Ujedinjeni u svađi

Teško je u Srbiji naći mislećeg čoveka koji veruje da bi veliki opozicioni miting 5. februara mogao da se pretvori u neki novi 5. oktobar, ali je veoma lako naći opozicionare koji su uvereni da će u narednim mesecima saznati ko će u opoziciji proći kao DOS, a ko kao Vuk Drašković. Takva očekivanja su, naravno, simplifikovana, jer je Srbija za deset godina prešla dug put – od zemlje u kojoj su Miloševićeve pristalice i protivnici bili na ivici građanskog rata, došli smo do koalicije nacionalnog pomirenja u kojoj Slobini učenici deluju kao učitelji demokratije i najuzorniji Evropljani. Opozicija se, međutim, ponaša kao da je u Srbiji proleće 2000. godine – pljušte međusobne optužbe za saradnju sa režimom, kod zapadnih ambasadora se proverava podobnost partnera i najavljuje se veliki izborni referendum na kojem će se Srbija podeliti na dve kolone. Posle sastanka Tomislava Nikolića i Vojislava Koštunice, održanog posle ozbiljne razmene medijske vatre, postalo je sasvim jasno da će opozicija, koja se opisuje kao konzervativna ili desna, do izbora i na samim izborima ići u dve kolone. “Ovo je pobednička kompozicija i svako iz opozicije ko hoće da joj se priključi je dobrodošao, a ako ne žele, mi im opet želimo sve najbolje. Pokušavao sam da razumem njihove razloge zašto ne žele saradnju ali nisam uspeo i neću više da se zamaram tim raspravama. Mi ćemo svakako pobediti, a njima želim puno uspeha u daljem radu”, kaže u razgovoru za NIN drugi čovek prve opozicione stranke, Aleksandar Vučić. U Demokratskoj stranci Srbije će već reći da zaista žele saradnju ali da bi naprednjaci radije razgovarali o zajedničkom mitingu nego o ključnim državnim pitanjima. “Ne vidim nijedan ozbiljan razlog zašto ne bi sarađivali ali bi oni morali da shvate da je za nas pitanje svih pitanja promena Ustava, koji smo ne tako davno zajedno doneli. Imamo samo dve zemlje u Evropi u kojima se najavljuju promene Ustava - jedna je BiH u kojoj se traži veća centralizacija i slabljenje Republike Srpske, a druga je Srbija gde se traži što veće decentralizacija. Ne razumem zašto naprednjaci zbog smanjivanja broja poslanika otvaraju vrata za vlast koja jedva čeka da promeni Ustav kako bi Srbiju regionalizovala i iz preambule izbacila odredbe o Kosovu”, kaže potpredsednik DSS Nenad Popović. Nikolić i Koštunica su sa sastanka izašli u uverenju da su veoma male šanse za saradnju, ali da će dve stranke zbog višeg interesa izbegavati sukobe i optuživanja po medijima. Iako će predstavnici obe stranke reći da su većinu svađa kreirali režimski mediji i njihovi spin nadrilekari, na obe strane opozicionog fronta možete sa lakoćom naći sasvim dovoljne zalihe neplaćenih računa i nezaboravljenih faulova. Naprednjaci će podsetiti da je Koštunica imao dva puta priliku da pravi koaliciju sa Nikolićem, ali nije želeo da se zamera zapadnim ambasadorima, da bi sada Nikoliću zamerao što ima dobre odnose sa istim ambasadama. Kao najveći i krunski dokaz nemoralnog odnosa prema Nikoliću navode čuveni izbor za predsednika Skupštine koji je poslužio samo za podizanje cene u pregovorima sa demokratama. “Koštuničina stranka nije želela da učestvuje u peticiji za vanredne izbore, iako se za to zalaže, a na drugoj strani ne želi da nas pozove da podržimo njihove akcije, kao da se sve vreme strahuju da bi se utopili u naprednjački blok”, reći će funkcioner SNS-a, koji ironično napominje da funkcionere DSS-a izgleda još niko nije obavestio da nisu