Carevi i mamuti

Vekovima su Balkanom krstarile vojske i trgovački karavani, civilizacije se rađale i nestajale, susretale i mešale, ostavljale duboke tragove... Daleko od Rima, duž Dunava, protezala se istočna granica Rimskog carstva sa nizom vojnih utvrđenja. Marširale su tog 3. veka naše ere ovim prostorima najpre rimske legije, za njima su došli trgovci i zanatlije, pa nikli brojni gradovi. Baš ti gradovi čiji su ostaci razastrti po teritoriji današnje Srbije, i u kojima je rođeno čak 18 rimskih imperatora, „oživeće“ ponovo u narednih nekoliko godina. Hrliće turisti “Putevima rimskih imperatora“ da vide Sirmijum - srce rimske Panonije, pa Singidunum - Beograd davnih vremena, ili Viminacijum - nekadašnju metropolu na Dunavu, Trajanovu tablu i most kod Kladova, Gamzigrad i carsku palatu Feliks Romulijanu, Niš - rodno mesto Konstantina Velikog, Caričin grad kod Leskovca... Takvi su barem planovi. Turistička organizacija uveliko promoviše kulturno-turističke potencijale Srbije na svetskom tržištu, Sektor za turizam Ministarstva ekonomije ulaže u turističku i komunalnu infrastrukturu, Ministarstvo kulture namerava da u roku od tri do pet godina uredi lokalitete i spomenike, obuči ljude, izradi legende na više jezika, dok Ministarstvo nauke ulaže u popularizaciju arheologije... Ako sve bude išlo kako je predviđeno, na putevima kulture Srbija bi mogla da „omasti brk“, tvrde, a računica je jasna: maltene svaki drugi turista sveta kreće na put motivisan kulturom; svetskom profitu kultura donosi više nego moćna automobilska industrija - čak 19,3 posto, kaže Lisabonska agenda; udeo turizma u BDP (bruto domaćem proizvodu) četiri je posto u zemljama članicama Evropske unije, dok je udeo kulturnog turizma u ukupnom prihodu od turizma oko 35 posto; kulturni turizam zapošljava čak 11 posto evropskog stanovništva. A kako to izgleda na konkretnim primerima: verski turizam, odnosno obilazak verskih objekata na putu srednjovekovnih hodočasnika doneo je Španiji godišnju dobit od 8,5 miliona evra, slična priča o Vikinzima i Normanima uliva u kase nordijskih zemalja preko 2,5 miliona evra, a na nekada čuvenom srednjovekovnom putu „Via Francigena“ turisti su ostavili za godinu dana više od šest miliona evra. Značajan spomenik kulture privlači turiste, ali sam nije dovoljan. Niko neće da dođe u Srbiju zbog jednog manastira. Kulturni turizam je postao hit u Evropi i naglo se razvija. To je ozbiljan turistički proizvod koji tematski povezuje nekoliko zanimljivih destinacija u jednoj ili više zemalja i donosi daleko više dobiti od pojedinačnih kulturnih destinacija – tvrdi Borislav Šurdić, viši savetnik u Ministarstvu kulture. Maštovita upotreba kulturnog nasleđa glavni je adut ove vrste turizma. Boraveći na jednom putu kulture turista dobija mogućnost da se „vrati u prošlost“, da se upozna sa jednom istorijskom ili kulturnom epohom zemlje u kojoj boravi, njenim običajima, specijalitetima, stanovništvom, da vidi nešto čega nema u njegovoj zemlji, i uz to se ludo zabavi. Jer današnji turista zahteva da bude deo života zemlje koju je posetio, da oseti atmosferu, ponese doživljaj koji se pamti. Razgledanje znamenitosti uz monotono predavanje vodiča nema za njega više nikakvu draž. „Putevi kulture uglavnom privlače ljude između 35 i 55 godina, ljude u punoj fizičkoj i ekonomskoj snazi, spremne da svoje uživanje daleko više plate od pasivnog turiste koji ide da se kupa ili skija. Aranžmani na putevima kulture su uvek skuplji od običnih turističkih ponuda i podrazumevaju prefinjen program, od smeštaja u hotelu do usluge u muzeju, uz obavezno uključivanje turiste u neki vid aktivnosti vezanih za temu putovanja“, objašnjava Šurdić. Nažalost, u Srbiji još uvek ne postoji strategija upoznavanja turista sa kulturnom baštinom, ali su, pored „Puteva rimskih imperatora“, ustanovljena još četiri puta kulture. Ploveći nizvodno od Bačke prema Đerdapu, putem nazvanim „Tvrđave na Dunavu“, turisti će uživati u najveličanstvenijim tvrđavama u Srbiji. Bačka tvrđava, Petrovaradinska, Beogradska, Smederevska, Tvrđava Ram, Golubačka tvrđava, Tvrđava Fetislam, odslikavaju razvoj evropske vojne arhitekture od razdoblja antike pa skoro sve do