Sveto prokletstvo

Još je Homer, u Ilijadi, proklinjao rat i zavadu na Zemlji i Nebu: „dabogda nestalo zavade i rata među ljudima i među bogovima“. Ali, naravno, to je bilo uzalud. Reklo bi se da postoji neko prokletstvo u ljudskim odnosima koje nikad ne dopušta da miran i srećan period iole duže potraje. Ne samo konkretni ljudi nego i njihovi politički odnosi, programi i delovanja su podvrgnuti svudprisutnoj zavadi. Zato se i sve dobre političke namere u praktičnom polju pre ili kasnije izvrgavaju u svoju neočekivanu suprotnost. Svaka politika je podložna kontrasvrhovitosti ili kontraindikacijama. Takoreći: zavadi sa samom sobom. To ćemo nazvati njenim prokletstvom. Tek što ljudi malo „predahnu“, kad odjednom nastupa neka nova, neočekivana „havarija“... Bar na ovim balkanskim prostorima se, u vezi s tim, ne može imati nikakva iluzija. Ali, mora se priznati da je na Balkanu sve pojačano. Drugde je takvo prokletstvo takoreći benigna stvar. Jedni politički pokušaji propadaju da bi se rodili drugi! Šansu dobija druga politika čija obećanja su, naravno, „poetska“, dok je praksa više sklona „prozi“. Ipak, ova analiza ne želi da se bavi tim utešnim, standardnim političkim prokletstvom. Prilike na Balkanu ili bar u Srbiji takve su da pitanje o običnom političkom prokletstvu nije zanimljivo. Zanimljivije je pitanje o bezobalnom prokletstvu ili o prokletstvu balkanskog/srpskog radikalizma. Sad bi neko mogao da kaže: aaa, pa da, na Balkanu je to stara priča. Još je Heraklit (verovatno protiv Homera) tvrdio: Valja znati da je rat opšti, i da je pravda – zavada, i da sve biva na osnovu zavade (razdora), i da tako treba da bude. Pa ako je sve razdor i zavada, onda mir i spokojstvo mogu da budu samo efemerno stanje. Na tom fonu će kasnije nastati formula koja glasi: politika je rat nastavljen drugim sredstvima. Iako je arhaično, danas, kod nas, takvo shvatanje nije zastarelo! Ono može da se nazove polemocentrizmom. U njegovom središtu je ideja (ako je to ideja) sukoba, zavade. Bez sumnje, doskora je, na ovim prostorima, to bila veoma aktuelna priča. Na Heraklitove fragmente su se kod nas, u poslednjoj deceniji XX veka, pozivali veoma ugledni intelektualci! Pošto smo tada izgubili sve ratove, one koje smo vodili i one koje „nismo“ vodili, onda je entuzijazam za tu (Heraklitovu) mudrost naglo opao. I šta je ostalo? To je, sada, pitanje! Ostala nam je simbolička, nebeska nadoknada za zemaljske gubitke... Ostalo je, dakle – Kosovo. Naravno, standardno prokletstvo u politici lišeno je utopijskih kompenzacija. Zato se nebeska nadoknada u realnim političkim odnosima pre ili kasnije definiše kao bespredmetna ideološka priča. Pokazuje se da insistiranje na „svetoj zemlji“ u realnoj politici može jedared da bude drama, ali već drugi put postaje farsa. Međutim, ovde nije reč o real-politici. Ovde je reč o neutralisanju prokletstva putem žrtvovanja. A to je veoma stari oblik borbe protiv prokletstva. Sposobnost Miloševićevog režima da se neobično dugo održi čak i u uslovima teških poraza, objašnjiva je samo počev od tih retrogradnih, anahronih kretanja ritualnog, žrtvenog prokletstva u čiju smo spiralu, poslednjih desetak godina XX veka neoprezno uleteli... Nešto od tog vrtloga i danas postoji, doduše, pre u farsičnom obliku nego u obliku stvarne drame. O čemu je reč? Reč je o simbiozi političkog, simboličkog i obrednog žrtvovanja, simbiozi koja bi htela da ljudsko prokletstvo podvede pod svoju kontrolu. Ako je prokletstvo naša sudbina, onda neka to bude sveto prokletstvo. Ili: nepriznati, odbačeni poraz (koji se, međutim, desio). Taj testamentarni nastavak Miloševićeve politike podrazumeva bojkotovanje realnosti u ime simboličkog ništa koje je »naše sve«. Time se nepriznati poraz »transformiše« u žrtvovanje realnog koje ima bezuslovni ritualni smisao, jer brani jednu stvar koja je sveta, dakle, samu neprikosnovenu Stvar. Sveto mesto je nepriznata realnost i zato nepriznato prokletstvo. Sveto prokletstvo, naprosto, ne može da ne bojkotuje realnost. Ipak, da li se može na duži rok bojkotovati realnost? Može. S tim što svako ko bojkotuje realnost, nju na kraju, po pravilu – gubi. Prokletstvo samom ritualnom žrtvom (stvarnosti) biva neutralisano. Ali: dokle? Budući da je žrtvovanje obredna stvar, ona mora stalno da se iznova potvrđuje. A s njom se, onda, i samo prokletstvo stalno vraća. Zaustaviti prokletsvo (makar ono bilo sveto) moguće je samo priznavanjem poraza, dakle, realnosti. I pregovaranjem sa realnošću. U toj fatalnosti ostaje nam, ipak, jedina uteha: kako god da se ova kriza završi pre ili kasnije će doći sledeća!