najveća stranka u Srbiji. Jedna od ozbiljnih zamerki nesuđenim saveznicima odnosi se na umešanost važnih Koštuničinih saradnika u velike korupcionaške afere, od kojih Koštunica nema nameru da se distancira. Kao ilustraciju poremećenih odnosa dve stranke, izvor iz DSS-a navodi da je Nikolić u jednom intervjuu izjavio da je Tadiću poslao sms čestitku za Novu godinu ali ne i Koštunici jer nema njegov broj. Naprednjacima se zamera što su, od razlaza sa Šešeljem i početka romanse sa Briselom, postali spremniji na nacionalne ustupke i od samog Tadića, ali to pažljivo čuvaju od svojih birača. Pored stalnih sumnjičenja da Tadić i Nikolić diskretno rade na uspostavljanju dvopartijske Srbije, o čemu je jasno progovorio samo lider socijalista Ivica Dačić, Koštuničini saradnici će reći da nikako ne mogu da pronađu logičku vezu između Nikolićevih poziva Koštunici na saradnju i ideja da bi za Srbiju bilo najbolje da ima dve velike stranke koje bi se smenjivale na vlasti i koje ne bi ucenjivale manje stranke. Nema ozbiljnijeg ambasadora u Beogradu koji neće reći da je paljenje američke ambasade na duži rok udaljilo DSS od učešća u bilo kojoj vlasti, a funkcioneri te stranke će reći da Nikolić sve vreme objašnjava strancima da neće praviti vladu sa Koštunicom, dok javno stalno poziva na saradnju. U DSS će reći i koju reč o korupciji naprednjaka koji su iznenada postali prilično bogata stranka, u kojoj se između dve brige o najugroženijim nesrećnicima, kupuju stanovi od pola miliona evra i prave ambiciozni vinski podrumi. Nikolić i Koštunica će veoma teško naći dodirnu tačku do izbora, osim ako ih na to ne natera neka iznenadna bahatost vladajuće koalicije ili nervoza sopstvenih birača. Treća značajna opoziciona stranka, LDP, pažljivo se trudi da se nikako ne dovede u vezu sa desničarskim opozicionim strankama, očekujući da će konstruktivnim pristupom uspeti da privuče značajan broj glasova razočaranih demokrata. I naprednjaci i DSS će, bez mnogo razmišljanja, reći da je reč o rezervnoj Tadićevoj stranci, koja ima za strateški cilj da postane pridruženi član u novoj, evropskoj koaliciji (DS, SPS, G-17, LDP...), ali ta stranka postaje sve kritičnija prema budućem partneru Tadiću, dok se sve manje bavi ostatkom opozicije. “Odnosi između njih dvojice (Nikolića i Koštunice) nisu predmet mog interesovanja, jer predstavljaju pokušaj Nikolića da, u odsustvu bilo kakve politike i programa, kroz sukob sa Koštunicom gradi svoj navodni proevropski imidž”, kaže za NIN visoki funkcioner LDP Zoran Ostojić. Iako se vladajuća koalicija istinski potrudila da ne ispuni nijedno od izbornih obećanja, glavni stub njene odbrane mogla bi da bude srpska opozicija koja je, nošena uverenjem da vreme radi za nju, odlučila da sačeka izbore do kada će običnim građanima već biti svega dosta. Da je neozbiljnost ove vlade epohalnih razmera, upućuje i nervozna izjava jednog ministra koji kaže da će Skupština morati da ponovo glasa za zakon o akcizama jer nam je „jedan naš poslanik uvalio...”, ali Srbija bi tek trebalo da sagleda razmere ozbiljnosti opozicije. Za sada, opozicija se ponaša slično vladi - viškom inicijativa i lepo upakovanih akcija pokušava da pokrije odsustvo ozbiljne, strateške radnje. Iako nad desnim i levim opozicionarima lebdi uverenje da vreme radi za njih i da samo treba biti dovoljno strpljiv, neka ozbiljna istraživanja upućuju da je samo jedna brojka stalno u porastu – procenat građana koji ne veruju nijednoj stranci.  