savremenog doba. Kroz Srbiju prolazi i jedan od glavnih evropskih puteva kulture „Transromanika“. On spaja evropsko nasleđe romaničkog perioda, srednjovekovne spomenike u Nemačkoj, Austriji, Italiji, Francuskoj, Španiji, Sloveniji, Srbiji... Upoznavaće turisti iz celog sveta manastire Raške škole - Žiču, Studenicu, Gradac, Đurđeve stupove i Sopoćane, a preko njih i vladarsku lozu Nemanjića koja je srpsku umetnosti 12. i 13. veka učinila posve jedinstvenom, sjedinivši u njoj elemente umetnosti zapadne Evrope i Vizantije. Na području Despotovca razvija se prvi projekat u oblasti očuvanja kulturnog nasleđa koji je dobio podršku Evropske unije – transformacija Senjskog rudnika u grad-muzej. Senjski rudnik će biti prvo mesto u Srbiji koje će biti uključeno u „Evropsku rutu industrijskog nasleđa“, trenutno jedan od najpoznatijih puteva kulture u Evropi. „Evropska ruta industrijskog nasleđa“ uvezuje preko 900 lokaliteta u 25 zemalja i ima između dva i tri miliona posetilaca godišnje. U nju je uloženo 10 milijardi evra za 15 godina, a stare čeličane gde se turisti penju po dimnjacima, u čijim ogromnim halama se održavaju neobična venčanja i spektakularni koncerti, samo su deo ponude – kaže Šurdić. Od trenutka kada je kod Kostolca otkrivena mamutica Vika, koja je živela pre pet miliona godina (skoro svakog minuta pojavljivao se novi tekst na internetu o ovom senzacionalnom pronalasku), javila se još jedna, posve originalna ideja: „Kroz Srbiju putevima mamuta”. Vikina mlađa rođaka Kika otkrivena je u Kikindi, a ostaci mamuta pronađeni i u okolini Novog Sada, Beograda, Smedereva, Zrenjanina, Negotina... Mamuti su velika šansa za razvoj kulturnog turizma u Srbiji, tvrde arheolozi, jer kompletno očuvane ove preistorijske životinje prava su retkost u svetu. „Zašto da od staklenih figurica Vike, punjenih peskom starim pet miliona godina, ili od lanca gostiona sa `mamutskim` obrocima ne napravimo svetski brend“ – pita se dr Miomir Korać, direktor arheološkog parka Viminacijum i idejni tvorac Puteva rimskih imperatora i Puteva mamuta. Dobit na sličnim atraktivnim kulturnim putevima u Evropi meri se milionima evra. Avantura na putevima mamuta mogla bi godišnje da privuče više od 200.000 turista, rimski imperatori barem još sto hiljada više. Kako bi popularisao arheologiju i projekat Putevi rimskih imperatora učinio održivim, Arheološki park Viminacijum je od Ministarstva nauke dobio 13 miliona evra (deo novca koji je dobijen od Evropske investicione banke). Novac je namenjen sređivanju i pokrivanju svih lokaliteta na ovoj kulturnoj ruti. Radovi će početi maja ove godine i trebalo bi da budu završeni do kraja 2012. „I prvi arheološki turistički centar, Domus Scientiarum u Viminacijumu biće završen ove godine i primiće prve goste, ali on je samo jedan u nizu objekata kakvi su nam potrebni. Sledeći korak nam je sto rimskih pansiona pored reke, na Dunavu, u prirodnom ambijentu, na obali, u njivama i kukuruzima, otprilike na svakih pet do 10 kilometara. U svakom od njih će, po principu porodične manufakture, raditi jedna čitava porodica, oko hiljadu ljudi, i još četiri hiljade će biti uključeno preko keteringa“, objašnjava Korać. Vrednost ovog projekta je 39 miliona evra, a naš sagovornik tvrdi da će to Srbiji doneti šestostruko više novca. Sve predispozicije za dobar kulturni turizam u Srbiji su tu. Ostaje još samo da se i ustanove kulture i privrednici prihvate posla, da prvi osmisle savremene kulturne i zabavne sadržaje u muzejima, parkovima, pa festivale, smotre, ožive običaje, verovanja, mitove i legende, kulturu odevanja, ishrane i stanovanja, a drugi obezbede odgovarajuće hotele, konačišta, motele, restorane, suvenire, nauče turiste veštinama tradicionalnih srpskih zanata, načinu spravljanja rakije, vina, uključe ih u poljoprivredne poslove... „Svaki put kulture treba da ujedini mnoštvo sitnih privrednika. U Nemačkoj, na primer, nevladine organizacije vode projekte, država sređuje spomenike, a na privrednicima i njihovoj sposobnosti je da uoče interes i ujedine se na jednom putu kulture“, ističe Šurdić. Svi koji odluče da se priključe nekom od puteva kulture u Srbiji prolaze kroz veoma jednostavnu proceduru - potpisivanje