nigde toliko dragocenosti jedne civilizacije omeđene vremenom od obnove Vizantijskog carstva (1261), pa do pada Pećke patrijaršije (1557), nije bilo sabrano na jednom mestu. Veličanstveno. Prolazeći tim izložbenim prostorom kroz vekove i predele moćnog vizantijskog, ali i srpskog carstva, osećao sam se ponosno i, na izvestan način, postao savremenik tog vremena. Naše dragocenosti, po lepoti, ali i karakteru i umetničkoj virtuoznosti, odskaču od većine drugih izloženih predmeta.

Svjatjejši patrijarh Vartolomej je u razgovoru istakao da je Plaštanica kralja Milutina (oko 1300) najlepši eksponat u celoj postavci. Veličanstveno i jedinstveno delujuu kivot svetog kralja Stefana Uroša Trećeg Dečanskog (1343), Bogorodica sa Hristom, mermerna skulptura iz manastira Banjske (1312-1316), sada se čuva u manastiru Sokolici, Pohvala monahinje Jefimije, odnosno Pokrov za glavu kneza Lazara (oko 1402), Četvorojevanđelje sa pozlaćenim okovom koji je uradio poznati zlatar Kondo Vuk (1566/7), Ripida iz manastira Banje kod Priboja (1559/60). Ovom nizu treba pribrojati: Rodopovo zvono (1432), nekada pripadalo manastiru Kumanici, mermernu rozetnu iz manastira Melentije (1400), mitru koju je sredinom 15. veka vezla i darovala Beogradskoj mitropoliji Katarina (Kantakuzina) Celjska, kćerka srpskog despota Đurđa Brankovića, ikona Sveti Simeon i Sveti Sava (16. vek), prsten kraljice Teodore iz 1322. godine, zatim srebrni novac kralja i cara Stefana Uroša Četvrtog Dušana (1346-1355) i cara Uroša (1365-1371), kao i nekoliko rukopisnih knjiga i drugih dragocenosti iz naše srednjovekovne prošlosti.

Pored ovih eksponata iz zemlje Srbije, na ovoj smotri vizantijske umetnosti pojavilo se još nekoliko dragocenosti koje pripadaju našem poreklu, ili su vezane za našu prošlost. Prva u nizu izloženih eksponata nalazi se ikona Sveti apostoli Petar i Pavle (13. vek) koju je srpska kraljica Jelena, majka kraljeva Dragutina i Milutina, podarila papi Nikoli Četvrtom. Inače, ikona se čuva u Vatikanskom muzeju. Tu su i ikone iz manastira Poganova kod Pirota koje se danas nalaze u Sofiji, kao i Radoslavljevo jevanđelje (1429) doneto iz Nacionalne biblioteke u Sant Peterburgu. Po lepoti i umetničkom umeću izdvaja se i relikvijar (između 1367. i 1384. godine) Tome Preljubovića koji se čuva u katedrali španskog grada Kuenke. Za još nekoliko eksponata postoje naučne pretpostavke da su delo srpskih majstora, ali su ih srpski vladari darivali hrišćanskim svetinjama, odnosno vladarima nekih država i crkvenim velikodostojnicima Evrope. Ovim umetničkim predmetima naše prisustvo je brojčano još više obogaćeno.

U čast “Slava Vizantije: vera i moć (1261-1557)” priređena je i zajednička trpeza za više od 600 zvanica. Bila je to prilika da brojni vizantolozi i crkveni velikodostojnici, muzealci i multimilioneri, suvereni i bankari, budu sabrani na jednom mestu i da im zajednička tema bude Vizantija, imperija koje već davno nema, ali dobri poznavaoci znaju da ona još uvek ipak postoji. Postoji u ovim delima razasutim širom sveta, po brojnim crkvama i manastirima, muzejima i galerijama, ali i privatnim zbirkama. Sačuvane su te dragocenosti jer su nastale iz dubine hrišćansko-pravoslavne vere, iz te beskonačne ljubavi izkazane kroz umeća brojnih imenom neznanih stvaralaca, od ikonopisaca i zlatara, prepisivača i iluminatora, majstora crkvenog veza i kujundžija, pa do duborezbara i klesara. Sjajno, ali i neobično: moćna Vizantija nastavila je da živi, bar kratko (do jula 2004. godine kada se završava izložba) na teritoriji, takođe najmoćnije zemlje sveta. Čudna simbolika. Vizantija je postojala i zamrla, ostala su crkveno-umetnička dela, i to najlepša, da im se i danas svet divi. Ovima drugima, ostalo je da o svemu tome razmišljaju. Možda tu ima i neke pouke, ili je to samo puka slučajnost.

Na kraju, vraćam se nama i našoj svakodnevici. I mi smo bili deo Vizantije i njen dostojan nastavljač i tumač. Stvarali smo i čuvali, donekle, brojna dela vizantijske sfere. U naše vreme došao je pogrom, pošast, skoro pustoš. Setih se jednog izbledelog zapisa na margini stare bogoslužbene knjige gde imenom neznani crnorizac (kaluđer) ostavlja amanet svom rodu, pa kaže: “Ako niste kadri da stvarate, vi bar sačuvajte ovo što vam mi ostavljamo onima koji dolaze posle vas.” Nažalost, ni to nismo bili u stanju da ostvarimo.

U njujork sam otišao pod utiscima hilandarskog zgarišta, sa tugom. U njujorku me je razgalila ta velelepna i izuzetno uspela izložba (nekoliko muzeoloških propusta zaboravljam) u Metropoliten muzeju. Međutim, stigla je vest o kosovskoj tragediji i stradanju naroda, njegovih bogomolja i kuća. Otišao sam sa tugom, i to hilandarskom, vratio sam se u zemlju Srbiju sa bolom, kosovskometohijskim.

# Slobodan Mileusnić