Pozicija liberala U Srbiji postoji vlada, opozicija i LDP. Jer mi smo opozicija Vladi, ali i onima koji su u opoziciji, kaže za NIN član predsedništva LDP Zoran Ostojić Protiv Vlade smo u svemu što nas usporava ili udaljuje od evro-atlantskih integracija, a toga je u protekle dve i po godine bilo neuporedivo više od onoga što smo podržali. Uz ovo, LDP je opozicija i svemu onome što je antievropsko u politici opozicije. Dakle, ostali smo dosledni jer smo, podsećam, još kada je Vlada formirana, rekli da ćemo podržati sve što nas približava punopravnom članstvu u EU i što je u skladu sa politikom LDP-a. A toga ipak ima više u politici Vlade, nego u politici ostatka opozicije. Zato smo još tada rekli da je vlada Tadića i Dačića bolja od one koja pali strane ambasade i gura Srbiju u izolaciju za račun tuđih interesa. Ali smo još tada rekli da ova vlada nije sposobna da suštinski reformiše zemlju - njenu ekonomiju, državnu upravu, obrazovanje, zdravstvo, regionalnu politiku, penzijski sistem i da jedino može da “dovuče” Srbiju do statusa kandidata za članstvo u EU. I to tako što će ih u tim evropskim poslovima iz Brisela “vući”, a mi iz LDP-a odavde u tome “gurati”. Zato sledeća vlada treba da bude bolja od ove, a to je jedino vlada u kojoj će LDP davati i ton i tempo. Vlada naprednjaka i DS-a je moguća jer kod ove dve partije dominiraju populizam, odsustvo vizije i hrabrosti kao i želja za vlašću po svaku cenu, DS da na njoj ostane, a SNP da na nju dođe. Uz to, društvo oko Tome i Vučića je svesno da mogu doći na vlast samo sa DS-om. Zato u svemu kopiraju DS-a, zato ih je Jovanović nazvao “piratskom kopijom DS-a”. Od te vlade treba da strahuje Srbija jer ona ne bi rešila nijedan od velikih problema koje Srbija ima. Bilo bi to još izgubljenog vremena za građane ove zemlje. Uostalom analizirajte posledice njihovih zajedničkih odluka u kojima su jedni drugima bili “rezervni igrači”. Od Ustava, Energetskog sporazuma sa Rusijom i poklanjanja NIS-a, preko vojne neutralnosti i “usaglašene” državne politike o Kosovu. Zato svaki glasač DS-a mora biti svestan gde njegov glas može da završi. Promena izbornog zakona Medijsko uvođenje dvopartizma Politička scena u Srbiji je ozbiljno uzdrmana kada je na javnom servisu pročitana izjava predsednika da bi za Srbiju bio najbolji izborni sistem u kojem bi građani mogli da direktno biraju veći broj svojih predstavnika. Usledila je svojevrsna komedija političke zabune - neko je to odmah protumačio kao uvođenje većinskog sistema, neimenovan sagovornik iz predsedničkog kabineta je zapravo pojasnio da bi to najviše ličilo na mešoviti sistem, ali u tom medijskom tumaranju zapravo niko jasno nije rekao da li takav nacrt postoji, ko je na njemu radio i kada bi mogao da bude usvojen. Lider socijalista Ivica Dačić je oštro upozorio da promena izbornog zakona za koju je saznao iz medija najavljuje uvođenje dvopartijskog sistema, njegova saradnica Slavica Đukić- Dejanović podržala je promene izbornog zakona, Jelena Trivan je rekla da nema nikakve opasnosti od dvopartijskog sistema, dočim je Božidar Đelić rekao da je dvopartijski sistem upravo najbolje rešenje za Srbiju. Kada je sve već počelo da liči na još jedan vašar medijskih inicijativa, koje traju nekoliko dana i brzo budu zaboravljene, ispostavilo se da postoji predlog zakona koji je pripremljen ali ga izgleda političari nisu pažljivo čitali. Programski direktor CeSid-a Đorđe Vuković objašnjava da je ministar državne