Najskuplja srpska reč

Srbija je napredovala u raznim pravcima. Pre svega, na evropskom putu: dugo čekane i zbog tehničkih razloga u poslednji čas odlagane ovonedeljne dobre vesti iz Strazbura, zahvaljujući (uobičajenim) pratećim kritikama i uslovljavanjima, ali i zalaganju domaćih aktera, mogle bi, ipak, ostati u senci dve druge informacije o napretku. One o skoku sa sedmog na visoko četvrto mesto liste kojom je agencija Galup rangirala pesimizam stanovnika 53 države iz čitavog sveta. I druge, o napretku u oblasti evroskepticizma, izmerenog decembarskim istraživanjem Kancelarije za evropske integracije. Sa ne uvek lako prohodne magistrale Beograd - Brisel stigle su vesti koje nisu beznačajne: Evropski parlament došao je, uprkos peripetijama, do ratifikacije Sporazuma o stabilizaciji i pridruživanju, čiji put odlično ilustruje decenijsko trnovito napredovanje Srbije ka članstvu u EU (sporazum je potpisan još 29. aprila 2008, ali je odmah, na zahtev Holandije, zamrznut zbog nedovoljne saradnje sa Haškim tribunalom, da bi, potom, bio odblokiran u junu 2010, od kada počinje proces ratifikacije u parlamentima zemalja članica EU). Božidar Đelić, potpredsednik Vlade, potrudio se da istakne značaj odluke evropskih poslanika o ratifikovanju SSP tvrdnjom da će, kada isto odluče i članice EU koje to nisu do sada uradile, to značiti “da smo, i legalno gledajući, pridružena članica EU”. Doduše, dodao je Đelić, “ne sasvim ravnopravna, ali ipak zemlja koja ima širok dijapazon ratifikovanih, verifikovanih odnosa sa EU”. Hiperoptimistički nastrojeni potpredsednik Vlade unapred je dao i objašnjenje značaja usvajanja Rezolucije o evropskoj perspektivi Srbije. I pre nego što su poslanici EP odlučili u kojoj će formi Rezolucija biti usvojena (sa dva amandmana nepovoljna po Srbiju ili bez njih), Đelić je taj dokument nazvao “podrškom za sledeći korak”, odnosno za dobijanje statusa kandidata krajem godine. Istom cilju, prema rečima ponosnih domaćih zvaničnika, trebalo bi da doprinese i činjenica da je Srbija na pitanja iz Upitnika Evropske komisije uspela da odgovori u (unapred obećanom) rekordno kratkom roku od šest nedelja. Zgusnut tajming obavljanja zadataka sa evropske agende Srbije, međutim, obradovao je čak osam posto manje građana nego što bi se to desilo da su ovonedeljne vesti objavljene pre samo pola godine. Prema istraživanju Kancelarije za evropske integracije objavljenom prošle nedelje, naime, ukoliko bi sutra bio održan referendum, 57 odsto građana Srbije glasalo bi za učlanjenje Srbije u EU. Pre pola godine, u junu 2010, članstvo u EU podržavalo je 65 odsto ispitanika. U zemlji u kojoj je priča o ulasku u EU bila dobrim delom poistovećena sa bajkom o čarobnom štapiću kojim se siromaštvo pretvara u blagostanje, pad evroentuzijazma nije sasvim neočekivan, s obzirom na ozbiljne probleme sa kojima se Unija suočava. I nema dileme da su uporna evropska uslovljavanja iritantna za građane Srbije, protiv svoje volje uterane u ulogu loših đaka kojima je potreban poseban nadzor. Ipak, reklo bi se da se u negovanju procesa opadanja podrške evropskim integracijama Srbije značajno istakao i domaći faktor. Na to, između ostalog, ukazuje podatak da čak 78 posto građana smatra da reforme treba sprovoditi i ako nisu uslov za ulazak u EU. Drugim rečima, izgleda da ogromna većina građana nije spremna da podrži sve očigledniji princip – folirajmo se da smo prihvatili evropske vrednosti i pravila kako bismo “zaslužili” novac iz evropskih fondova, ali tako da se, suštinski, ništa ne promeni. I da se ni najmanje ne zatalasa mutna voda u kojoj se politički i poslovni krokodili najbolje osećaju. Ima tome već više od dve godine kako se, nakon raspada radikala i formiranja naprednjaka, vodi ljuto retoričko nadmetanje koja je, od dve najjače političke opcije, sposobnija da zemlju uvede u (rajsku) Uniju. Udruženim naporima vlasti i opozicije, Evropa je, tako, dobila status “najskuplje srpske reči”, koji je dugo pripadao Kosovu. Postala je najpouzdanija lozinka za dolazak do pozicija koje obezbeđuju moć i zadovoljavanje partijskih i ličnih interesa. Da li je reč o pozicijama u okviru vlasti ili “samo” o ulozi glavnih pretendenata na te pozicije u narednom izvlačenju, pri tom, nije previše bitno. U obe te varijante statusno-finansijski dobitak je zagarantovan. Za sve to vreme, pritisnuti teretom ekonomske krize, građani kontinuirano gube veru u tačnost prognoza o ekonomskom boljitku koji bi trebalo da usledi na kraju procesa evrointegracija. Izmučeni stalnom pretnjom gubitkom posla (ili neuspešnim traženjem zaposlenja), umorni od vesti o olakom trošenju para iz budžeta koji sami pune, o poskupljenjima, o sveprisutnoj i duboko ukorenjenoj korupciji, o duplim akcizama, o reformi reforme pravosuđa, o specijalnim izaslanicima i njihovim izveštajima, o lopovima i ostalim zločincima… građani posredstvom anketa poručuju da im je dosta manje-više svega. A naročito muljanja. Ko ume da sluša, čuće poruku, čak i kad je izrečena tiho i uz garantovanu anonimnost stručno rađenih anketa.