ugovora sa Ministarstvom kulture. Ministarstvo im daje oznaku puta kulture i besplatnu reklamu u svim inostranim turističkim vodičima koji se nude turoperaterima širom Evrope. Zauzvrat ugostitelji imaju obavezu da obezbede određeni kvalitet usluge, čak i vrstu hrane koje evocira neko doba istorije. Sa druge strane, Ministarstvo ekonomije napominje da nije potrebno za svaki projekat „čekati državu“. Inicijativa mora da krene sa lokalnog nivoa, bilo da je u pitanju saradnja javnog i privatnog sektora ili finansiranje turističke infrastrukture (privatni smeštajni kapaciteti, dodatni sadržaji i komplementarne aktivnosti). Definitivno za dobre projekte u evropskim i svetskim fondovima namenjenim finansiranju razvoja kulturnog turizma novca ima, tvrde u ovom ministarstvu. Traže se projekti preko kojih bi se Srbija umrežila sa drugim zemljama u regionu i članicama Evropske unije. I tek da zagolicamo mnogima maštu - razvoj „Rimske rute“, koja vodi putnike rimskim putevima iz vremena Avgusta ucrtanim u staroj antičkoj karti iz 304. godine, Evropska unija finansira sa pola miliona evra. U Ministarstvu ekonomije smatraju da je lako, uz pomoć takvih primera dobre evropske prakse, umrežiti sve lokacije na određenom putu kulture i obogatiti ih atraktivnim turističkim sadržajima. Ali u srpskoj praksi ne ide sve baš tako glatko. I pored očiglednih privilegija i garancije da će svi inostrani posetioci određenog puta kulture navratiti baš kod njih, ni iz jednog hotel ni restorana nisu javili Ministarstvu kulture sa željom da dobiju oznaku puta kulture. Postojeći hoteli nemaju dovoljno kapaciteta, u dosta njih ne rade sanitarije, instalacije... Mnogi turisti bi rado boravili u manastirima Srbije, učestvovali u ikonopisačkim radionicama, kada bi to bilo moguće. Manastiri imaju gostinske sobe, ali samo za putnike namernike. Izgleda da je najteže zapravo stvoriti svest o kulturnom turizmu kao privrednom potencijalu, zaključuje Šurdić: „Moramo da učimo osnovne stvari kako se, recimo, pravi maštovit i dobar jelovnik. U vremenu smo kada je veoma popularno postiti, a u kafanama u Srbiji skoro da ne možete naći posnu hranu. Ponuda posne hrane je neophodna na manastirskim rutama, moramo osluškivati želje mušterija. To nije stvar samo gastronomije, već kulture. Infrastruktura je druga boljka, tvrde u Ministarstvu; loši putevi, očajni toaleti, sanitarni kapaciteti ispod svakog standarda... „U Srbiji teško da trenutno možete ponuditi kompletan turistički proizvod zbog velike neposlovnosti i čudne rascepkanosti interesa i nadležnosti. Da je Feliks Romulijana lokalitet svetskog nasleđa na listi Uneska znaju samo oni koji čitaju knjige jer nigde na putu, na inače dobroj signalizaciji, nećete moći to da pročitate. To ne piše ni na samom lokalitetu. O Sopoćanima i Starom Rasu da ne govorim. Nažalost, ne postoji ni jasna percepcija da što je više ljudi na jednom putu kulture, on biva značajniji. U Ministarstvu kulture očekuju da će za nekoliko godina vladati veliko interesovanje ugostitelja za puteve kulture i nadaju se da će do tada biti ispravljena jedna velika nepravda prema kulturnom turizmu: „Iako niko u ovoj zemlji ne može razvijati turizam bez kulture, jer kultura daje osnov, u Nacionalnoj strategiji razvoja turizma iz 2006. godine, koja je prostorno odredila oblike turizma koji treba da se razvijaju u Srbiji, kulturni turizam ne postoji. Postoje kongresni turizam, lovni, seoski… Kulture nigde! – začuđen je Borislav Šurdić. Nekreativne i nesposobne agencije Zanimljivo je i da se svega nekoliko agencija u Srbiji bavi kreiranjem kulturnih tura namenjenih inostranim turistima. „Receptivnim turizmom se bavi veoma malo agencija, ali podatke koliko ih je objektivno nema niko. Našim je agencijama daleko lakše da kupe gotov turistički proizvod i da ga samo distribuiraju, zarade koji procenat i ostvare dobit. Agencije imaju ozbiljan problem nedostatka infrastrukture i nerazvijenih poslovnih odnosa“, tvrdi Šurdić. „To sam na svojoj koži osetio. Agencija organizuje ručak u nekom restoranu u južnoj Srbiji, odemo tamo i shvatimo da ručka neće biti jer je vlasnih u međuvremenu uvideo da mu je unosnije da iznajmi restoran za svadbu.“