uprave Milan Marković pre više od tri godine pokrenuo rad na novom zakonu o izboru odbornika koji bi mogao da se opiše kao personalizovani proporcionalni sistem. Birači bi glasali za partije, koje bi morale da naglase koji su kandidati u njihovim izbornim jedinicama i da, kad se završe izbori, mandate dobiju odbornici iz onih jedinica gde su partije dobile najviše glasova. Ako partija prođe cenzus i dobije pet odbornika, dužna je da u skupštine pošalje odbornike iz pet izbornih jedinica gde je dobila najviše glasova, a ne odbornike koji se najbolje kotiraju u centrali stranke. “Glavna prednost ovog modela je što će građani tačno znati ko je njihov odbornik, jer znaju da su ga oni izabrali a ne partijski vrh. Ovaj model bi snažno uzdrmao svemoć partija jer niko ne može da bude poslanik ili odbornik zato što je dobar sa liderom stranke ili što je veliki donator, već samo zato što je dobio podršku birača. Iako male stranke iz neobaveštenosti strahuju da je ovakav zakon uperen protiv njih, upravo male stranke koje imaju dobre kadrove ili bi se više trudile u selekciji kandidata, mogle bi da zabeleže bolji rezultat nego po ovom sistemu”, kaže Đorđe Vuković. Iako se stručnjaci slažu da bi ovaj zakon predstavljao demokratski iskorak,, ne treba isključiti da bi ovaj predlog mogao da bude zaglavljen u nekoj fioci jer ne odgovara partijskim centralama, niti visokorangiranim funkcionerima. Tako se može čuti da je šef beogradskih socijalista Aleksandar Antić navodno rekao da neće podržati taj zakon jer on kao socijalista, koji se kandiduje na Vračaru, nikada ne bi mogao da bude izabran u Gradsku skupštinu već bi u nju išli kandidati iz Sopota ili Barajeva. Srbija bi, zbog obaveza prema Evropskoj uniji, morala da ukine čuvene blanko ostavke, odnosno praksu da stranke raspolažu mandatima poslanika što je bilo dovoljno za spekulacije o uvođenju većinskog ili mešovitog sistema (pola poslanika se bira po proporcionalnom, a pola po većinskom sistemu). Te spekulacije su ojačane stalnim medijskim dojavama o navodnom paktu Tadić-Nikolić protiv malih partija. Da većinski izborni sistem snažno favorizuje najveću stranku pokazali su još izbori 1990. kada je Miloševićev SPS osvojio 48 odsto glasova i 194 mandata (što je 77, 4 odsto mandata), a potvrdili su pokrajinski izbori u Vojvodini 2008. godine koji su održani po mešovitom izbornom sistemu. Evropska koalicija je na osnovu proporcionalnog sistema osvojila 23, a radikali 20 mandata, ali je u drugom krugu većinskog sistema Pajtićeva lista dobila 41 mandat, a radikali svega pet mandata. Najave promena izbornog sistema ujedinile su opoziciju, od LDP do radikala, čiji predstavnici su podsetili da se nigde u demokratskom svetu ne menjaju izborna pravila u izbornoj godini. Najubedljiviji u kritici izmena izbornog zakona bio je Ivica Dačić, koji je u evropsku koaliciju i ušao sa teretom Miloševićeve politike na leđima da bi ubrzo postao glavni protivnik vraćanja Miloševićevog načina razmišljanja, od zakona o informisanju do nove izborne alhemije. “ Pitanje je da li želimo demokratski sistem u Srbiji. Ja sam reformisao SPS, izbacio sam sve što je bilo iz prošlosti i za mene je paradoks da se javljaju ideje o izmeni izbornog zakona ili dvostranačkom sistemu. Koje su to demokratske promene? Novi zakon o medijima? Da li je demokratska tekovina povratak na Miloševićev sistem iz 1990. godine”, upitao je Dačić i dodao da treba odvojiti politički marketing od političke realnosti”.